Срђа Злопоглеђа - Издајници (Црногорска политичка препуцавања)

Издајници

примјери нечојства и неваљалства

По народном гуслару, у перо ставио

Срђа Злопоглеђа

(Догађа се у Паризу, у прољеће 1917.)

Боже мили, чуда великога!

Или грми, ил’ се земља тресе,

Ил’ удара море о брегове,

Ил’ пуцају са града топови?

Нити грми, нит’ се земља тресе,

Нит удара море о брегове,

Нит’ пуцају са града топови.

Већ збор чини изрод Горе Црне,

У Паризу граду францускоме,

А на кулу Веснића Миленка,

Од Србије земље посланика;

Све погани, гори од горега,

Изјелице, грдне пропалице,

И “длачићи”, женске кукавице,

Што су Црну Гору опљачкали. –

На ћилим су ноге прекрстили

Луле пију, кафе присркују,

А на уши шапте непрестано,

Добро им се лажи сударају.

Прво ти је Радовић Андрија,

Што га зову “веља гурабија”;

Друго ти је Данило Гатало,

Што га зову “мртвачко пухало”;

Треће ти је Јанко од Нахије,

Такве брате не виђех делије,

Четир’ царства о њем’ се грабише,

Ко ће пасош њему да потпише; ¹)

Четврто је Ђурашковић-бане,

Ком су жене, по јунаштву, равне.²)

Пето, Милош Ивановић млади,

Који вину и ракији кади.

То је ето та дружина главна;

Многи уз њих сједе уз прикрајке,

Којим не знаш ни оца ни мајке:

Два Душана, Ђукић и Вуксане,

Два Душана, до два Личанина; ³)

Љубо Крунић, Василије Бурић,

Вукмировић и млади Грбовић,

Млади бане Муселим Јоване,

Од Бајица села јуначкога;

До  њега је Радоњић Миљане, ⁴)

Што отима шуме и забране;

У њих јесте брката делија

Илијћ Станко, пјана арамија⁵)

Пробисвијет гори од горега,

Започеше збора срамотнога

О издајству ломне Горе Црне.

Прво збори Веснићу Миленко;

На њега је од фрака од’јело,

А на ноге свилене чарапе. ⁶)

Друга нема у четири земље,

У њега су медене ријечи,

Увија се ка’ враг око крста,

Ама пунан губе и лукавства,

Крвника га Црна Гора нема,

Заклала га пушка црногорска!

Он овако узе бесједити:

“Здраво да сте, браћо Црногорци!

Желио сам од мога ђетинства,

Ово друштво ваше видијети,

О коме се чудна преданија

На све стране чују и просипљу,

И ево ме лијепа судбина

И доведе сада међу вама,

Да се с вама видим и познадем.

Радујем се и веселим томе.

На знање вам доносим сљедеће:

Кум-Пера⁷) је мени наредио,

И Пашић ме дивно опремио,

Снабдио ме свијем што ми треба,

Све дукатом и сувијем златом.

Још ми рече да земљу облазим,

Сву Француску и сву Америку,

Да уредбу видим свуколику;

Да се вуци не преједу меса,

Пријатељство не стекну Брђани,

Оно мало што их је избјегло

Од крваве ломне Горе Црне,

Црне Горе и Херцеговине.

Да одлијем ђе је препунано

Да долијем ђе видим да треба;

Да прегледам у младежи зубе,

Да се ружа у трн не изгуби,⁸)

Да не гине бисер у буниште⁹)

И да коњу узде попритегнем;¹º)

Па сам чуо и за ваше друштво,

Све јунака бољег од бољега,¹¹)

Поздрав вама од цара мојега,

И пророка Пашића нашега,

Радикалска што је перјаница.

Послушајте, браћо Црногорци,

Породица света радикалска

Зна издајству праведну цијену;

Када Пашић изда отаџбину,

Он прогаласи да је то “за народ”

Кад за њега рачун когод изда,

Он прогласи да је јунак добар,

И награде њему даје сваке.

