и први бој на Равноме¹)
Књигу пише Зимоњић војвода,
Са Грахова поља маленога:
На кнезове од раје главаре;
На попове и на учитеље,
На кметове и на калуђере,
И на друге храбре Херцеговце.
Прву посла пољу Невесињу,
А на руке Радовићу Перу,
У књизи га Богдан поздравио:
“Попе Перо, пријатељу стари!
Има много доба и земана
Од како смо мили пријатељи,
Познасмо се про чашици вина;
Па ти знадеш није давно било.
На хиуљаду и осме стотине
И шесдесет и друге године;
Кад ми Перо с Турцим заратисмо,
Све од Таре, па до Суторине,
Пристадосмо уза Црногорце,
Те бијасмо боја крвавога,
Са Турцима, старим душманима;
Ми се бисмо а ви мировасте.
Турцима је боља срећа била,
Не добисмо слободу јуначку …
Сваки главар из овог устанка
Доби милост од силног султана,
Да се може натраг повратити,
И Турцима опет бити раја.
Мени Турци милост не дадоше,
Сам остадох јунак у планини,
Па утекох ломној Гори Црној,
Настаних се у Грахово мало.
Кад сам Црној Гори побјегао
Ја сам браћи тврду вјеру дао:
Да се Турцим повратити нећу,
Док је моја на рамену глава,
Нег ћу чекат згоду и вријеме,
Да подигнем рају на оружје,
Турцим вратит жао за срамоту;
Тада ћу се јунак повратити –
Има пуно дванаест година,
Од како сам дошо у Грахово,
Остави Гацко поље равно,
И у њему луке и читлуке,
И бијелу на ћенару кулу;
То су мени све узели Турци,
Ја се брате мучим на Грахову,
У чобанској станујем колиби,
А кртолу копам по Грахову,
Не може ми брате поднијети,
Да четујем по Херцеговини,
Да војвода буде харамбаша,
То би вама свим срамота била;
А ти сједиш, зато и нехајеш,
Вег ти ору плузи по Братачу,
А дућане по касаби градиш,
И попујеш невесињској раји.
Јадна раја у невољи цвили,
Крваве ми оправља мазаре,
На некоје – Турке зулимћаре.
Раја више живљети не може
Од зулума и од зулумћара,
Па је прегла да се коље с Турцим,
Мене зове за свог поглавара;
Нег чу ли ме пријатељу драги!
Узрасла су на соколу крила,
Крвава су гвожђа наоштрена,
Да се ломе кости од јунака.
У касаби затварај дућане,
Пресијецај плуге по Братачу,
У Србина не узимај бира,
Но појаши претила дорина,
Па ти, брате, хајде по селима,
И поздрави редом поглавице,
Нек се листом подижу на Турке.
Првог зови Зечевић Симуна²)
Ја сам чуо и кажу ми људи,
Да је Симун добар давуџија,
Печа мала, али поуздана;
Он ће мени брзо требовати.
Па ти зови Гутића Јована,
И његова рођака Михајла;
С њима зови Продана Рупара³)
И са њима Голијанин Јова
Још ми зови Тривка Грубачића,
У њега су три литре памети
И он ће ми брзо требовати.
Не остави Тривка Буху млада⁴)
Кажу да је нагнута делија,
Брзо ћу му срећу окушати.
И немој ми брате оставити,
Из Лукавца Стевановић Кика,
И његова Илију рођака.
Па се онда у Површ окрени,
До Фојнице доћерај дорина
Те позови Гузине јунаке
Зови Мићка и зови Николу
Не остави Бошка, момче младо,
И рођака његовога Јанка,
Још позовои Прстојевић Пера,
Из малена села Дубљевића
Јер сам чуо ђе говоре људи,
Да у Пера има доста блага,
Може нама Перо требовати
Попе Перо пријатељу драги,
Поздравићеш мила брата твога,
Мила брата сердара Мијата,
У Мостару граду бијеломе,
Нек се и он за устанак спрема.
Кад окупиш Србе одабране,
С њима хајде на поље Грахово,
Да се брате онђе састанемо,
И вијећу добру учинимо,
Како ћемо устати на Турке.
Послушај ме тако био здраво!
А ако ме послушати нећеш,
Кунем ти се и вјеру ти дајем
Ја ћу доћи пољу Невесињу,
А до твоје у Братачу куле,
И чинићу што је мени драго”.
Другу књигу Богдан оправио,
Чак далеко Шуми и Попову:
Игуману Душког манастира,
Мелентију Перовићу младом,
У књизи га Богдан поздравио:
“Игумане Душког манастира!
Ти се сјети народнијех мука,
Што их народ трпи од Турака,
Ево има четири стољећа.
Турци наше цркве разорише,
И џамије од њих начинише,
У просјаке Србе оћераше,
Узалуд се вазда одметасмо,
И с Турцима класмо и крвисмо,
Отет’ им се никад не могасмо,
Херцеговци и сад јаде трпе,
Ал се више трпјети не може –
До ноката догорјела св’јећа,
Треба да се кољемо с Турцима,
Јер је боље умријет јуначки,
Него живљет у ропском окову.
Но чу ли ме добри игумане!
Пошљи мени манастирког мура,
Јера ће ми брзо требовати⁵).
Ако ли ми мухур послат нећеш:
Сам ћу доћи да га тамо тражим,
Па ни теби лако бити неће,
Мојом сабљом осјећу ти главу,
Да би мени усахнула рука.
Још чу ли ме душки игумане!
Посоколи Србе око себе,
Када теби друга књига дође,
На ногама да вас свију нађе
А сада се игумане крени,
До Завале бијела манастира,
И поздрави браћу калуђере
Да ми пошљу манастирског мура;
Немојте се болан препадати,
Да ће вама цркве погорјети,
Као што су прије погорјеле;
Сад је други факат и вријеме,
Турци неће палити цркава,
Па све кад ви и попале цркве,
Опет ће их народ подигнути,
Вашој души тешко бити неће;
А што ће нам без слободе црква?”
