Војвода Ђуро Церовић - Зидање никшићскога града

Зидање никшићскога града*)

Подиже се паша, Осман-паша

Осман паша Махмутбеговићу

Са царскијем турајли ферманом,

Да он гради на Никшићу града.

И шарампов начинио граду.

Од свуд њему паше долажаху

Долажаху паше и везири

Долажаху поклон доношаху.

Доцкан паша од Требиња дође

Од Требиња Ресулбеговићу

И он дође и поклон донесе

И честита паши грађевину:

„Честита ти, пашо, грађевина

Ал’ залуду грађевину градиш

Љута ти се опасала гуја

Око твога на Никшићу града

Црна Гора и Брда остала

И остала око града раја

Која ће ти веље јаде дати

И твога ће разурити града;

Но ако ћеш мене послушати

Посијеци по раји кнезове,

Све ћу ти их по имену казат:

Из Кочана Јова Лековића

Из Горњега Поља из крај Вира

Удри, пашо, Вука Љушковића

И Јездегу од Ракуличића

Попа Сима из Драговољића

А из Кута Лекетић војводу

Из питома села Озринића

Удри, пашо, Вука Николића

Из Бијеле, удри Вуловића

Из Тушине, удри Церовића

Из Петнице, удри Караџића

Удри с Дужи два Мемедовића

С Косорића, Косорић Војводу,

То је, пашо, свијем поглавица

Роби буле а сијече Турке

Турске каде љуби у Дробњаке

Што нам дину поднијет не може?”

Кад то зачу паша Осман-паша

Осман паша Мамутбеговићу

Одма ситну књигу накитио

Па је посла у племе Дробњаке

А на руке Косорић војводи

У књизи га паша поздравио,

Још овако њему говорио:

“О Илија, дробњачка војводо,

Бићеш чуо, бићеш разумио,

Да сам доша са царским ферманом

И да градим на Никшићу града 

Долазе ми паше и везири

Честитају царску грађевину

Па те зовем, дробњачка војводо,

Да ми и ти у Никшиће дођеш,

Да честиташ моју грађевину”.

Књига дође Косорић војводи

Па се спреми што љепше могаше

И отиде паши пут Никшића.

Када паши гласи допадоше,

Да му иде Косорић војвода,

То је паши врло мило било,

Па на млађе срклет учинио,

Пред војводу слуге истрчаше

Да му коња и оружје приме.

Превари се Косорић војвода,

Даде коња а даде оружје,

Па уљезе паши под шатора;

Нешће паши да пољуби руке,

Већ му сједе уз десно кољено

Па почеше еглен затурати.

Но што рече паша Осман паша:

„Потурчи се Косарић војвода,

Даћу тебе Фочу и Таслиџу,

И даћу ти Пријепоље равно,

Још од цара ферман извадити,

Да не даваш гроша ни арача,

Док је твога рода и порода”.

Тада рече Косорић војвода:

„Покрсти се Мамутбеговићу,

Даћу тебе Пиву и Голију,

И даћу ти бутум Гацко равно

И Волујак више Гацка равна,

Мореш коње у ергелу пуштат’.”

А кад зачу Мамутбеговићу,

Од љутине на ноге скочио,

Па на млађе срклет учинио

Те војводи посјекоше главу.

Глас допаде у племе Дробњаке

Ђе погибе Косорић војвода,

Погуби га Мамутбеговићу.

Дробњаци се на скуп окупише,

И на скупу собет учинише,

Изабраше себи за војводу,

Баш Оташа сина војводина.

Но да видиш војводу Оташа,

Нешће сиђет нити дангубити,

Него скупља чету од Дробњака,

Те сијече Турке на све стране,

Више јаде од Илије ради.

Паши веље додијаше даве

На асију војводу Оташа,

Да се од њег живјети не може,

Роби пали и сијече Турке,

Турске каде води у Дробњаке.

Паша мисли што ће и како ће

Преварити војводу Оташа

Да и њему посијече главу.

Све мислио на једну смислио;

Па је ситну књигу направио,

А посла је у племе Дробњаке,

А на руке војводи Оташу,

У књизи га паша поздравио

И овако њему бесједио:

„Зашто си се, сине, наљутио

Што сам твога баба погубио,

Луд је био, лудо бесједио,

Са тога је главу изгубио.

