Погибија Јуса Мучина Крњића

Погибија Јуса Мучина Крњића

(Народна пјесма)

На хиљаду и осам стотина,

Седамдесет четврте године,

Диван чини Крњић Јусуф-ага,

У бијелој варош Подгорици,

На диван је скупио главаре,

Све спахије турске и сердаре,

Од бијеле варош Подгорице,

И њезине околине љуте.

На дивану збора отворише,

А највише зборе за јунаштво.

Док подоцкан Крњић Јусуф-ага,

Он Турцима поче говорити:

“О, главари, моја браћо драга,

Послушајте што ћу говорити,

Ево има пет стотина љета,

Од кад Турци Балкан освојише,

Не би тога ни од тог времена,

Кој’ Турцима на путу стајаше,

С голом сабљом, да Турчину смета.

А за друго, што ћу говорити

Ми сви знамо, што Мурат учини,

Од Лазара, српског господара,

Кад му узе царство Немањића

И погуби свакојег племића,

Одузе му царство и државу.

Срби под нам’ постадоше раја,

Која нам је до сад робовала,

А сад има неколко времена,

Поче нам се побуњиват раја,

Одметат се Срби од Турака,

Па, сад браћо, да ви јаде кажем:

Одметну се Дрекаловић Марко,

С крај Медуна, с крај нашега града,

Он побјеже на поље Цетиње,

Код Николе Петровића књаза,

Који га је добро дочекао;

Ставио га за војводу свога.

Марко мало сједи на Цетиње,

Већ станује у Братоножиће,

Јест на Дугу, код воде Мораче,

Те окупља своју браћу милу,

Од свих Куча, од Дрекаловића,

Те им даје свијетлог оружја,

Да сијеку од Турака главе,

То се браћо поднијет’ не може;

Но је л’ була родила Турчина,

Ил’ сестрица брата поднивила,

Мушкијем га пасом опасала,

И јуначким гласом одазвала,

Кој’  ће Марку откинути главу,

Било силом, било пријеваром,

Добром ћу га даровати даром:

Бијелу му кулу направити,

На главицу, насред Подгорице,

Доста му је подасути благом;

Још одвише три добра читлука,

Насред Зете, насред земље равне,

Да живује и да господује”.

Тада Турци ријеч саслушаше,

Сви преда се очи оборише,

Па за дуго ништа не зборише;

Док припозно Туре проговори,

Добар Турчин, Бећо Дековићу:

“Јусуф-аго, Подгорици главо,

За нас добро велико би било

Погубити Миљанова Марка;

Није њега лако изгубити,

Јер кад сједи на поље Цетиње,

Сједи Марко уз кољено књазу,

А код њега мрки Црногорци.

А кад сједи у Братоножиће,

Код њега је чета одабрана,

Од јунака, од Братоножића,

Што су наши главни одметници

И ускоци из Дрекаловића,

Који к Марку тамо пребјежују,

Но без врага неј’ погубит Марка,

Јер када га добро не познајеш,

Он је створен од црнога врага,

Који ће нам очи извадити.

Но се прођи Марка и ђавола,

Нека шета, куда њему драго.

Марко не спи ни дању ни ноћу,

Но све ради за нашу несрећу,

Он нам буни пусту Арбанију.”

То зборише, па се разиђоше,

Ал’  р’јеч није свилена марама,

Да с’ увије па у њедра скрије,

Но је ријеч поскитница стара,

Која пође од уста до уста,

Докле дође на поље Цетиње,

И то чуо Дрекаловић Марко,

Таман бјеше уз кољено књазу,

А кад чуо Дрекаловић Марко,

Да је Јусо истурио благо

Ко ће њему откинути главу,

Тад се јунак гро’том насмијао,

Ал’ не хоће казат’ господару,

Већ срдито на ноге скочио,

Па се шета пољем цетињскијем,

Без иједног друга и војводе;

Прошета се тамо и овамо:

Мисли што ће с Јусом учињети,

Како ће се с Јусом придесити.

Прошета се три-четири пута,

Па се врати до конака свога,

Арнаута свога појахао,

Па га догна до књажева двора

И он виче из грла бијела:

“Збогом остај мили господару,

Јер ја пођох у Братоножиће”.

Па  узјаха арнаута свога,

Ошину га плетеном канџијом,

Ишћера га брзо на Гредицу,

Пође Марко преко Горе Црне,

Докле дође на Кокоте равне,

Ту је свога коња одјахао,

Па ушао у винску механу,

Те он сједе и напи се вина.

