Саво Матов Мартиновић - Србскиј Бадњи вечер 1702. године

Србскиј Бадњи вечер 1702. године

Уговор мјесеца семптемврија  8.  ден горе речене год.

На хиљаду и седме стотине,

При свршетку и друге године,

Сабор чини владика Данило,

На лијепо на поље Цетиње,

А на сабор купи Црногорце,

Завјет дају и весеље граде,

И пјевају пјесме од ужаса,

Међу свима Бане излазио,

Па Србима Божју помоћ зваше.

Дивно му се Срби поклонише:

“Бог и с Вама, мили Господаре”.

Па ми тада започео бане:

“Чујте браћо, моји Црногорци!

Ви весело кола проводите

И јуначке пјесме спомињете,

Страх је мене и бојим се љуто,

Ваша ће се радост укунути,

Као сваком Србу од Косова,

Као Србу и грчкој држави,

Који плачу вазда без престано.

Пак чујете, браћо Црногорци,

Кад помислим, ни жалит ми није,

Кад за мудрост лудост изабраше,

И како се крвнички гоњаху,

Од зависти и опаке ћуди,

И од силе рода православног.

Знадете ли, браћо моја драга,

Што је било у времена стара,

Кад се Срби с Грком завадише,

Па им бјеху Срби додијали,

Не мога их Грчка освојити.

Грци Турке за браћу узеше,

Из Азије те их доведоше,

Те сву србску земљу погазише,

Још и србско царство раздробише,

У туђа се стада рашћераше.

Камо среће да Грци осташе,

Но и сами себе утопише,

Теке наше царство раздробише.

Кад Татари ногом задрмаше,

На Цариград пак се повратише,

Заратише грчком Костадину,

И његово царство разрушише.

Ето слога вјере православне!

Сад свак плаче, браћо, без престанка,

Не остаде крста од три прста,

Што с’  у туђе не савеза ланце.

Јесте л’ чули моји Црногорци!

Због неслоге наше на Косову,

Какву жалост Срби дочекаше,

Сви лакоми те се истурчише,

А плашљиви слуге постадоше,

Сиротиња да су измећари,

А  јунаци у гору одоше,

У хајдучко мјесто каменито,

Па се крију јадни по јамама,

По јамама и по пећинама,

Оставише гори каменитој,

Оставише добра и државе

Оставише поља и градове.

Градови су камене пећине,

А поља су студено камење.

То су наша браћа Црногорци,

Који сваку муку подносише,

Ради вјере и слободе драге.

На нас клети навираше Турци,

Седам пута те не погазише,

И палише наше колибице,

Раздрмаше наше утробице.

Да би нашу гору сподобили,

Под султанско крило окучили.

Ал’ не шћеше јадни Црногорци,

Но свакоју муку подносише,

За слободу своју одржаше,

Те султана не шће припознати.

Но, да видиш цара опакога,

Он премами Станишу нашега,

Баш Станишу Иванова сина,

И уз њега наше поглаваре,

Већ од наше мале Горе Црне,

На вјеру их царе преварио,

Да му дођу у Стамболу своме,

Да не дира више Црногорце.

А кад их је царе прикучио,

Па им турску сабљу извадио,

Пак Станиши те је говорио:

“О Станиша, млади Црногорче,

Ал’  ћеш своју вјеру преврнути,

Али моју сабљу пољубити,

По прифату каурскоме врату,

И сви твоји Црногорци редом?

Сад бирајте које вама драго”.

На муке се ударио Станко,

Са свакојим братом Црногорцем.

Види страшну уру пред очима,

Е џелати сабље извадише!

Тадер Станко вјеру похулио,

Сви главари на том пристадоше.

Опаки их царе потурчио,

И турскијем булам’ оженио,

Оженише и ђецу имаше.

Сад да видиш цара опакога,

Он оправи Станишу својега,

И даде му своје јањичаре!

Станка справи ломној Гори Црној,

Да сподоби своју бабовину,

Бабовину Иванбеговину.

Да сподоби и устурчи Станко,

Већ свакога редом Црногорца.

Кад му баба гласи допадоше,

О(д) жалости своју душу прости,

Ма не шћеше тако Црногорци.

Али Максим не испушти душу:

Дочека га насред Зете равне,

И заћера у Бушату Станка,

И рашћера Турке јањичаре.

Она браћа те се потирчише,

Црногорце лудо преварише,

Да се хоће опет покрстити,

И Христову вјеру прихватити.

