Бој за
Суторманом*)
Српска
народна пјесма
из
збирке:
Дионисија
Миковића
Управ.
манаст. Бање.
Вино пију
до два харамбаше
У Црмницу
у Глухоме Долу,
На
бијелој Војводића кули,
Код
лијепог, студеног језера;
А да ти
их по имену кажем:
Сердар
Јоко и војвода Мило
Војводићи,
и браћа рођена,
Шњима
пију до десет момака.
Па кад
бјеху у највишем пићу
Ал ето ти
згоднога јунака
Попа Јока
од Учићевића;
Па им
божју помоћ називао,
А ови му
Бога приватише,
И дивно
му мјесто начињеше
Ђе је
мјесто оцу свештенику;
У средини
оба харамбаше.
Па када
се отац намјестио
Дадоше му
пуну чашу вина
И он
добру чашу приватион;
Цашу
држећ’ прозбори дружини:
“Вала
Богу, моја браћо драга,
Ви
сједите, без бриге пијете!
А ја
јесам јучер подранио
Подранио
на воскресеније
Да
ослужим божју летурђију;
Нигђе
даље него у Лимљане.
Још не
бјесмо божју довршили
Али кивни
ударише Турци
На Каруче
наше крајишнике
Па кад
божју службу довршисмо
За
Турцима у поћер пођосмо
Ал’ за
фајду не би браћо драга,
Јере
Турци прије одмакоше
Низ
високу Суторман планину.
Но
хоћетел’ мене послушати:
Да
скупимо једну чету малу
Па пођемо
селу Туђемилу
На бијеле
куле Суличића
Па тад да
им сложно ударимо
И вартимо
жалост за срамоту?
А знате
ли до два харамбаше
Кад се
љетос при вину хваљасте
Ђе
слушаху добри Црногорци
Да
нијесте грђи за јунаштво
Но два
брата са сред Марковине
Са којима
буле ђецу плаше?
Сад је
вама згода прелијепа
Да
дијелом збора потврдите!”
То изрече
попи чашу вина
Па не
даде ником пробесједит’
Но
једанак изрече дружини:
“Чујете
ли моја браћо драга!
Ил’ ћу
сјутра посјећи Турчина
Или своју
изгубити главу!”
Тада
скочи Кнежевићу Марко,
Десну
руку стави на оружје
Па
захвали згодном попу Јоку:
“Вала
теби попе на бесједи
Мене
броје за вјернога друга;
Ја ћу
сјутра посјећу Турчина
Или своју
изгубити главу!”
А кад
чуше до два Војводића,
Махнуше
се црвенога вина
А свијетло
узеше оружје,
Па
једанак чету покупише
До
двијеста добријех момака,
Па се
тада чета подигнула
Да
потражи крвопије Турке,
И пријеђу
Бљешказу планину
У
Сутормсан здраво долазили
И на Башу
воду починула
И отолен
хабер оправила
У Лимљане
доброме јунаку:
Стотинашу
Клисић попу Јоку,
Да покупи
стотину јунака
А пред
њима до два Симовића,
По имену
Јока и Новака,
Па да
шњима похита на Башу.
А кад
попа хабер допануо,
Вајистину
мио му је био,
Па сакупи
стотину момака
А пред
њима Јока и Новака
И пут
Баше шњима полазише;
Сунце зађе
кад на Башу дође,
Ту се
двије чете састадоше
У јуначка
лица изљубише
И питаше
за здравље јуначко!
Кад
рекоше да су здрави били,
Починуше,
Бога помолише,
Воде
пише, хљеба заложише,
Кад
једоше и кад воде пише
И
милосном богу захвалише,
На
главицу стражу поставише.
Чудну
стражу седам осам друга
А пред
стражом Симовић Новака
Да их
добро чува од Турака.
Кад је
сјутра прије зоре било
Новак
добре чете пробудио
И овако
њима бесједио:
“На ноге
се ко је жељан боја
Даница је
изљегнула давно
И брзо ће
зора заруђети
И на ноге
Турци устанути!”
Кад
јунаци зачуше Новака
Устадоше
на ноге лагане,
Умише се
и Богу молише
Па оружје
свијетло приватише
Па отолен
даље продужуше
Пут
бијелих кула Суличића
И на воду
Церу долазише,
Па са
Цере даље упутише
И на поток
од Мандука доше.