Од пута се мало одморио,

Па на хитре ноге устануо,

Арнаута свога појахао

Па окрену равним Љешкопољем.

Сад да видиш Дрекаловић Марка,

Он не хоће моста да потражи?

Него сврати одмах на Морачу,

Лађу није мога’ потрефити,

Но у воду коња наћерао,

Па преброди на свог арнаута,

Ишћера га на дну Подгорице,

Па кад био ситнијем сокаком,

Он узмучи б’јесна арнаута,

Поче му се коњиц пропињати,

А Марко га добро наљутио,

Он је љутит, а коњ му помаман,

Па љутити шиба помамнога,

Стаде звека посред Подгорице,

Скаче зекан, ка’ да је помаман,

Марко гледа с десна на лијево,

Да га не би зрно ударило;

Зекан скаче, Турцима се плаче,

Испод њега скачу коматине,

Од ситнога сокачког камена.

Те рањију Турке по дућана.

Турци трпе, ништа не говоре

Него мисле да ће бити горе!

Докле Марко на главицу дође

Пред дворове Крњић Јусуф-аге

Тад пода се коња уставио,

Виче Марко из грла бијела:

Јеси л’ дома, Крњић Јусуф-аго?

Ну изиди пред бијелу кулу,

Е, имамо мало говорити”,

Види Јусо војеводу Марка,

Па се боји, мука га спопала,

Не узда се у своје оружје,

Да изађе до свога чардака

На виђење војеводи Марку;

Примаче се само до прозора,

Те он гледа разјарена Марка,

Види да се Марко помамио.

Кад је свога коња ућерао,

У бијелу варош Подгорицу,

Од муке га забољела глава,

Па кадуни својој проговара:

“Кажи Марку да ме дома није,

Тако ми је сада најмилије!”

-Опет Марко са зекана виче:

“Јеси л’ дома, Јусо познаниче”.

Одговара Јусова кадуна:

“Ко то Јуса виче господара?”

Њега данас у дворове нема,

Но је поша Зети, земљи равној,

Да сакупља по Зети хараче!”

-Кад то чуо војевода Марко,

Да се Јусо крије у харему,

Опет Марко ријеч проговара:

“Ја сам чуо Крњићу Јусуфе,

Е си своје обећао благо,

Ко ће моју главу откинути,

С тога дођох варош Подгорици,

Донесох ти на рамена главу,

Без иједне паре и динара.

Још те зовем на мејдан јуначки,

Ошта си се тако препануо,

А ево то Подгорички Турци.

А ја овђе сад никога немам

До милога Бога истинога,

И оштрицу сабљу о бедрима

И мојега коња арнаута”.

-Јусо ћути на бијелу кулу,

Сад ни була не да одговора,

Но се о свом јаду забавила.

А кад виђе војевода Марко,

Да му Турчин изићи не смије,

Тад удари б’јесна арнаута,

Отиште га посред Подгорице

Унакрсту тамо и овамо,

А Турци се крију по сокака,

А гледе га буле са чардака,

Сеир чине бијесну делији,

И његову коњу арнауту,

Отиште га изнад Подгорице

Па уочи на мост на Рибницу

Те отиде уз поље Дољане,

Здраво дође у Братоножиће,

Баш на Дугу, код воде Мораче,

А пред своју од камена кулу; 

Ту га срете чета одабрана

Несто Куча и Братоножића;

Марко њима Божју помоћ зваше,

А они му помоћ прихватише

И под њиме коња уздржаше,

И дивно га браћа дочекаше,

О свачему њега запиташе. –

Марко њима право кажеваше,

Како ј’ ишо варош-Подгорици;

И Јусуфа звао на мејдана.

Ту се деси једно момче младо,

Баш од Куча, од Медуна града,

Јунак-момче, Поповићу Перо,

Младо момче, нема шеснест љета,

Добро слуша што говори Марко,

Па не чека други да говоре,

Но овако Марку проговара:

-“Стрико Марко, нећеш се мучити,

Од Турчина Крњића Јусуфа,

Нећете се више ни гледати,

Јер тако ме не родила мајка

Ја ћу Јуса брзо полазити,

И у земљу њега отправити,

Да ћу своју главу изгубити.

Мислио сам да тебе не треба

По једноме на мејдан излазит’

Докле ти је Иванова Пера.”