Ову посла, трећу оправио,
А на руке Мусићу Ивану,
И у њој га мило поздрављаше:
“О, Иване, млади свештениче!
Од западне и вјере и цркве,
И ако смо ми од двије вјере,
Ал’ смо крвна браћа Херцеговци;
Прави Срби, а од једне крви,
Једне крви и једне матере:
Помени се Мусићу Иване!
На јунаке, старе Херцеговце,
За Херцега, и пошље Херцега,
Како су се клали са Турцима,
Да одбране своју домовину.
Помени се наших соколова,
Соколова из Мораче тврде;
Ево сад ће пет стотин година,
Од како се кољу са Турцима;
Њих покорит Турци не могоше,
Но и данас у слободи живе.
Још помисли на племе Дробњаке,
На Дробњаке, крваве јунаке!
Колико се клаше са Турцима,
Све се клаше, па се и отклаше;
И сад они у слободи живе!
Спомени се војводе Јакова,
Који даде живот за поштење,
Колико се клао са Турцима:
На Грахову и около њега,
Сад Грахово у слободи живи!
Па се сјети на Крајину љуту,
На крваву од Никшића Жупу,
И Жупљане, крваве јунаке,
Колико се клаше са Турцима,
И сад они у слободи живе!
Све су ово љути крајишници,
Наша браћа, храбри Херцеговци.
Често идеш мору дубокоме,
Те прегеледаш земље и градове,
Видио си тамо путујући:
Како људи у слободи живе,
Ја сам чуо од старије људи:
“Ко се коље, тај ће се отклати”
Немој брате на вјеру гледати,
Брат је мио, које вјере био,
Синови смо једне домовине,
Срамота је издат’ домовину,
А не помоћ браћи у невољи.
Баци твоје ситне бројанице,
А припаши сабљу о појасу,
Као и ја што сам припасао’;
А остави књигу и читање,
Као што сам и ја оставио,
Није фајде од празна читања.
Ни болесне немој лијечити,
Што ће здравље кад слободе нема?
Ти познајеш књиге староставне,
Што је наше од старине било,
То нам ваља на сабљу отети.
Још се сјети сиротињских суза
Од њих би се камен растопио,
Камо л’ не би срце у јунаку!
Дед устани на ноге лагане,
Посоколи твоје бировнике,
Ваља да се кољему с Турцима,
Јер је њихов зулум дотужио;
Ти се спреми, немој дангубити,
И позови Брстинића Мија,
Јер сам чуо да је мудра глава,
Брзо ће нам Мијо требовати,
С њиме хајде мени на Грахово,
Ту ће бити и други главари,
Од све земље, од Херцеговине,
Да вијеће једно учинимо:
Како ћемо тући зулумћаре,
Послушај ме Мусићу Иване!
Јер ако ме послушати нећееш,
Кунем ти се, чим се куну људи
Сакупићу љуте Херцеговце,
Спустићу се низ Попово равно,
До Габеле и до Метковића,
Ниђе ништа оставити нећу,
Запалићу што може горјети,
А посјећи што под сабљу дође;
Тебе мислим жива ухватити,
И учинит што је мени драго!”
Четврту је књигу оправио,
На Бабића с Трновице Рада ⁶)
И овако њега поздрављаше:
“Брате Раде, од Рудина главо!
Брзо скочи на ноге лагане,
Хитај мени на Грахово равно,
Ту ће доћи и други главари,
Да вијеће једно учинимо:
Како ћемо устати на Турке.
У теби је срце од челика,
Боје ти се сви рудински Тирци,
С њима вазда у завађи живиш,
Него спремај што треба за боја,
Посоколи твоје Рудињане,
Нек спремају пушке и опанке;
Ти рудинске зови поглавице,
Нека с тобом на Грахово дођу,
Зови Раде, Сандића Глигора,
Од јуначке куће Вуковића,
Не остави Сворцана Васиља,
Јер је Васиљ жеравица жива,
И спреман је ударит’ на Турке.
Па позови Лубурић Мрдака,
Не остави испод Кука вука –
Сердарину Муичић Тодора:
Па позови Саву Пејовића;
Јунаштва му у хиљади нема,
Он је жедан крви од Турака,
Не дају му мировати Турци;
Он на варци вазда с њима живи;
Још позови Папића Шћепана,
Који тражи да заметне кавгу,
Да с напије крви од Турака.
Сви дођите мени на Грахово”. –
Пету књигу Богдан оправио,
У малено село Берушицу,
А на руке Николи Гргуру.
Овако га Богдан поздравио:
“Знаш Никола, није давно било?
Кад оно ми Гацко одметнусмо,
И с Турцима кавгу заметнусмо;
Срећа боља бјеше у Турака,
На штету се нашу измирисмо,
На Равно се заједно вратисмо,
На вјеру ме преварише Турци,
Одведоше бијелу Мостару:
Бацише ме у тамницу мрачну.
Ту тавновах за десет мјесеци;
Они силну сакупише војску,
И даше је Али-паши царском,
Поведе је, удари на Равно,
На бијеле Гргуреве куле,
И на моје пребијеле овце.
Преко вјере, вјера их убила;
Рашћераше моју породицу,
По горама и по планинама;
Стевана ми заробише сина,
Мог Стевана од четрн’ест љета,
И шћаху га посијећи Турци,
Ал’ Стевану добра срећа била;
У војсци се бјеше задесио,
Добар Турчин, из села Автовца:
Бећир Пашић-Асанбеговићу,
Те не даде посјећи Стевана,
Но га на нож оте од Турака,
И пусти га у гору зелену.