Примише их браћа Црногорци,

Сваки свога на дому својему.

Ево пуно доба и земана,

Не шћеше се браћа покрстити,

Но се зову цареви синови,

И наша се земља отровала.

Многи су се умножили Турци,

Пред вама се браћа називају,

Међу собом цареви синови,

Све натајно нешто вијећају.

И чујете ме браћо Црногорци:

Баш оћемо муку дочекати,

И оће нас изневјерит’ Турци,

Није тврда вјера у Турака.

Знате, браћо, што је лани било,

Кад на вјеру мене преварише,

И пред зетском црквом уфатише,

Бог их клео јер ме не смакоше,

Да не гледам жалост црногорску,

Баш то ћете, браћо, дочекати,

Да вам турче вашу ђецу луду,

И да сјеку моје Црногорце,

Да вам сваке муке ударају,

Час проклињем јер ме не смакоше”.

Црногорци кад га разумјеше,

Удрише им плами од ужаса,

Створи им се од скрлета лице,

А мрко се браћа погледаше,

Па главари Бану говораху:

“Сјетуј, Бане, ако Бога знадеш,

Како ћемо Турке побједити,

И из наше земље ишћерати?”

На то њима Бане одговара:

“Чујте мене, моји Црногорци:

Ви нећете Турке ишћерати,

Да им сваку страву ударимо,

Без крваве сабље и пољане,

Другу страву Турци не познају.

Пак удрите сваки на својега,

Посјеците мало и велико,

Да од врага не остане трага,

Очистите земљу од некрсти.

Нећете ли мене послушати,

Кунем ви се вјером и свештенством,

Да ја стојат’ на Цетиње нећу,

Нити слушат’  хоџе на мунаре,

Но ћу ходит’  пут Русије равне,

Ви радите што је вама драго”.

Кад жалосни чуше Црногорци,

Сви Владици руку прифатише!

Једнокупно Божју вјеру дају,

Да одиста хоће ударити,

И домаће све исјећи Турке.

На крст његов вјеру уфатише,

И на пушку Мићуновић Вука,

На његова бистра џефердара.

И то било на Госпођу малу.

Рок Покладе прве оставише,

А сјутри дан да кукају мајке.

Јесен прође – Покладе дођоше,

Али турске буле не кукаше,

А за кавгу ни спомена нема.

Кад Покладе и рок пролазио,

Љуто Бане, сјетно, невесело,

Пак дозива своју вјерну слугу,

Слугу вјерну Бориловић Вука:

“Чуј ме Вуко моја вјерна слуго,

Ајде Вуче на врх поља равна,

На бијелу Мартинову кулу,

Доведи ми пет Мартиновићах”.

Врло Вуче послушао Бана,

Па закрочи својега гаврана,

Дође Вуче на врх поља равна,

На бијелу Мартинову кулу,

И ту нађе пет Мартиновићах.

Вуче каже да их зове Бане,

Хитро браћа на ноге усташе,

И одоше низ то поље равно,

Доклен Бану у Манастир до’ше,

Бијелу му пољубише руку.

Овако им Бане бесједио:

“Добро дошли, пет Мартиновићах,

Камо ваше фале и заклетве;

Камо вама од Турака главе?

Да грдно ли мене преваристе,

Ма нијесте мене ако Бог да.

Ја ћу мени наћи мјеста глави,

А ви ћете муке подносити!”

Пак се браћа ружно погледаше,

Ал’  говори војевода Батро:

“Ој, Владико, наше сунце жарко,

Досад бисмо заметнули кавгу,

Но не хоће браћа Црногорци!

Турци јаки, много су опаки,

Пак је мука на њих ударити”.

Владика им тако говораше:

“О Батрићу и Мартиновићи,

Ко разгађе у нас не погађе!

Вук ситани а цијеле овце,

То не може бити николико,

Ко почиње он се и побраја”.

Војвода му тако говораше:

“Чуј, Владико, мили господаре,

Ми пет синах што смо од Мартина,

Доиста те нећемо варати,

Ако ћемо сви пет погинути.

Но, ако би надјачали Турци,

Немој нашу ђецу оставити,

Да им Турци муке ударају,

Пак, ни наше родитеље старе.

Ми хоћемо заметнути кавгу,

До нашега Рождества Христова”.

Па им Бане добро обећаје:

“Немојте ме, браћо, преварити.

Ако бисте у бој погинули,

Дивно ћу вас браћо укопати,

Укопати и ожаловати

И лијепи спомен учинити.