Но ми дођи граду никшићскоме,

Да честиташ моју грађевину,

Добро ћу те даром даривати

И од цара ферман извадити,

Да не даваш никаква арача

Док је рода и порода твога”.

Кад Оташу ситна књига дође,

Он је бирда другу накитио,

Па је посла паши у Никшиће.

У књизи га Оташ поздравио:

Да ће њему у Никшиће доћи,

Ако ће му дати вјеру тврду,

Да му неће ништа помињати

О његову погинулу бабу.

Када паши ситна књига дође,

Не сједио нити дангубио,

Него одмах ситну књигу пише,

У Дробњаке војводи Оташу

У књизи се паша кунијаше:

„Да му ништа помињати неће,

О његовом погинулом бабу,

Само нек’ му у Никшиће дође;

У Горњем сам Пољу више Вира,

Ту ћеш пашу на теферич наћи”.

Кад војвода ситну књигу прими

Он окупи три стотин’ Дробњака,

По избору доброга јунака.

Па ето га гором и планином,

Примаче се горњепољском Виру

И пашину бијелу чадору,

Па у гору војску оставио,

Још овако њима говорио;

„Да га мотре, док шатору допре,

И чим чују код шатора кавгу

Да дотрче њему у индата?

Сам војвода пут шатора крену,

Пашине га опазише слуге,

Те јавише паши под шатора,

Да му иде Војвода Оташу.

То је паши врло мило било,

Па на млађе срклет учино,

Да сусрету војводу Оташа,

Да му коња и оружје приме.

Но да видиш војводе Оташа,

Кад се био близу примакао

Пашине је слуге одагнао,

Коња нема, а оружја не да,

Већ уљезе паши под оружјем,

Нешће паши да пољуби руке,

Већ му сједе уз десно кољено.

Кад је паша видио Оташа,

Под њговим свијетлим оружјем,

Ни мало му мило не бијаше

Ал’ већ друга бити не могаше,

Већ међу се еглен започеше,

И питаше за мир и за здравље.

Но да видиш паше Осман-паше,

У еглену па се преварио,

За Илију ријеч изустио,

Како ’но је лудо говорио,

Те с лудости главу изгубио.

А кад зачу војвода Оташу,

Ђе му паша споменуо баба

Срдито је пашу погледао

Још овако њему бесједио:

„Ђе је вјера, пашо Осман пашо,

Јеси ли ми вјеру заложио

Да о моме не зборимо бабу.“

Па за грло пашу доватио

И пода се одмах обалио

Десном руком ножа повадио

Да му русу посијече главу.

Стаде дрека паше под шатора,

Стаде вриска три стотин’ Дробњака

Полећеше бијелу чадору,

Пашине се препадоше слуге,

Не смје нико уљећ’ под шатора,

Док војвода пашу посјекао.

Кад долеће три стотин’ Дробњака

Све пашине посјекоше слуге

И велики шићар шићарише.

Ал’ да видиш војводу Оташа

Нешће натраг ићи у Дробњаке,

Но га ето пут Никшића града.

Али абер прије допануо:

Бјеху Турци чули у Никшићу,

Да је њима паша погинуо,

И да су му посјечене слуге

Па се Турци бјеху разбјежали.

И утекли: гоге и мајстори,

Утекоше свак на своју страну.

У то стиже војвода Оташу,

Са његово три стотин' Дробњака,

Те у бјегству Турке пристигоше

И многима главе отсјекоше,

Па одоше разваљиват' града,

И Небојшу начињену кулу,

Но говори Николићу Вуче:

 „Ој Бога ти, војвода Оташу,

Даруј мени пребијелу кулу;

Каил сам се настанити у њу,

Турци више никад доћи неће,

Нит’ поновит на Никшићу града.“

А кад зачу војвода Оташу,

Он дарова пребијелу кулу,

Дарова је Николићу Вуку,

Тад да видиш војводе Оташа,

Пошто своје мртве сахранио,

И велики шићар окупио,

Он се врати у племе Дробњаке

Са пашином посјеченом главом,

Пјевајући и пушке мећући.

Ово било истина је било,

Нама овђе мир и здравље било

*) Прибиљежена од Војводе Ђура Церовића.  — М.

“Књижевни Лист”  свеска 4   1901