Тад је паша мене плијенио;
Оћеро ми овце и говеда,
Гргуреву запалио кулу,
Посијеко до седам Гргура,
А све твоје браће и рођака;
Још ти своје браће не освети,
Устај брате на ноге лагане,
Сад је дошла згода и вријеме,
Да осветиш браћу и рођаке;
Него редом ти по Гацку пођи
Те ти зови народне главаре:
Зови Тома Вукомановића,
Његово је огњиште крваво,
С њиме зови Становић Глигора,
Нек и Глигор устаје на Турке,
Томо с Турцим у омрази живи,
Једва чека да с’ заметне кавга.
Не остави ни Хаџића Јола ⁷)
Из малена села Бодежишта,
Хаџићи су од вазда јунаци,
И не дају мировати с Турцим’.
Не остави куће Чоловића,
И Братиће са сред Катуништа,
Ту имаде добријех јунака,
Који желе да се кољу с Турцим’;
И Пјешчиће немој оставити,
За крстом су вазда пристајали.
Још ми зови Божовић Јовицу,
Од лијепе куће Божовића;
То је српска кућа од старина.
Похитајте мени на Грахово,
Ту ће доћи и други главари,
Од све земље, од Херцеговине,
Што се с крстом знају прекрстити,
Да вијеће једно учинимо:
Како ћемо осветит Косово.
Поздрави ми Вишњића Ђорђија,
И Јована брата његовога.
С Никшићима у омрази живе,
Зулум им је дотужио тешки,
Они ће се поклати с Турцима;
Па поздрави старога јунака:
Из Гослића, Дуку Канкараша,
Њему има осамдесет љета,
Стотину је убио Турака,
И њима се покорити неће;
Турска ђеца плаше се од њега,
А кадуне црна клувка сучу,
Џефердар му сви познају Турци;
Још се Дука држи на ногама,
Те четује и бије се с Турцим’;
Нек покликне ђецу Крстачане,
И научи момчадију младу,
Како ваља бранити поштење”. –
Шесту књигу Богдан накитио,
Па је посла Пивском манастиру;
Игуману Ђачић Серафиму,
Те и њега Богдан поздравио:
“Серафиме, игумане стари!
Та видиш ли шта се сада ради,
Од Турака по Херцеговини:
Кољу Србе, а куле им пале,
Па су прегли Срби Херцеговци,
Сви се сложно поклати с Турцима,
Ил’ погинут’ ил’ стећи слободу,
Турски оков носит се не може;
Но ми пошљи манастирског мура,
И поздрави Љешевића Јола,
Зна ли Јоле не знали га људи?
Кад му брата ишћераше Турци,
Мила брата, војеводу Жарка,
Из његове Пиве поточљиве,
А у њу се увалише Турци,
По њој зулум починише тешки:
Кољу овце, а кољу јагањце,
Бију челе, а воде волове,
Убијају Србе одабране,
Затварају цркве православне,
Да се Богу молит не можемо;
А што сједи посјекли га Турци,
Што се Јоле не коље с Турцима,
Као брат му војевода Жарко;
Сад је дошло факат и вријеме:
Да освети кулу на Горанско,
Што су њему запалили Турци.”
Седму књигу Богдан накитио,
У Дробњаке змају крилатоме,
Баш Хаџићу Вулу капетану⁸)
И овако њега поздравио:
“Чуј ме Вуле, соколово крило!
Ти си Пиву оставио давно,
Плужине ти посвојили Турци,
А ти ево има неколико:
Нешто шутиш тамо у Дробњаке,
А зар болан помири се Турцим’?
Ти си јунак међу јунацима,
Од тебе се боје зулумћари,
А Србин си, знаде, одабрани,
Сад је дошла згода и вријеме,
Да осветиш Вуле од Турака,
Што нијеси до сад осветио,
Но на ноге мој соколе сиви!
Ваља с Турцим да се покољемо,
Јера више одмицања нема.
Ти си јунак и кућа ти каже,
Да Србине око себе храбриш,
Него хајде мени на Грахово,
Да договор братски учинимо,
Како ћемо устати на Турке.
Ти поздрави Сочицу Лазара,
Јузбаша је био код Ченгића,
Турцима је измет учинио,
Код Турака доста стеко блага;
Да му не би добра пријатеља,
Хоћаху га погубити Турци;
Он утече у твоје Дробњаке,
И понесе паре са Горанска,
Сад тргује с њима по Дробњаку,
Још начини дућан у Шавнику,
Те продаје шпирит и ракију;
Мислим да је доста стеко пара,
Може с њима дуго војевати,
И још коме дио учинити.
Нек остави Лазар трговање,
А јадне се сјети сиротиње,
Од које је своје стеко благо,
Како тужно сиротиња цмили;
Од зулума турских зулумћара;
Нек устане и са тобом дође,
Мојој кући, у поље Грахово.”-
Кад је ову књигу оправио,
И осму је одмах начинио:
У Бањане Баћевићу Симу,
И овако њега поздравио:
“Чућ ли мене, Баћевићу Симо?
Војеводо од свијех Бањана,
Знаш ли Симо, није давно било?
Кад вођасмо браћу Херцеговце,
По широкој земљи Херцеговој,
И свуда се класмо са Турцима,
За слободу наше домовине –
Ево има четири године,
Како смо се назвали главари,
И народу сад смо узданица,
Па хитајмо да му поможемо,
Знаш ли брате Баћевићу Симо!
Кад ти брата посјекоше Турци;
Твога брата Баћевић Јована,
Онаквога не бјеше Србина,
У цијелој нашој домовини;
Ал’ Бањани мира ухватише,
Турцима се опет покорише,
Од Турака “арчеве” добише,
Мудиром те Турци поставише,
Од Бањана кордун направише,
А кордуну ставише јузбаше,
Све Бањане твоје племенике:
Смиљанића-Огњеновић Зека,
Из Ренавца Попова Видака,
А с Тупана Ћетка Пејовића.