Велико је царство Пашићево,

И дивна је вјера радикалска!

Шућур Богу шеснаест година¹²)

Од кад паћи вјеру прихватисмо,

А Србију земљу поробисмо,

Измећаре себи учинисмо,

Ми богатства себи прибависмо,

Многе куле себи прибависмо,

Многе куле себи позидасмо,

Све руднике за себе узесмо,

И све шуме редом исјекосмо.

Сву Србију земљу разграбисмо,

Пашић рудник¹³), Савчић жељезницу,¹⁴)

А Драшковић смотокултурницу¹⁵)

Поп Минићу Јастребац планину,¹⁶)

А Којићу вардарску долину,¹⁷)

Сваки нешто не остаде ништа.

Ми фондове тајне учинисмо,

О, ти фонде, земаљско весеље,

Купо меда, горо од шећера,

Бањо слатка људскога живота

Ђе се наши у злато купају!

О, ти фонде, наша узданице

Источниче силе и светиње,

Изворниче власти радикалске,

Бог из тебе само бегенише

Чрез Пашића са земљом владати.

Концесије дивне и богате

Те мислите с нама вјековати!

Почујте ме, браћо Црногорци,

Више ваља дан радикалисања,

Но година вашега сердарства;

Оставте се ломне Горе Црне

И вашега краља Николаја,

Који неда нама мирно спати

Радикалску вјеру натурати

По читавом нашему народу.

Црну Гору треба саломити,

Друге ћемо затим поробити,

И метнути под нашу заставу

Радикалску, црну и крваву:

Далмацију, Боку и Хрватску,

Херцег-Босну па и Словеначку

Војводину и Истрију с њоме.

Још један је разлог браћо томе,

У Србију хоће да с’ преврне,

У Србију ми немамо наду

Хоће она да обори владу;

Она тражи Пашићеву главу;

Ни мом цару Петру Мркоњићу,

Ниј’ сигурна на рамену глава,

Србија је силна и богата,

Ал’  је она, брате, чудновата;

Она воли, а зна и мрзити,

Она трпи, ал’ се љуто свети,

Њу ти ув’јек нешто ново дражи.

Нашу војску ми смо изгубили,

Сву смо земљу грдно оглодали,

До просјачког штапа доћерали,

А народ смо по напола свели,

Сву Србију у црно завили,

Оста Пашић с неколико друга,

Што на паћи вјеру не похули.

То се збјежа на Крф и Атину,

Ницу, Париз, стару Картагину,¹⁸)

Шампањ пију, жене обљубљују,

Пир пирују, ка’ никад до сада,

И фондове тешке испражњују,

Сад је права радикалска влада

Свако срећан, свако задовољан,

А Србију тама притиснула,

Свуд се чује јека и грмљава;

Она сада републику тражи,

Дивно име и свету слободу,

На паћи је вјеру сад пљунула,

Ратари нам лафи постадоше;

Није вино пошто прије било.

У нас стење на свакоју страну,

Зло под горим, као добро под злом.

Облаци се свуда црни вију,

Земља спрема вулкан изненада,

Хоће наша пропанути влада,

Један облак већ смо расћерали,

Харамбаши главу погубили,

По имену Апис-Димитрију,

Полковнику нашем у гвардију,¹⁹)

И са њиме многу арамију

Која нама на путу бијаше

И нашему радикалском царству.

Ипак наше царство пропануће

У Србији земљи православној,

Због полома који починисмо,

И издајства од наше дружине;

Одметну се Трифковићу Марко,

Одметну се Стојановић Коста,

Два јунака Дража и Драгољуб

А и Настас љута крвопија.²º)

Још је многа аџамија с њима;

Заведоше радикалску војску

За Голеша чувену планину,

Да не служи дину радикалском

И Пашићу њеноме пророку.