Ту их
турска дочекала стража
И живу им
ватру ударила;
Ма се
чета ватром одазваше
И не било
за много ни дуго,
Подалеко
стражу поћераше.
Бој се
зачу селу Туђемилу
А кад
чуше туђемилски Турци
Сви
скочише као горски вуци
А најпрви
силан Ћатовићу
Дохватише
уздано оружје,
Па
Турцима тад у помоћ доше;
Ма их
Срби дивно дочекаше,
Силном
ватром из тешких пушака.
Хоће Срби
да притисну Турке
Ал’ су
Турци одвише јунаци;
Ко их не
зна би се перварио.
Метеризе
тврде поградише
Па
јуначке прси заклонише,
А све пао
јунак до јуанка,
Смртну
ватру шиљу из пушака
На јунаке
Србе Црногорце.
Не дају
се ласно потиснути,
Ал’ им
Срби дужни не остају;
Пушка
пуца, падају јунаци,
Соколе се
млади убојници;
Од
пуцњавце праха и олова
Силни се
је облак направио,
А од крви
сивих соколова,
Црвена је
потекла Ријека.
Ма да
видиш , побратиме драги,
Ма да
видиш чуда из ненада,
Како
Турци бране Туђемиле!
Сви су
радиј’ изгубити главе,
Но
пуштити у њег’ Црногорце,
Па су
њима добро притужили.
Када виђе
Војводићу Мило,
Да су
њима притужили Турци,
Викну
јунак ка’ да јелен рикну:
“Црногорци,
моја браћо драга!
Камо нама
шићар од мегдана?
Камо
турске главе и оружје?
Све које
смо до сад изгубили
Однијеше
Турци са главама!
Ако Бог
да те се повратимо,
Или
мртвом и рањеном браћом?!”
А кад чуше
мрки Црногорци,
Тад на
Турке јуриш учињеше,
С
ножевима у бијеле руке.
Ал’ да
видиш побратиме драги
Ал’ да
видиш мркога јунака,
Попа Јока
од Учићевића,
Полетио
ка’ да има крила,
И на
турске ускочио шанце,
С голим
ножем у десници руци
И са
крстом у лијевој руци.
Сабљом
маха, а с крстом прекршћа
Тек
ускочи ухвати Турчина,
И згодну
му ппосијече главу.
Поред
попа јунак ускочио,
Младо
момче Јововић Стеване,
Да освети
милог оца свога
Којега му
погубише Турци,
На рањена
нагази Турчина,
Да му
добру посијече главу;
Рањен
Турчин кубурлију пали,
Те погоди
Јововић Стевана,
На сред
пуца ђе му срце куца,
Ни жива
га земља не дочека.
Опет
Турчин пуни кубурлију,
Ал’
допаде Кнежевићу Марко,
Не даде
је њему напунити
Но му
скиде главу са рамена.
Кад виђеше
други Црногорци
Халакнуше
Бога споменуше,
Па на
Турке јаче ударише,
На
шанчеве те их анћераше,
Преко
“Пода”, грдно поломише.
Бјеже
Турци како који може,
Пут
својега села Туђемила,
Вуку
своје мртве и рањене;
Стизају
их брзи Црногорци,
Те им
грабе са рамена главе.
Док у село
ућераше Турке;
Петнајест
су им глава уграбили,
А не
бројим мртве и рањене.
А у село
кад их ућераше,
Суличића
куле погрдише,
Са оловом
и студним камењем,
Па се
Срби на траг повратише,
И на Пода
сви се искупише,
И скупише
шићар дијелише,
И свакоме
дио учињеше.
Отолен се
Срби подигоше
И узеше
Јововић Стевана,
У Глухи
До те га понијеше,
И дивно
га ту ожаловаше,
Црквену
му дужност учињеше,
Па пред
црквом тада укопаше!
Бог
простио ко је погинуо,
А живима
здравље даривао
И од муке
сваке уклонио!
Срби
браћо, и около друштво,
Ова
пјесма јесте од истине,
но ми
дајте једну чашу вина,
Да
наздравим српским јунацима.
*) И ову
сам пјесму написао по казивању Пера Савова Јововића
Глас
Црногорца бр. 6 1888.
Нема коментара:
Постави коментар