Сви примисте турске арчилуке,
И једосте брашно с Метковића,
Што ви дају за тајина Турци;
За арчеве порес пребијате,
Па Турцима ништа не дајете,
Но чувате кланце и богазе
Нека Турци почивају с миром,
Нека гњече сиротињу рају.
Кроз Бањане нико проћ не смије,
Нити Србин смије побјегнути,
Од турскога тешкога зулума,
Јер га тамо одмах дочекате,
Турцима га натраг повратите,
Да га јадна опет муче Турци;
Још нијеси брата осветио.
Остави се врага и ђавола,
И турскога брашна и арчева,
То је јазук за све Херцеговце,
Мазари ми тешки додијаше,
Од све раје од Херцеговине,
Па сам прего поклати се с Турцим’
Ил’ погинут’
ил’ помоћи раји,
Но устани на ноге јуначке,
И позови све твоје јузбаше,
И твојега милога синовца:
Твог синовца Баћевић Максима ⁹).
Не остави бањску перјаницу:
Копривицу Симова Благоја;
С њима хитај мени на Грахово,
Да договор брацки учинимо:
Како ћемо устат на оружје,
Нашу браћу из муке вадити.
Још чу ли ме војевода Симо!
Ти отиди бјелу манастиру,
Манастиру у Косијерево,
Манастирског донеси ми мура.
Спомени се Баћевићу Симо!
Твога баба Баћевић Васиља,
Он бијаше сиротињска мајка,
Ја те љубим као брата свога;
Послушај ме, што ти данас пишем,
Ако ли ме послушати нећеш,
Кунем ти се и вјеру ти дајем:
Ми ћемо се поклати с Турцима,
Бањанима штету учинити,
Побркати брашно и арчеве,
Тебе назват српским издајником”.
Кад је Богдан књиге растурио,
Себи зове два добра јунака:
Од Требиња Петковића Луку,
С Невесиња Јакшића Алексу;
Па је Луци ријеч бесједио:
“Чујеш Лука, требињска газио!
Знаш ли Лука, није давно било,
Кад с Турцима мегдан дијелисмо,
Боља срећа бјеше у Турака,
На штету се с њима помирисмо.
Ти бијаше уз Вукаловића,
И побјеже у Русију с њиме,
Остависте јадне Херцеговце,
Да их газе и харају Турци;
Ви бијесте добро учинили,
Јер је лако заметнути кавгу,
Ама није остат на мејдану;
У Русији добро вам је било,
Вукаловић доби спаилуке,
Да ужива до живота свога,
Ал’ шта ће му тако уживање,
Кад се свога не одужи дуга,
Но остави браћу у мукама;
А ти си се покајао брзо,
Зажелио своју домовину,
К мени дошо на равно Грахово,
Пазићу те као брата свога.
Но устани на ноге лагане,
И притегни опутли опанке,
Узми шару пушку по сриједи,
Па ти хајде у племе Шаранце:
Мом рођаку Кнежевић Јоксиму,
Јунаштвом се Јоксим прогласио,
Сијекући српске зулумћаре,
Око Таре с обадвије стране.
Поздрави ми Кнежевић Јоксима,
Нека мени на Грахово дође,
Да се позна са Херцеговцима,
Да му сабљу виде Херцеговци.
Па се узгред на Језеро сврати:
И поздрави Шибајлију Живка,
Који нема страха од Турака,
Нека браћу око себе храбри,
Брзо ћемо ратити с Турцима.
Пређи Лука Тару, воду хладну,
И поздрави тамо соколове:
Поздрави ми Дедовића Мира,
И са њиме Саичића Васа;
Нек спремају свијетло оружје,
Да заједно ратимо с Турцима.
Узгред сврати б’јелу манастиру,
Манастиру у Добриловину,
Донеси ми манастирског мура,
Јера ће ми брзо требовати;
Хитај Лука, немој окаснити. –
А ти брате, Јакшићу Алекса!
Знаш Алекса, није давно било,
Кад си био у Житомислићу,
Учио си у манастир школу,
Серафим те Перовић учаше,
Добављаше књиге православне,
Из Русије, царевине славне;
Отуда му помоћ долазаше,
За манастир и у њему школу;
За то њега Турци ухватише,
Свезаше му наопако руке;
Поред њега калуђера млада,
Леонтија од Радуловића,
И брата му Перовића Јова.
Хоћаху их погубити Турци,
Консули им живот одржаше.
У сургун их Турци оправише,
Чак далеко у Африку жарку,
У Фесан их тамо затворише,
Да испусте на мукама душу;
Тебе млада њиховога ђака,
Ухватише у Касаби Турци,
Бацише те у тамницу хладну,
Хоћаху ти посијећи главу,
Ти јуначки провали тавницу;
Из Касабе утече Турцима,
И добјеже мени на Грахово, -
Пазићу те као брата свога,
Само ћеш ме сада послушати:
Куд погледаш по Херцеговини,
По њојзи се свуда јади раде;
Гину Срби на свакоју страну,
Сијеку их турски зулумћари.
И мене су увр’једили Турци,
Посјекли ми два мила рођака,
Два рођака Лаза и Манојла,
Ваљали су два царева града;
Херцеговци сносити не могу,
Тешки
зулум турских зулумћара.
Још сам чуо казују ми људи:
Када Турци порез прибирају,
Не купе га као други људи,
Нег ђе знају доброга Србина,
На њ троструки порез ударају,
Оно траже, што је њима драго,
Кољу овце, а кољу волове,
Отимају коње јаићаке.
Србин коња не смије јахати,
Србин куле не смије градити,
Србин земљу купити не смије,
Тај се зулум сносити не може.