Још се многа дјеца одметнуше,

Од Србије, од земље убаве

У Швајцарску земљу камениту,

Чете купе на нас ударају

Хајдукују, никог не питају.

Ту је црни Света арамбаша,

Крвопија већ одавно наша,

По имену што се Јакшић каже,²¹)

У њега је лаки џефердаре,

Ни Мандушић бољега немаше,

Девет пута све с једнако чује.

Он ти води до хиљаду друга

Све љутога нашега крвника,

Све горега један до другога.

Тамо ти је Московљевић Жика²²)

Уз њега је Минић Бориславе,²³)

Млад је хајдук, ал’ печене очи;

А за њима још триста хајудука

Све љепшега један од другога,

Мријет’ неће док свијета траје.

О проклета земљо Швајцарско!

Многа ли си чуда починила,

Многе ли си царе преврнула

И хајдуке многе сачувала.

Прости да су Света и Борислав,

Ал’ не проста друга хајдучија

Демократска што но се назива,

Демократска земља Југ-Славија,²⁴)

Што нам тражи земљу федералну,

И још правду за свакога равну.

Она неће ни царе ни краље,

Она неће Пашић-Радикале,

Него народ да сам собом влада,

Њу предводе многе арамбаше,

Од Хрватске и од Словеначке,

Од Србије и од Далмације,

Херцег-Босне и од Црне Горе,

Славоније и Истрије с њоме

И од наше китне Војводине.

На вјеру их мишљасмо мамити,

На злато их мишљасмо купити,

Но хајдуци боја навикнути,

Не даше се нама преварити

Већ ми боја морасмо примити.

Још су нам се многи одметнули,

У Шведији Канцлеровић Тришо,

А у Лондон Поповић Душане;²⁵)

Са њима је три хиљаде друга,

Социјала горег од горега,

Што црвену дигоше заставу,

И направу неку нову траже,

Династију хоће да истраже.

Још нас мори једна веља мука

Србији смо земљи обећали:

Све градове до мора сињега,

Све градове и све покрајине,

Хабзбургова царства староставна.

Пријатељи наши издадоше,

И почеше неке разговоре,

с Хазбурговцем нашијем крвником,

Да м’ остане недирнуто царство²⁶)

То је нама врло жао било,

Јер то значи пропаст радикала

И нашега Петра Мркоњића.

Ми пешкеше морамо носити

У Србију земљу плаховиту,

Какве било и од кога било;

Црну Гору ми смо наумили

У пешкеше дати Мркоњићу,

И тим рају преварити нашу.

За ово смо много задобили,

Иноземце, наше пријатеље,

Све дукатом и сувијем златом,

Концесијом шума и рудника.

Џериде смо многе подкупили

Те нам пишу, како нам је драго.

Опасност је, ипак, превелика,

Књига нам се свела на два слова,

Погибоше свуда радикали

Погибоше душом и тијелом

Ка’ да у њих удри муња жива.

Ми ни на пут ни на дом остасмо

На потрку свијема мукама,

Нестаде нам сва редом дружина,

Још се држи патак Љубомире,²⁷)

Доктор Нинчић,²⁸) д’јете Велизаре,²⁹)

Два доктора, оба Марковића,

Неидек Лаза и Божидар с њиме,³º)

И Станоје писац Историје.³¹)

Још нам оста Цинцарија љута,

Што не пушта Пашићева скута;

Михајловић, сплеткар Љубомире,³²)

И Поповић Тића, Цинцарине³³)

Пижон Јоца³⁴) и Среброљуб³⁵) с њиме.

За то браћо моја Црногорци

Да се сада добро послушамо.

Ја сам чуо већ за васе друштво,

Да сте своју земљу опљачкали,

И рачуне никоме не дали;

Лиферанти, да сте и ви били,

И на томе много зарадили,

И шуме сте многе задобили;

И нама се иста судба спрема,

Која нас је сада саставила.

