Улазак Српске војске у Призрен

Улазак Српске војске у Призрен

Боже мили, на свему ти хвала!

Када Срби Скопље освојише

И у њему праву заведоше,

Не прођоше ни четири дана,

Чу се воља славног господара,

Краљевића, младог Александра,

Да се војска на пут дуги спреми,

Да осваја царевога града,

Да освоји Призрен староставни,

У ком српски цари цароваше.

Кад глас чула славна српска војска,

Сви до једног на ноге скочише,

На глас зову младог краљевића:

“Хајд’ на ноге, млади краљевићу,

Ти нас води славном Призрен граду,

Ил’ нас води, ил’ нас своји поби!

Пет стотина прошло је година,

Како Срби у сужанству цвиле,

Краљевићу, ти их ослободи,

Јер се више трпјети не може

Страшни зулум црних Арнаута!”

Краљевић им ‘вако одговара:

“Браћо моја, српски соколови!

Причекајте сјутрашњега дана,

А чим сјутра зорица заплави,

Сви на ноге, па на Призрен славни!”

Српска војска једва дочекала,

Па се спрема на велику војну!

Ни једнога туга не бијаше,

Да зажали за својим животом,

Свак ће радо крвцу да пролије,

За слободу своје браће Срба!

Када сјутра данак освануо,

Дан осван’о  и грануло сунце,

Српска труба затрубила дивно:

“Ко је Србин, ко кољено српско,

Нек се спрема ка Призрену граду,

Да ми њега брзо освојимо,

Да пијемо Бистрице водице!”

Мало вр’јеме за дуго не било,

Једног јутра и једнога дана,

Повикао неко са планине:

“Благо наме, ето наше војске!”

То не био, ко се свакад виђа,

Већ то била вила Равијојла,

Посестрима Краљевића Марка,

Она кличе и ‘вако говори:

“Хвала Богу, хвала јединоме,

Кад угледах дивну српску војску,

Сад не жали што сам за ов’лико,

За пунијех пет стотин’ година,

За Српство се тешко забринула!”

Дивна војска пред Призреном стала,

Чека свога јуначког гласника,

Ког послаше у турске таборе,

Да с’ распита о предаји града,

Стиже гласник, ал’ мира не носи –

Неће Турци града да предају,

Ни без крви, ни без тешких јада!

Војска српска добро починула,

А кад сјутра данак освануо,

Сви пођоше, Бога споменуше,

Па на Призрен тврди ударише:

Дивно бију царевога града,

Али град се јоште не предаје.

Сад почеше падати кумбаре,

Баш сред града, да народ пострада!

Док повика неко из народа:

“Хајте, браћо, да предамо града,

Јер сви ћемо овде изгинути!”

То рекоше, врата отворише,

А на врата помоли се војска!

Боже мили, да чудне радости

Од Србаља па и од Латина,

Дивно српску војску дочекаше

Па са пјесмом у град улажаху.

Да је коме било погледати,

Како војска у град улазаше,

Би рекао и би се заклео:

То је војска цар Душана славног!

Сваки војник изгледаше дивно,

Сваки пева, сваки се весели,

А са њима младе Призренлије

И са њима жене и дјевојке,

Ситна дјеца од годину дана.

Град је Призрен на реци Бистрици,

Око њега дивне куте стрше,

А на брду виш’ вароши саме,

Поносито диже своју главу,

Град силнога српског цар Душана!

Ту бијаше сила Арнаута,

Арнаута из Љуме крваве,

Сви се редом поклањају војсци,

И оружје своје предавају,

И заклињу рзом и образом,

И познатом “бесом” арнаутском,

Да ће бити верни и послушни

Српском краљу и његовој војсци.

Тога дана, другог и трећега,

Грми, пуца по Призрену граду,

То се чини весеље велико,

Шенлук чине и Срби и Турци,

По готову љути Арнаути –

Амин Боже, на срећу им било!

“Голуб” лист за српску младеж,  бр. 1 и 2  1912.