Слушај брате Јакшићу Алекса:
Кунем ти се, и вјеру ти дајем:
Завадићу аге и чивчије,
Сву ћу земљу крви напојити,
С Турцима се никад мерит нећу,
Но се клати док тече једнога;
Ил ћу своју изгубити главу,
Или српску ослободит рају;
Нег устани на ноге лагане,
Узми шару пушку по сриједи,
Па ти хајде низ Херцеговину,
До широка поља Невесиња,
Те прегледај Србе по селима,
Јесу ли се Срби препанули,
Јесу ли се за боја спремили;
Да се кољу и бију с Турцима;
И Тунгуза потражићеш Пера;
Скоро се је одметнуо Перо,
Од Турака у гору утек’о,
Он четује по Херцеговини,
На се меће турско одијело,
Увлачи се у турске градове;
Коље Турке као јагњад малу,
И русе им осијеца главе.
Перу нема но османест љета,
Починиће чуда од Турака.
Када нађеш харамбашу Пера,
Хајде с њиме Дабру питомоме;
До малога Џомбете Јована;
Јован мали, ал’ живот не жали,
Поклаће се Јован са Турцима,
И подићи све своје Дабране.
Успут сврати на Ргуд планину,
На Ргуду, код Муратовића,
Те они су скоро доселили,
Из Бјелица, од Горице Црне,
Али-паши чивчије су били;
У њима је срце црногорско,
Они неће од крста бјежати.
Поклаће се одмах са Турцима;
Нека знаду да не заостану,
Да их не би у потоње вр’јеме,
Прекорили наши Херцеговци.
Хитај брате немој окаснити,
Не смијемо више дангубити;
Сваки данак много сада вр’једи!
Још поздрави харамбашу Пера:
Нека оде Видуши планини,
Нека види Србе завађене:
Нека види Вујовић Николу,
И Глигора с њим Милићевића,
Па нек види Зотовић Јована,
Од гласите куће Зотовића;
Да и они на Грахово дођу,
Ђе ће бити и браћа остала:
Сви главари од Херцеговине.
Иди мудро Јакшићу Алекса,
Иди мудро, не погиини лудо!
Јер су мени од потребе људи,
Да сам богат би их куповао”.
Оде Лука и оде Алекса,
А војвода зове поклисара:
Из Зубаца Асановић Спаса,
И овако њему говорио:
“Чули мене Асановић Спасо!
Кад се прије класом са Турцима,
Ти си био уз Вукаловића,
Па сам чуо ђе говоре људи,
Да знаш добро сачувати тајну,
Али нека, баш како му драго,
Сад ћу тебе за то окушати:
Ти притегни на ноге опанке.
Узми твога сјајна џефердара,
Па ти хајде твојој постојбини,
Постојбини, у камена Зупца;
Братства су се тамо завадила:
Баш Спахићи и Вукаловићи;
Ја сам чуо од старијех људи;
Спахићи су родом Црногорци,
Из онијех каменијех Цуца.
Кад удрише на Цетиње Турци,
Спахићи су издајице били,
Зато су их браћа ишћерала,
Из малене ломне Горе Црне;
На Зупца се они населише,
Уз Турке се они придворише,
И данас су српске издајице.
Од кад оде Вукаловић Лука,
Чак далеко у земљу Русију,
Беле Спахић главар је Зупцима,
Пије с Турцим каву и ракију,
На зло српско вазда учи Турке,
Зла се никад оставити неће;
Поздрави га, убила га муња!
Нек с остави каве код Турака,
Нек позове Србе по Зупцима,
Да се они кољу са Турцима,
Нек оперу своју љагу стару;
Ако ли ме послушати неће,
У српске ће допанути руке,
Срби ће му судити по правди!
Па ћеш саћи Асановић Спасо,
До лијепа мјеста Крушевица,
И поздрави Томашевић Тома,
Он је јунак и мудра је глава;
Нек соколи браћу око себе,
Нек приправља што треба за боја,
Ваља да се кољемо с Турцима.
Хитај брзо Асановић Спасо!
Хитај брзо, немој окаснити,
Јер времена од чекања нема,
Ваља сада светити Косово,
Ропске ланце са раје скинути”.
Књиге лете по Херцеговини,
На главаре и јунаке храбре;
За књигама лете поклисари,
А војвода сједи у Грахову:
Чека своју браћу Херцеговце,
Да му дођу на поље Грахово,
Да се Срби брацки разговоре;
Када ће се дићи на оружје,
И јуначки поклат се с Турцима,
Осветити велике зулуме. –
Кад главарим књиге допадоше,
Главари се на ноге дигнуше:
На Грахово хитају војводи,
Јер су жељни боја и мегдана,
А жедни су крви зулумћарске. –
Сви главари од Херцеговине,
Састаше се на поље Грахово,
Само нема зубачких главара,
Не даде им доћи поглавица:
Беле Спахић, црна кукавица,
Воли Беле измет чинит Турцим’,
Но помоћи сиротињи раји,
Турски јарам са врата скинути. –
Кад се браћа Срби окупише,
На сред поља ватре наложише,
А око њих Срби посједаше,
Донијеше вино и ракију,
Сташе пити, разговарати се,
Сваки главар из свога племена,
Прича јаде што чинише Турци.
Боже мили тешкијех зулума!
Кад главари јаде испричаше,
Подиже се Зимоњић војвода,
Па главарим стаде бесједити:
“Браћо моја, Срби Херцеговци!
Ви својијем очима видите:
Што се ради по Херцеговини,
Муке трпи сиротиња раја,
Она пишти до неба се чује!
Браћо моја, Херцеговци храбри!
Ја сам скоро чудан сан уснио,
Чудан санак уз чисту неђељу;
Мени дође просветитељ Саво,
Бијаше му браћо у рукама:
У лијевој штака позлаћена,
А у десној сабља окована;
Вас се сјаше као жарко сунце,
Па ме зовну, исто ко на јави,
Овако ми поче говорити:
“А што чиниш војвода Богдане!
Што не дижеш народ на оружје?