Ради вјере први започесте,

Ради вјере и слободе драге,

Нек’ пјевају Срби на све стране!

За спомену рода јуначкога!

Ваша ђеца – ђе и моја глава,

И још ваши родитељи стари”.

На томе се збору раздвојише.

Пости пр’оше а Бадњи-дан дође,

Црне су их мисли спопануле,

А’  како ће заметнути кавгу?

Пастирче им од овацах дође,

Са малога поља Иногора,

Па им момче тако кажеваше,

Да Алићи на пазара крећу,

На бијела града ободскога.

Баш та вечер субота бијаше,

А сјутри дан царица неђеља,

Баш неђеља кад пазаре Турци,

У неђељу Бадњи-дан бијаше.

А кад зачу војвода Батрићу,

Кад показа чобанче овчаре,

За Алиће крваво кољено,

Тадер Батрић браћи говораше:

“А за Бога, моја браћо драга,

Да чекамо пет браће Алића,

Када сјутра пођу на пазара!”

И сви хитро послушаше Батра,

Припасаше свијетло оружје,

Сви у појас по двје пушке мале,

И на рамах сјајне џефердаре

А о бедрим маче оковане.

Нотњо по’ше низ Цетиње равно,

Докле селу Добрскоме до’ше,

На крај друма пута починуше,

Докле жарко искочило Сунце.

Сунце грану, а Алићи до’ше,

Пред њима је Вуко барјактаре,

А за њиме Осман на кулашу,

За Османом три брата рођена.

Кад виђеше пет браће Алића,

Кад виђоше пет Мартиновића,

Врло су се Турци забашили:

Кад Србима Бадњи вечер бива,

Одкуда се онђе намјерише?

Па им Турци добро јутро зваху,

Ал’ им Срби добро прифатише:

“Добро дошли пет браће Алића!”

Ал’ говори Осман са кулаша:

“О Батрићу, србска воеводо,

Која те је хала нанијела,

Ти се тако с браћом подранио,

Да ли јутрос не береш бадњаке?”

Одговара Батрићу војвода:

“О Османе, турска арамбашо,

Твоја ме је жеља донијела,

Јер не могу подносити фале,

Што се Турци кроз механе фале,

Кроз механе и кроз кафехане,

Турци фале пет браће Алића,

А и Срби пет Мартоновића,

Ко је бољи ипак од којега

Па смо дошли да се огледамо.

Но, Османе, турска арамбашо,

Ја не радим мејдан пријеваром,

Да ме твоји не прекоре Турци,

Но да нашу срећу окушамо

На доброме пољу на видику,

Ђе нам нема мајке ни љубовце,

А ђе Срба ни Турчина нема,

Ал’ ти драго бистрим џефердаром,

Ал’ малијем пушкам из појаса,

Ал’ на ваше сабље димискије,

Ми на наше маче оковане,

Сад бирајте што је Вама драго?”

Кад Батрића разумјеше Турци:

“О Батрићу, српска војеводо,

Баш ћемо се сабљам огледати!”

Потурише бистре џефердаре,

Потурише и те пушке мале,

Само оштра гвожђа у рукама,

Ал’ говори војвода Батрићу:

“Чуј, Османе, силна потурице,

Са мном ћеш се, Туре, огледати,

А Зукана твога барјактара,

Зука твога на Томаша мога,

А твојега брата Хибраима,

На Ивана, на брата мојега,

Марка мога на Мехмеда твога,

Суља твога на Милоша мога!”

Искочише страшне мејданџије,

На крај друма пута широкога,

Боже мили, да је гледат коме,

Ђе се десет браће ударише

На бијелу дану ка видику!

Мачем ману Мартонов Томаше

И посјече Зука барјактара –

Паде Зуку на пољану глава.

Томаш гледа војеводу Батра

И Османа турског буљубашу.

Мачем махну војвода Батрићу

И Осману откинуо руку,

Паде њему сабља на пољану

Другом махну – посјече му главу.

Ал’ да видиш Мартинов Ивана:

Он посјече Туре Хибраима

Више паса – укиде га с гласа,

Паде Туре на обије стране:

Полак тамо, а полак овамо.

Па да видиш Мехмеда и Марка:

Али Марко мачем замахнуо

На лоше га мјесто дофатио:

По калпаку и челу јуначком

Скочише му очи на пољану,

Мехмед паде у траву на главу.

Ал’ да видиш Суља и Милоша,

Крвнички се гоне по мејдану,

Ударају ране по животах.