-Кад је сјутра дан и зора била

Млади Перо рано уранио,

На рамену тури џефердара,

У појасу двије пушке мале,

Међу њима јатагана љута,

Па отиде низ Куче камене,

Докле дође варош-Подгорици.

Два три дана шета по чаршији

Све тражећи Крњића Јусуфа,

Трећи данак, а мало по подне,

На Томин дан шестога октобра,

Јусуф бјеше из двора ишета,

Око њега тридесет делија.

Кад га виђе Дрекаловић Перо,

У јунака срце заиграло,

Турцима се попримаче близу.

-Угледа га Крњић Јусуф-Ага,

Па овако Турчин проговара:

“Добро доша, Поповићу Перо!

Кад си Перо из Куча дошао

Како ти је војевода Марко?”

-На то Перо њему одговара:

“Здраво да си, Крњићу Јусуфе,

Прекјуче сам из Куча дошао,

Здраво ј’ оста војевода Марко,

И тебе је Марко поздравио,

И тајно ти нешто поручио.”

-Мудар Турчин, али се превари,

Па се Перу попримаче близу,

Кад је Перо згоду увидио,

Он с рамена скиде џефердана,

Па је пушку огњем понудио,

Пуче шара, неће остат пуста,

Ђе је гледа, ту је погодио,

Мртав ага паде пред дворове.

-Паде Јусо – остаде му пусто –

Више њега Турци заграјаше.

Весели се Дрекаловић Перо!

Весели се ти Перова мајко,

Ти, која си Пера поднивила,

И јуначким пасом опасала

Који знаде Јуса погубити,

Свим Турцима добра поглавара,

А Србима злицу и злотвора,

-Весели се ти војвода Марко,

Када имаш брата онакога,

С њим се можеш свагда поносити

Што не жали живот жртвовати

За твој живот и за отачаство!

-Перо лако утећи хоћаше

Ал’ се славом момче занијело

Па гледаше мртвога Јусуфа

Па још Турцим’ поче говорити:

“Знајте Турци, паре ви не тражим

Нит’ од кога мито ћу узети

Да погубим нашега крвника,

Тада Турци Пера ухватише

На комаде њега издробише.

Он немаше својега никога

Само Миљу, милену сестрицу,

Па се Турци тада подигоше

По бијелој варош-Подгорици,

По кућама и по кафанама,

Ђе год нашли Срба-Црногорца

Свакојему откидоше главу,

На мир тврди и на вјеру праву,

Посјекоше двадест и четири

Црногорских младијех јунака,

Што с Турцима тада трговаху,

То се никад опростит не може.

То се зачу ломној Гори Црној,

Да су Турци Србе погубили,

Па скочише мрки Црногорци,

Припасаше свијетло оружје,

Па да иду варош-Подгорици

Да освете браћу погинулу

Но не даје Петровићу књаже,

Већ овакву наредбу издаје:

“Да се не би који заумио

На Турчина пушку подигнути

Јере томе сад вријеме није,

Ја ћу вашу браћу осветити,

Вашу браћу, моје Црногорце,

Што ј’ на вјеру посјекоше Турци.

Књаз Петровић даву учинио

На силнога цар-Отмановића,

Од зулума што му Турци раде,

Свим силама хитром жицом јави.

Кад јевропске силе разумљеше,

За неправду што му Турци раде

Сви заједно цару поручише

“Цар Мурате турске земље главо,

Књаз Николи на тебе је криво

Што си своју земљу распустио,

Па све чиниш што је теби драго,

На мир божји и на вјеру тврду,

Сад су твоји Турци погубили,

Неколико добријех момака,

Од крваве мале Горе Црне,

Но ћеш њима похватат крвнике,

И предате их Петровићу књазу,

Не би ли га с тијем умирио.”

Цар Мурату када књига дође,

Виђе да му друга бити неће,

Већ да сврши или да рат јави,

Па на млађе вику учинио:

“Брже боље варош-Подгорици,

Црногорске хватајте крвнике,

Предајте их црногорском књазу

И ако је Јусо погинуо

За њега су убили крвника.

Тада Турци на ноге скочише

Отидоше варош Подгорици.

Црногорске фатају крвнике,

Похваташе, па их повјешаше,

На бијелом Скадру на Бојани.

---------------------------------------

Теби Перо весела ти мајка,

У рају ти душа царовала,

Ка што т’ име на земљу царује,

Бог ти души спасеније дао,

Јер си живот дао за поштење. 

Босанска Вила бр. 20-21   1908.