Српске сузе из Херцеговине,
Негда моје војводине славне,
Што просипљу од турског насиља,
Ни у гробу не даду ми мира.
Вишњем сам се Богу замолио:
Да вас спасе од Турског зулума,
И да вама буде у помоћи;
Нег’ с’ дигните и кољите с Турцим
Нека знадеш, добићете Турке”.
Како сам се браћо препануо,
Од нашега светитеља Саве,
Од његове штаке позлаћене,
И од оне сабље оковане,
И сад од стра стрепим на ногама.
Него браћо моја, Херцеговци!
Да се сада дигнемо на Турке,
Да бранимо нашу домовину,
Да бранимо црну сиротињу.
Да бранимо закон и поштење,
Да слободу себи добијемо,
Не жалимо браћо изгинути,
Та за род је дивно умријети.
Сјетите се браћо моја драга!
Браћо драга старијех јунака,
Који своју крвцу не жалише,
За слободу и свој живот даше.
Ко погину у боју крваву:
За поштење и за домовину,
Он никада умријети неће,
Гусле ће га вјечно спомињати,
Доклен тече сунца и мјесеца;
Па слушајте моја браћо драга!
Нијесам вас никад преварио,
А ни сад вас преварити нећу:
Ја ви дајем своју вјеру тврду,
Кад се браћо с Турцим покољемо,
Помоћ ће нам браћа Црногорци,
С нама неће жалит изгинути.
Помоћ ће нам и земља Русија,
И лијепа Шумадија равна.
Херцеговац који пушке нема
Нека пушку отме од Турчина,
Нека с њоме друге бије Турке –
Сада браћо на ноге скочите,
Сваки своме хајте завичају;
Како који своме мјесту дође,
Нек замеће са Турцима кавгу;
Са чељади бјежте у планине,
Да их не би заробили Турци.
А када се с Турцим покољете,
Жене, ђецу, турску поштедите,
Нечовјек је лако сваком бити.
Још се пазте с нашим комшијама,
С Далматинцим и са приморцима,
То су браћо ћесарови људи,
Помоћи ће нама у невољи,
Ту су наше скеле и пазари.
Још се пазте моји Херцеговци,
Један другог издати немојте,
Јер ђе слоге и љубави нема,
Ни Божјега нема благослова,
Света слога дата је од Бога,
А неслогу враг је посијао”. –
Кад је Богдан тако свјетовао,
Све главаре од Херцеговине,
Тад главари клетав учинише;
Да ће с Турцим заметнути кавгу,
Чим се врате у Херцеговину.
Пошто клетав такву учинише,
Прихватише перо и хартију,
Па почеше ситне књиге писат:
Прву књигу они написаше,
Написаше на Цетиње равно,
А на руке Петровићу књазу,
И овако њега поздравише:
Господару Петровићу књаже!
Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио?
Шта се ради по Херцеговини,
Од несретне сиротиње раје,
Која зулум сносити не може,
Тешки зулум турских силеџија;
Већ овако живљет не можемо,
Па хоћемо клати се с Турцима,
Међу собом вјеру ухватисмо,
Сви главари од Херцеговине,
Да гонимо турске зулумћаре,
Или редом да сви изгинемо.
Уза те је сиротиња раја,
Па те моле као господара:
Помози нам у невољи љутој;
Упомоћ нам пошљи Црногорце”.
Другу књигу они направише:
У Биоград на Милана књаза,
Те и њега браћа поздравише,
Невоље му своје исказаше,
И за помоћ њега замолише,
Да поможе гонити им Турке,
Српски народ ослободит муке. –
Кад и другу књигу оправише,
Одмах трећу писати почеше,
Послаше је у земљу Русију,
Александру цару русијскоме,
Плачу Срби и помоћи траже:
“Хај помагај царе од Русије!
Круно руска, огријано сунце,
Ти помози јадније Србима,
Од зулума живљет не можемо,
Зулумћари закон погазише,
Бију Србе на свакоју страну,
Што имасмо, на силу отеше,
Нег помагај царе Александре!
Од Русије земље православне,
Помози нам у невољи љутој,
Ми ћемо се поклати с Турцима,
А за то ћеш царе чути брзо!”-
Када Срби књиге оправише,
Сви се хитро на ноге дигоше,
Сваки своме оде завичају.
Богдан узе свилена барјака,
Што на њему “За слободу пише”,
Па изађе на Троглав планину,
На Троглаву разави барјака,
И соколи браћу Херцеговце,
Да се дижу и кољу с Турцима.
Како који главар долазаше,
Одмах с Турцим кавгу заметаше;
Боже мили и Богородице!
Да је коме стати те гледати,
Кад се диже кука и мотика,
Све на Турке удари из реда,
У сваког је срце Обилића;
Бију Турке на свакоју страну,
И с Турака скидају оружје,
Затварају куле и градове.
Пиште Турци по Херцеговини,
Пиште Турци као змија љута,
И кликују двије паше царске:
Селим-пашу из града Мостара ¹º)
И Дедагу из Липника равна¹¹).
И њихову силовиту војску,
Силну војску четерес табора:
“Помагајте двије паше царске!
Сва се наша побунила раја,
И на нас је своје дигла руке.
Устала је раја као трава,
А из раје изл’јећу јунаци;
Пале куле а сијеку главе,
Затварају путе на све стране;
Да бјежимо, утећ’ не можемо,
Да с бијемо, добит’ не можемо,
Поклаше нас као јагњад луду,
Дајте војске ако Бога знате!
Умирите сиротињу рају;
Ако раје умирит нећете,
Чудо ћемо једно учинити,
Јер друкчије остат не можемо”.
Када паше ријеч разумјеше,
Међу собом сташе бесједити;
Рече први Ченгићу Дедага:
“Селим пашо, царева делијо!