Ма Милошу ослабила рука,

Грдно му је сабљом дофаћена,

Милош кличе свог брата Томаша!

Томаш скочи а из грла викну:

“О Милошу, црн ти образ био!

Срамота је по два на једнога,

Тако ли се цијени поштење,

Тако ли се мејдан задобива?”

Па замахну мачем зеленијем,

И Алића дофатио Суља,

По дофату и турскоме врату,

Боже мили чуда великога,

Дивна гласа и весела дана,

Посјекоше пет Мартиновићах,

Посјекоше пет браће Алићах,

Ал’ има Божја воља припомога.

Кренуше се пет Мартиновићах,

И узеше све турско оружје,

И кулаша коња Османова,

Па дођоше пољу цетињскоме.

А кад они на крај поља до’ше,

Па не иду путем управијем

Да се не би растурили гласи,

Да не чују иногорски Турци,

Иногорски и јабучки Турци,

И крвави дубовички Турци,

На који су седам Мустафића,

Од једнога и оца и мајке.

А кад до’ше на бијелу кулу,

Па се диже војвода Батрићу.

Ево пође низ то поље равно,

До бијеле цркве Манастира,

Појави се Бориловић Вуку,

Баш на тајно да не чује Бане,

Овако му Батрић говораше:

“Мили брате, Бориловић Вуко,

Ајде са мном на бијелу кулу,

Собом узми обадва Новака,

Од крвава села Велестова,

С Велестова и села Дупила,

И барјактар’ од Његуша Станка,

Да идемо да пијемо вино,

Јер сам добра лова уловио:

Посјека’ сам пет браће Алићах,

И довео коња Османова

И њихово свијетло оружје.

Но чуј брате, Бориловић Вуко,

Немој тако кажевати Бану,

Јер вас неће пуштити Владика,

Јер сте њему највјерније слуге,

Два Новака и барјактар Станко,

А ти си му вазда уз кољено,

Јер хоћемо заметнути кавгу,

Удрићемо на домаће Турке,

Па што Бог да и срећа јуначка!

Кад сам љуте змије погубио

Од којих ме понајстраше било,

Сад је моје срдце узиграло.

Овако ћеш преварити Бана:

Да вас зовем на софру јуначку,

Да заједно испијамо вино”.

Врло му се Вуче радоваше,

Па пољуби војводу Батрића,

Под калпаком у чело јуначко.

“Благо мени, србска војеводо,

Ти најпрви окрвави руке!”

На томе се збору раздвојише.

Мудро Вуче превари Владику,

Бијелу му пољубио руку:

“Да те молим, мили Господаре,

Послали су пет Мартиновићах,

Зову мене браћа на Рождество.

И тебе су добро поздравили,

Да им пошљем обадва Новака,

И барјактар Пиму од Његушах,

Да весело Божић проведемо”.

Тако њему одговара Бане:

“Пошли збогом, моје вјерне слуге,

Немојте се изопити вином,

Јере у њих има добра вина,

Добра вина из приморја равна,

Из питома Тивта и Маина –

Од туча би разломило главу”.

Бијелу му прифатише руку,

Сва четири пољем одлазише,

И дођоше на врх поља равна,

На бијелу Мартинову кулу.

Ал’ их браћа добро дочекаше,

Доста дају ракије и вина,

Изнесоше Алићах оружје,

И кулаша коња Османова.

Кад видјеше Владичине слуге,

Живо им се срдце весељаше,

Наложише блажене палице,

Па уждише воштану свијећу,

Прелише их вином и пшеницом,

Пак се моле Христу Спаситељу,

Да им буде вазда у помоћи.

Од радости мало вечераше,

Ал’ говори Бориловић Вуко:

“Похитајте, моја браћо драга,

Живо ми се срдце узиграло,

Но, ђе ћемо сада ударити?”

Ал’ говори Мартинов Томашу:

“Стани брате, Бориловић Вуко,

Ваља Турке преварити мудро,

Није шала седам Мустафића,

И четири Хусеиновића,

Два Амзића – два брата рођена,

И другије петнаест Турака,

На крваву селу Дубовику!

Понесимо ракије и вина,

И остале турске посластице,

Како смо их ваздда научили,

На бијелу Мустафину кулу,

Да на вино Турке преваримо.

Тебе ћемо ставити, Вуче,

За бијелом Мустафином кулом,

Да се клети не осјете Турци”.

Как’ рекоше – тако учинише!