Ви сте чули за ону капију,

Што нам народ спрема у Србију,

Пасош мисле свима да нам траже,

Тешко томе коме не ваљадне.

То и за вас спрема Црна Гора,

Биће за вас много разговора;

Све то, браћо, треба предвидјети.

Ко је годе од нашега друштва,

Да устаје на ноге јуначке,

Да дижемо срушене олтаре,

Да на њима крсте исправљамо,

Да пропоје вјера радикалска,

Стару пјесну и старе начине.³⁶)

Спомен’те се, браћо Црногорци,

Спомен’те се дјела витешкијех,

Нечувене славе неваљалства,

Што учиње Дука од Медуна

И са њиме Ивановић Саво

И Липовац Петар диздарине,

Хајте к мен и Пашићу моме

Да вас водим Петру честитоме,

Признајте га ви за свога краља,

Издадните ломну Гору Црну,

Удри врага, не остав’ му трага!

Све ћемо вас даривати редом,

Све на друга по пар од хаљина,

Од црвене чохе венедика,

Извезене свилом препредене,

Накићене златом жеженијем;

Главарима у срму оружје;

А Андрији пет стотин-хиљада,

И сувише благо из ризнице,

И сувише жито из житнице,

Баш, господо, колко вам је драго.

Ко ће море пресушити сиње!

Ко ли наше фонде испразнити!

Док је од вас трага и кољена,

Да носите колико вам драго!

О, Андрија, ти си уман човјек,

Срећа ти је у крила удрила,

А дјела ти способбности кажу;

За тебе је мало то што имаш,

Код нас можеш много више бити.

Чуј, Гатало, српска перјанице,

И Миљане, Јанко и Јоване,

И сва ваша дружина остала

Све ћу редом учинит’ честите

Одлучујте и не дангубите

Јер ће посл’је бити касно за вас!³⁷)

Тад се диже Радовић Андрија,

Јунак добар, ал’ образа нема

Превари се курва неваљала.

Он овако поче бесједити:

“Хвала теби, Веснићу Миленко,

Хвала теби, на твојем говору

Жељкујем те ка’ озеба’ сунце;

Ц’јело друштво пречезну за тобом,

Гора с гором састат’ се не може,

Али поган може са погани.

Удар нађе искру у камену,

Без њега би у кам очајала.

Среброљубац лако среброљупца.

Ја сам  проша сито и решето

Овај тешки свијет испитао,

Све што бити и не бити може,

Мени ништа није непознато.

Учио сам дубоке науке,

Двапут су ме у млетке шиљали,

Зидао сам куле и мостове,

Градио сам на Блату бродове

Подизао све главне друмове,

Поред кућа мојих пријатеља.³⁸)

У копно сам море уводио³⁹)

И законе многе искројио.

Три звања сам од једном имао,

И земљи сам многа добра дао:

Све дације и порезе редом,

Полицију и тајну и јавну;

У државни савјет сам сједио,

И монопол ја сам земљи дао.

Постига’ сам сва могућа звања

Све чинове и сва почитања;

Све ордене ја сам задобио,

Тридест-осам ја их имам равно.

Под свом овом грдном мјешавином,

Умна сила моја торжествова.

Видим браћо сви се ви чудите

Одкуд ова слава и успјеси?!

Муж је бранич жене и дјетета,

А код мене, то је наопако.

Жена бранич, основ мог напретка,

У рату сам ја лиферант био,

Милионе многе утрошио,

А рачуна ником не поднио.

Господар ме за ово послао,

Да му народ не скапље од глади,

Нарочито не учињех ништа,

И оставих земљу без ичега,

С тога плијен поста душманима,

Страшне клетве, вапај и уздахе,

Ја још сада непрестано чујем.

Ка авет ме оне свуда гоне.

Ја сам кривац Богу и народу,

На ког страшне довукох громове.

Ја сам кривац, о народе вјерни,

Јер у твоје не стадох редове,

Да са твојом паднем величином,

Ал’ са славом с тобом да останем;

Но потоња памет не помаже!