Јесам ли ти одавно зборио,
Да пишемо у Стамбол Султану,
И молимо цара честитога,
Да вратимо војводу Богдана,
Који се је од нас одметнуо;
Да Богдану хата поклонимо,
Да га пашом код нас учинимо.
Ти не хтједе мене послушати,
Па ћеш знати што ће од нас бити,
Ја познајем војводу Богдана,
Ево има дванајест година,
Од како се од нас одметнуо,
Отишао ломној Гори Црној.
Богдан сједи у граду Цетињу,
Уз кољено Петровићу књазу,
Сенатором књаз га поставио,
Богдан књиге на све стране пише,
Давом чини краљевима Турке.
За њег знаде цијела Европа,
А слуша га сва Херцеговина,
Слуша њега као оца свога.
Сад се наша узбунила раја,
Узбуни је војвода Богдане,
У помоћ ће призват Црногорце,
Црногорце па и Србијанце,
И Босну ће нашу узбунити,
Помоћ ће им велика Русија,
Отеће нам земљу и градове.
Да ме хоћеш пашо послушати:
Да пишемо књигу шаровиту,
До Троглава, високе планине,
А на руке војводи Богдану,
И пошљемо један товар блага,
Каква блага, све жута дуката;
Неће ли се Богдан преварити,
И нама се опет повратити,
Нека слуша нашега Султана.
Ми ћемо га пашом учинити,
Даћемо му сву Херцеговину,
Нека влада за живота свога.
Он би пашо умирио рају,
Угодио нама и Султану,
Избавио од невоље Турке”. –
Селим паша њему одговара:
“Што лудујеш Ченгићу Дедага?
Ти си страшив па се препануо!
Ја сам дошо у Херцеговину,
Султан ме је пашом поставио,
И предо ми у руке градове,
У градовим силовиту војску,
Да му чувам сву Херцеговину,
Па је сада уздигла се раја,
Напила се вина и ракије,
Па трабуни и о крсту сања;
Ја с’ не бојим сирптиње раје,
Градове ћу напунити војском,
Са стражама утврдит’ капије;
Добавићу тајин и комору,
Па ћу силну сакупити војску,
С њом пребрати брда и долине,
И савити сиротињу рају.
Па рајине похватат’ главаре,
По стотину заједно везати,
У Видин их тамо оправити,
На макиње да врте топове,
На чекрке да преду конопе,
Многима ћу откинути главе;
Зимоњића ако не ухватим,
Нека иде на Цетиње књазу,
Нек се Богдан у биљарди хвали:
Како му је са Селимом било,
Нек се више не превари раја,
Нека позна силу Султанову,
Нек јој Богдан не соли памети.
Нег чујеш ме Ченгићу Дедага:
Ја сам паша од царских низама,
Господар сам над Херцеговином;
Ти си паша од башибозука,
Ти си млађи, а ја сам старији,
Ти ћеш слушат што ја запов’једам.
Но устани на ноге лагане,
И уреди Турке Херцеговце,
Нека прате тајин и комору;
Ја ћу узет четерс табора:
Све низама, Султанове војске,
Да идемо Пиви и Горанску,
Да утврдим са војском градове,
Да оставим тајин и џебану,
И све друго што треба за војску”.
То изрече паша, Селим-паша,
То изрече, па скочи на ноге:
На млађе је вику учинио,
Старјешине себи добавио,
Старјешине од цареве војске,
Па им паша заповијед даје,
Да уреде за полазак војску.
Узбуни се силна Турадија,
Све се спрема што брже могаше,
Табори се силни уредише.
Паша трчи тамо и овамо,
Уређује и прегледа војску,
Кад је силну уредио војску,
Натовари тајин и оружје,
Да остави у граду Горанску.
Кад уреди све што је требало,
Запишташе трубе по логору,
Официри сабље повадише,
Из логора војску покренуше;
Боже мили и Богородице!
Силне војске, силнијех Турака,
Што је Селим на Горанско крену,
Да униште без оружја рају.
Стоји цика мисирских хатова,
Стоји вика бијесних војника,
Тутњи земља, куда иде војска. –
Од Србаља то нико не види,
Но виђела пребијела вила,
С врх Капића, извише Липника,
Па се вила подиже на крила,
И дозива у Дола бијела,
Вила зове Зимоњић Богдана,
И овако њему проговара:
“Чуј војвода, Зимоњић Богдане!
Ено пође силовита војска,
Из Липника, од Ченгића куле;
Има војске двадесет хиљада,
И велики тајин и џебана.
Сад ће Турци Пиви и Горанску,
Сву ти Пиву ватром попалити,
Сиротињу рају подавити,
Него хитај те дочекај Турке”.
Кад је Богдан разумио вилу:
Хитро скочи на ноге лагане,
И погледа око себе војску,
Што се код њег бјеше задесило.
Ту бијаше хиљаду Гачана,
И уза њих хиљаду Пивљана,
Још сувише тридесет Трпчана,
Са соколом Митром Ђуровићем,
И педесет младих Површана,
Површана, невесињских Срба;
Па је Богдан војсци говорио:
“Сад на ноге, моји соколови,
Ено Турци у Пиву одоше,
Да запале земљу свуколику;
Да на Равно претечемо Турке,
Да се онђе с њима покољемо,
Да бранимо Пиву од Турака.”
Па појаха претила путаља,
А за њим се сва подиже војска.
Момци шуте, ништа не говоре,
Но хитају, како који море,
Док у Слана дола долазише,
Ту су Срби мало починули.
Нешто им се даде погледати,
Погледати у широко Равно,
Када силну опазише војску:
Коњ до коња, јунак до јунака,
Из облака да пане јабука,
Не би могла на земљу панути,
Нег на коња или на јунака,
Ил’ свилена турскога барјака.
Када Срби угледаше Турке,
Сташе гледат свијетло оружје:
Закресају у пушкам камење,
И чакмаче оштре јатагане,
А притежу на ноге опанке,
Мисле Срби да се кољу с Турцим.