Девет Срба заједно кренуше,

Докле селу Дубовику до’ше.

Заклонише за плотином Вука,

И те вјерне Владичине слуге.

А војвода тако говораше:

“Чујте мене, обадва Новака,

И витеже Станко барјактаре,

И рођаче Бориловић Вуче:

Чим чујете међу Турцим’ кавгу,

Ход’те брже на бијелу кулу,

Биће вама отворена врата”.

Па војвода Турке дозиваше,

Кад пред б’јелу кулу долазише.

Сретоше га браћа Мустафићи:

“Добро дошли, пет Мартиновића!”

“Бог и с вама, Турци браћо драга!”

Велики им пешкеш доносише,

Па сазваше браћа Мустафићи,

Све по редом дубовичке Турке.

Није шала тридесет Турака,

Па им дају турске посластице,

Па им дају ракије и вина,

У које је меда и шећера.

Лакоми се изопише Турци

Попадаше по бијелој кули.

Но, да видиш пет Мартиновићах,

Ђе пламене маче повадише,

Па у Турке јуриш учинише,

Покликоше обадва Новака,

Два Новака и барјактар-Станка,

И витеза Бориловић Вука.

Искочише из плотлине вуци

Вељу жалост дочекаше Турци!

Посјекоше тридесет Тураках.

А тадер се селом разлазише,

Те од кућа врата поломише,

Кољу буле и ту ђецу луду.

Не остаде ока за свједока,

Нако само двоје ђеце лудо –

Скрили су се под коњским самаром:

Једно бјеше Хусеиновићу,

А друго је браће Мустафића.

Обоје се ђеце покрстило,

Пак  и(х) Срби за браћу узеше.

Ма не шћаше опалити куле,

Да не виде иногорски Турци.

Отолен се Срби подигоше,

Доклен малом Иногору до’ше.

Доста носе у мјешине вина,

Доста носе вина и ракије,

А у вреће турске посластице.

А кад малом Иногору до’ше,

А ту турску воденицу на’ше,

Баш у плочу водну каменицу,

Ал’ говори војвода Батрићу:

“Браћо Срби, да се послушамо,

Оперимо руке и оружје,

Да нам крвцу не опазе Турци”.

Ту опраше руке и оружје,

На Алића дозиваху кулу,

Да им поклон и вечеру дају,

Ту Алију стара нахођаху,

Алил б’јела отворио врата,

Па у кулу Срби улазаху,

И Алилу добар вечер зваху.

“Бог и с вама, пет Мартиновићах!”

Ма су Вука с друштвом оставили.

Закрили га за бијелу кулу,

Ал’ говори војевода Батро:

“Стари Аљо, камо ти синови?”

Алил стари њему одговара:

“Пошли су ми јутрос на пазару,

На пазару ободскога града,

Скадранима нешто на састанка,

Скадранима и Жабљачанима,

Спужанима и Подгоричанима,

И нашему ободском кадији.

Доиста им без некоје није,

Тере су се тамо уставили”.

Ал’ војвода бесједио Батро:

“Немој им се препадати, Аљо,

Биће нешто султан поручио,

Баш вашему ободском кадији,

Да Турцима понауке даје,

А како ће турковати Турци.

Но сазови иногорске Турке,

Да ми стари хадет учинимо,

Да пијемо ракије и вина.”

И Алија посла поклисаре,

Те пробуди иногорске Турке,

Сакупи их на бијелу кулу.

Једу Турци турске гурабије,

И остале турске посластице.

Напише се ракије и вина,

Док им вино угријало лице,

А ракија поче лудовати,

Стари Алил поче дријемати,

Па поредом свиколици Турци.

Кад виђоше пет Мартиновићах,

За оштра се гвожђа уфатише,

Покликоше Владичине слуге,

Посјекоше иногорске Турке,

Већ тридесет и четири главе,

И сувише Алил-агу старца!

Искочише из бијеле куле,

Па на село сложно ударише,

Посјекоше мало и велико –

Ту од врага не остаде трага.

Па се опет Срби окупише,

На водицу турску каменицу,

И опраше руке и оружје,

Сва се вода с крви замутила.

Па отолен те се покренуше,

И Бачвицу воду суминуше.

У кокоте на Јабуку до’ше,

Баш кад први пјевци запјеваше.

Оставише у долину друштво,

А војвода на кулу иђаше,

На бијелу Јашареву кулу,

Па Јашара гласом дозиваше,

Још војвода добар вечер зваше.