С дјетињства сам у двору подњивљен,

Разблажена и млакава душа

Стрепи грдно од рата крвава.

Што ћу крити, кад видјех дукате

И њихову силу у свијету,

Тад помислих чисто у памети,

Да се једном избавим невоље,

Сиротиње наше црногорске;

Милион сам тада зарадио,⁴º)

На бакшише око куповице

За исхрану наше Горе Црне;

Али то је само за предручак.

Но је данас свијет напоаки,

Не мож’ ништа рећи ил’ учињет’,

А да ти се та час не сазнаде.

Нема тога ко с’ не боји чега,

Да ничега оно свога хлада.

Када других жбира не имаде

То је свјетлост, те земљи свијетли,

Ил’ играње по небу звијезда,

А и мјесец рђав свједок није.

Сазнаде се сва моја работа.

У Црну је Гору данас друкче

Није оно што је прије било,

Уљегла је зука у народа,

Поресла се душа у народу.

Већ ми на нос миришу вјешала,

Ја се тамо вратити не могу,

Господар ми више дат’ не може,

До овога што је досад било.

Треба тражит’ новог господара

Треба тражит сад нове начине

За славит’ се и тећи богатство!

Ако ли ме очи не варају

И ви сви сте у мом положају,

Ви рачуне н’јесте положили

Ни фермана од владе добили

Да при вама није што остало.

Је л’ овако Данило Гатало,

Је л’ овако Крунић Љубомире,

Је л’ овако Ђурашковић Јово,

Је л’ овако Ђукићу Душане,

Је л’ овако Радоњић Миљане?⁴¹)

Све погани одједном викнуше:

Тако јесте, ада већ никако!

Бог да живи Веснића Миленка,

Бог да живи Пашића Николу,

Бог да живи Петра Мркоњића.

(За дуго се још разлијегаху усклици “живио”. Ђурашковић и Спасојевић надмећу се ко ће јаче и дуже клицати. И један и други хтјели су да се сваки од њих чује и види као најодушевљенији. – Хватају се у коло, које поведе Веснић. Спасојевић и Ђукић, отимљу се, који ће се од њих двојице ухватити до коловође. Гатало удара уз дипле, а Јован Ђурашковић и Милан Радоњић ставили прст у ухо и поју из гласа.)

¹) Јанко Спасојевић-Анџелатски је, док бијаше у Русији, носио уза се четири пасоша: црногорски, србијански, бугарски и турски, те, према приликама и особама, представљао се: као Србин из Црне Горе, као Србин из Србије и као Србин из Турске, а понекад и као “братко од Блгарска”.

²) Јован М. Ђурашковић, сада је велики “поборник националне ствари и уједињења”, међутијем иако активни официр, цио Балкански рат провео је као шеф једне пећи у Медови, а овај рат као Гаталов изасланик за куповину потковица, самара, подрепница и улара.

³) Душан Ђукић “професор” родом из Лике. Пропали тип и алкохоличар кога је Црна Гора као Србина, лијепо примила, дала му хљеба и уточишта за толике године и ако је несвршени и пропали ђак.

⁴) Миљан Радоњић, иако активни официр, ипак је рат провео као изасланик А. Радовића и Гатала за разне набавке за државу. Преваром и уцјењивањем, у току овога рата, докопао се једне огромне шуме у новоослобођеним крајевима, а која представља вриједност од неколико милиона; иначе, он је човјек кога нема за што пас ујести. Шуму је здипио не само за себе, него и за А. Ј. Радовића, Гатала, М. Вукчевића и друге. Успостављањем Црне Горе овај ће му плијен испасти из шака, те је стога огорчен присталица “уједињења”.