Богдан тамо и овамо хода,
Турску војску на дурбин прегледа
А соколи своје витезове:
“Браћо моја, моји соколови!
Немојте се препанут’ Турака.
Ако Бог да, да вратимо Турке,
Од нас ће се Турци препанути,
Сваки ћемо мегдан задобити;
Ако ли нас сад добију Турци,
Нека знате, добро бити неће”.
Па је Богдан уредио војску:
Хаџић Вула, Сочицу Лазара,
Посла Богдан на чело Турцима,
Са њихово хиљаду Пивљана,
И овако њима говорио:
“Чујете ли, Вуле и Лазаре,
Ви у чело дочекајте Турке,
Намамите турску силу на се,
Побите се огњем из пушака,
А ми ћемо удрит из пријека,
Па што коме Бог и срећа даде.”
Онда зове Николу Гргура,
И овако даје му команду:
“Мој соколе, Никола Гргуре!
Узми собом до Триста Гачана,
Па ти хајде са сјеверне стране,
Од Корита и од Криводола,
А ја с југа удрићу на Турке,
И са мном ће Вишњићу Ђорђије,
Са соколом Митром Ђуровићем,
И са ово што остаје војске.
Ви отуда а ми одовуда,
Опколимо ода свуда Турке,
Од њих ћемо јаде починити,
Да се прича и приповиједа”.
Поглавице војску поведоше,
да ухвате мјеста и бусије.
Низ Трстеник Турци наљегоше,
Гласовитој Пиви силазише;
Дочекаше из горе Пивљани.
Побише се огњем из пушака.
Када Турци виђеше Ђауре;
Селим паша сабљу повадио,
Па наћера низам у параде,
А нареди чаркали топове.
Пушке праште, а гуде топови;
Јуришају на Пивљане Турци.
И Пивљане с мјеста подигоше,
Утекоше низ гору Пивљани,
Утекоше, невоља им бјеше;
Ал’ да видиш чуда изненада!
Када виђе војвода Богдане
Сабљу трже, а дружину викну:
“За мном браћо, ако Бога знате!”
Па на Турке јуриш учинише,
На сред бока ланац прекидоше;
Ту по једну пушку опалише,
Па за оштро гвожђе прихватише;
Са Турцим се Срби смијешаше,
Стоји звека оштра јатагана,
Стоји клепет турског бајонета.
Неко виче у помоћ Алаха,
Неко вели: придржи ме друже,
Љутијех сам допануо рана.
Са сјевера удари Никола:
Гачани се смијешаше с Турцим;
Боже мили и Богородице,
Да велике људске касапнице,
На све стране зијевају главе.
Мало Срба, а много Турака,
Мало траја така касапница,
Па престаше пушке и топови,
Збунише се по бојишту Турци,
Уграбише чаркали топове,
Плећа даше а бјежати сташе,
Гачани их гоне Трстенику.
Стигоше их по сред Трстеника,
Па удрише на плећи Турцима,
Сјеку главе и хватају живе,
Отимљу им рухо и оружје,
И бијело војничко шаторје.
Срби гоне уз Трстеник Турке,
И низ Равно до Ченгића куле;
Једва паше унијеше главе¹²)
И чаркали цареве топове.
Кад у кулу утекоше Турци,
Тад се Срби натраг повратише,
Један другом честита јунаштво.
Кад стигоше Срби на бојиште,
Искупише мртве и рањене;
Мртве своје одмах сахранише,
А рањене ране прегледаше.
Од како се дијеле мејдани,
Не бијаше ‘ваког разбојишта,
Ко у царске силе и ордије,
И нашега војводе Богдана,
На Равноме, у боју првоме. –
*****************************************************************
¹)Ову нам је
пјесму послао честити српски свештеник Тома Братић, на чему му братски
захваљујемо. Ур.
²)Симун Зечевић погинуо је у јуну 1875. год.
у боју на Дивину.
³)Продан Рупар смртно је рањен у боју на
Планој, код Билећа, 1876. год.
⁴)Тривко Буха, командир погинуо је у боју у
Дузи, на велики Петак 1876. год.
⁵)Мухур сваког манастира у Херцеговини био је
притиснут на тужби, која је предана руском двору у 1874. год.
⁶)Раде
Бабић погинуо је у боју на Планој код Билећа 1875. године.
⁷)Јоле Хаџић погинуо је у Гацку у почетку
Августа 1876. год.
⁸)Вуле Хаџић погинуо је у крвавом боју на
Муратовици 1875. год.
⁹)Војвода
Максим Баћевић погинуо је у боју на Глувој смокви у Јануару 1876. год.
¹º)Селим паша погинуо је на Вучјем долу у
1876. год.
¹¹)Дервиш-паша Ченгић смртно је рањен у боју
на Крсцу 1875. год. а умро је од ране у Коњицу. Он је сам на умору казивао да
га је убио Богдан Зимоњић и то овако: Богдан бијаше са повећим ођелом војске
остао у једној долини и није се могао измакнути од непријатељске ватре. Таман
се био заклонио за једну трулу пањину и казиваше неком војнику како ће циљати,
када се превали пањ, а Турци испадну пред њих. Дедага га позна и командује:
“Јуриш!”, да би га ухватио. Богдан сам потегне војничком острагушом и опали на
Дервиш-пашу у врло малој близини, па онда још два пута опали револвером и
командује лако измицање. Дедага пане рањен, а војска му се збуни те је војвода
Богдан срећно измакао своју војску, без великих губитака.
¹²)По причању неких Селим-паша је и рањен у
овоме боју, а то је вјероватно, јер су овђе заробљене и двије жене,
за које мислим да ће бити из харема његова, а
једна је остала мртва на бојишту. Заробљенице су одмах враћене у турски логор у
Липник.
Босанска Вила бр. 14 – 20
1896.
Нема коментара:
Постави коментар