⁵) Доктор Станиша Илијћ, пробисвијет, за кога се никад није могло сазнати: Ко је, што је и одакле је, родом је, вели, из некаква села Пироша, али издаје се за Личанина, казивао се синовцем чувенога новосадског политичара д-ра Соса. Црна Гора га је, на своју несрећу и срамоту, очински пригрлила, дала му државну службу и адвокатску канцеларију, чим је добјежао у земљу, а најпослије, 1917., учинила га је и министром финансија. Ова древна личка самопија (“Солотринкер”- како се он с поносом изражава, по немецки), био је члан владе, којој је “прешједавао”Мило Матановић, монструм глупости и поварености, а у којој је трећи министер био ноторни идиот, командир Милутин, боље познат под именом “сека-Перса”(син Лазара Томановића). Министар Илијћ је скромној државној каси црногорској – онако на фин начин – “ударио врућ шамар”, пљунуо на светињу своје заклетве и издао Црну Гору онако, како то досад није учинио ниједан Србин.

⁶) Некада није имао ни опанака а камо ли чарапа. С доласком радикала на власт промијенила му се ситуација па чак и кожа. Негдје поодавно он је изјавио у неком београдском друштву да неможе носити обичне чарапе и гаће  него само свилене зато га у Србији од тада и зову “Миленко Свиленгаћа”.

⁷) Краљ Петар је вјенчани кум Миленка Веснића.

⁸) Гледа у Јанка Спасојевића.

⁹) Гледа у Данила Гатала.

¹º) Гледа у Андрију Радовића.

¹¹) Прегледом прелети све, а највише се заустави на Гатала, на Јована М. Ђурашковића и на Андрију Радовића.

¹²) Пашић и радикали су на власти у Србији већ шеснаест година, т. ј. од погибије краља Александра.

¹³) Никола Пашић који је здипио за себе све важније руднике у Србији.

¹⁴) Милош Савчић, радикалско-самосталски министар у Србији, који је добио концесију од своје партије за градњу једне врло важне жељезничке пруге у Србији.

¹⁵) Милорад Драшковић, радикалско-самосталски министар, који је спремао да задужи Србију једном милијардом франака за увођење тобож мотокултуре (пољопривредне справе на мотор). У ствари, под овим пројектом крила се велика лупешка дружина радикала, која је хтјела да опљачка Србију. Познати београдски новинар Св. М. Јакшић открио је овај лоповлук и назвао га, не мотокултура, него “смотокултура”,  јер је збиља био створен за смотавање милиона. Због тога је 1918. Јакшића осудио битољски суд, односно радикали, на смрт, те сад под том казном живи у Швајцарској.

¹⁶) Поп-Минић, радикалски посланик у Србији,  убица неколицине људи и концесионар најбоље државне шуме у Србији.

¹⁷) Сретен Којић, радикалски посланик у Србији, знаменит зеленаш “закупио” је са осталим радикалима – међу којима је био и један Црногорац Мил. Драговић, звани “сецишума” (или, што би Црногорци рекли “Шумосјековић) огромна имања на Косову.

¹⁸) Бизерта (Африка)

¹⁹) Драгутин Димитријевић-Апис пуковник србијански, стријељан је, 1917. са још неким официрима због “завјере” против пресолонасљедника Александра.

²º) Марко Трифковић бив. министар предсједник Коста Стојановић, Др. Дража Павловић, Др. Драгољуб Аранђеловић, Настас Петровић бивши министри. Због злоупотребе, корупције и противуставног рада Н. Пашића иступили су, са још неколико главнијех посланика, из радикалне странке и основали посебан клуб.

²¹) Светислав М. Јакшић, дирекотор београдског листа “Штампе”.

²²) Адвокат из Крагујевца.

²³) Новинар из Београда, бивши директор “Српског Листа”.

²⁴) У току овог рата једна група интелектуалаца и омладине била је развила у Швајцарској живу пропаганду у корист федеративне југословенске републике.

²⁵) Прваци социјално-демократске странке у Србији.

²⁶) У прољеће 1917. између Савезника и Аустрије били су преговори  о закључењу посебног мира са Аустријом. Аустрија је требала да остане недирнута, а она је предложила да се Србији даде као накнада Црна Гора. Тада је почела кампања у новинама против Црне Горе, само да би се лакше учинило недјело према Црној Гори. Тај срамни посао вршен је у главном преко Андрије Радовића и другова му.

²⁷) Љубомир Јовановић – Патак, бивши министар.

²⁸) Др. М. Нинчић, бивши министар.

²⁹)  Др. В. Јанковић кум Пашићев и бивши министар.

³º) Др. Божа Марковић, професор и познати “криминалиста” србијански и Др. Лаза Марковић, професор, прозван због свог необично малог раста “Неидек”

³¹) Станоје Станојевић, познати дворско-теразијски “историчар” и трумбеташ Николе Пашића.

³²) Бивши србијански посланик на Цетињу.

³³) Бивши отправнбик послова на Цетињу.

³⁴) Јоца Јовановић – Пижон (голуб) бивши посланик у Лондону.

³⁵) Др. Србољуб Марковић, бивши секретар србијанског посланства на Цетињу, ухваћен је 1918.  да преноси у дипломатској валижи из Француске у Швајцарској платину, која је ишла одатле у Њемачку. Од тада је добио име “Среброљуб” Марковић и сви горњи дипломати јесу Срби по имену, а по крви Цинцари.

³⁶) При изговору ових ријечи плаче и брише сузе. То расужи и остале, први заплака Ђукић, па за њим остали. Ивановић и Илијћ нијесу никако ни престајали плакати за све вријеме говора, јер су били дошли са сузним очима. Једино Крунић и Радоњић, упашчили очи, па – ни да трепну.

³⁷) На ове ријечи поче једно нервозно кретање међу присутнима. Гаталу се спусти онај брк што му стоји усправно, те изгледаше као Вук Мандушић; Јанку Спасојевићу улеће једна муха у нос, а Андрији Радовићу заиграше сами оба џепа.

³⁸) Један од главних црногорских путова Подгорица-Андријевица спроведен је нарочито поред имања његова зета у Братоножиће и ако је он морао проћи долином Мораче. Због овога овај пут је зими, ушљед сњегова неупотребљив.

³⁹) Андрија је, као “инжињер”, покушао да исуши “Улцињско Блато”, међутијем, он је то тако вјешто извео (исто као и “политику уједињења”) да је у копно увео море. На тај начин он је оштетио један велики комплекс земљишта до тада употребљивог.

⁴º) Од само једне фирме у Француској, код које је куповао пантљике за митраљезе, односно од црногорске државе, за чији је рачун узимао пантљике, дигао је 20 од сто на провизије.

⁴¹) Гатало, као глав. држ. интендант, није положио рачуне о огромној државној имовини којом је руковао. Љубо Крунић био је управник богате скадарске царинарнице, такође није положио рачуне. Гатало и Андрија оптуживали су га да је дигао знатне суме приликом бјегства из Скадра; због тога му нијесу хтјели ни дати задуго службу  при црногорској влади у Француској, но тек кад им је подвикнуо, да су и они “исто што и он” и кад се обвезао да ће радити на “уједињење” помиловали су га и дали му службу. Ђурашковић, као набављач за рачун државе за вријеме овог рата, није положио рачуне. Исти је случај и са Ђукићем, који није положио рачун од скадарске општине, нарочито оне од општинске хипотекарне банке у Скадру. Милан Радоњић био је интендант у Скадру и набављач за црногорску и србијанску војску; како је поштено радио довољно је навести само то, да га је Миливоје Николић, србијански интендант прве класе, дао полицијом ухватити при одступању у Љешу, тачно 10. јануара 1916., и одузети му неколико хиљада динара “уштеђевине”; што тада није ухапшен разлог је општи хаос и молбе нас неколико Црногораца: да му тијем “не окину нос”.

Глас Црногорца бр. 76  1919.