Јашар му се са куле одзива:

“Добо дош’о, војевода Батро,

Што си ми се врло закаснио,

А нијеси нигда такви био”.

Па их пушти у бијелу кулу,

А војвода Батрћ одговара:

“О Јашаре, од Јабуке главо,

Врло си ме ноћас прекорио,

Кад ти кажем ти ме корит’ нећеш:

Чекали смо пет браће Алића,

На бијелу Алилову кулу,

Јер су браћа пошли на пазара,

На пазара ободскога града,

Па нас стари заустави Але,

Док синови дођу са пазара.

Од њи гласа ни аваза неима,

Но имасмо зору дочекати.

Но сазови јабучане Турке,

Јере нама није размицања,

Зашто нам је радост и весеље,

А ђецу смо саму оставили,

Не гуде нам гусле јаворове,

Нит’ се нама обрћу пецива”.

Јашар скупи од Јабуке Турке,

Скупише се Јашаровој кули,

А кад пише и кад вечераше,

Тадер трећи пјевци запјеваше.

Но продужит’ Срби не хоћаху,

Покликоше из долине Вука,

А Турцима обрну нерука.

По кули се заметнула кавга,

Стоји јека мртвије Турака …

Све јабучке посјекоше Турке,

Па им б’јеле запалише куле,

У њих турске буле изгореше,

Све те буле и ту ђецу луду.

Јашарову запалише кулу,

Па из куле ди’те кликоваше:

“Богом браћо, пет Матиновићах,

Немојте ме изгорет’ у кулу,

Ја ћу вашу вјеру прифатити”.

Па то лудо ди’те уграбише,

И собом га они одведоше.

А кад селу Иногору до’ше,

Ту крваво село запалише,

Запалише па га оставише.

Ноћно иду селу Дубовику,

Ту нађоше двоје ђеце лудо,

Ђе но су их прије оставили,

Свезаније наопако рука,

Па им бијеле дријешају руке.

Запалише село Дубовика,

Запалише па га оставише.

Па отолен ти се окренуше,

На Збориште брдо излазише,

На Збориште турско погриште.

На погледу поља цетињскога,

Опалише девет џефердара,

И још мале пушке из појаса,

Па цетињаска брда зајецаше.

Ево кули Мартиновој до’ше,

И пјевају Срби из свег гласа,

Дим се црни диже до небеса,

Од турскије кула и појата.

Па пред собом шиљу поклисара,

У својега мила Господара,

Да му каже што су задобили.

А кад момче у Монастир дође,

Ал’ се бјеше устануо Бане,

Да ослужи божествене даре,

На Христово наше порођење,

Капу сними прифати му руку,

Честита му Рождество Христово,

Другом каза веселога гласа,

Ер цетињски погибоше Турци.

Кад даниле разумје владика,

Па му вјерну слугу дозиваше,

Те му свога коња доведоше,

Пак дарива Бане поклисара,

Пуном руком жутога дуката,

А закрочи својега брњаша,

Поћера га уз то поље равно.

А кад дође насред поља равна,

У то жарко угријало Сунце.

Ту сусрете пет Мартиновића,

И четири ш њима своје слуге:

Крваве им до рамена руке,

И кравви мачи до балчака!

Скочи Бане са коња витеза,

Па их врло грли и целива,

Још им Бане Божић честитује,

И њиову побједу јуначку,

Поведе их у бијелу цркву,

И ослужи Божју летурђију.

Па је своје Србе причестио,

Молитву им и благослов даје

И добријем даром дариваше,

За спомену рода јуначкога,

За слободу рода витешкога.

Војводи је коња даровао,

Дарова му свог коња брњаша,

А Томашу коластру од злата,

Те јунаци носе око врата,

И за капом перјаницу златну.

А Ивану бистра џефердара,

Свег у суву срму окована.

Марку даде двије пушке мале,

У златни су калуф слијеване.

А Милошу пушку талијанку,

Сва у сребро бјеше окована,

Од табана до горњег никшана.

А витезу Бориловић Вуку,

Њему даде мача окована,

Сва ножница од сувога злата,

Нек душмане и ждере и пара!

А барјактар – Станку од Његуша,

Дарова му коња игум’нова,

Већ игум’на старога Стефана,

Дарова му алајбарјктарство,

Да га носи и да се поноси.

А Новаку села Велестова,

Њему даде везену шешану,

Везена је са срмом и златом,

Да стријеља Турке Херцеговце.

А Новаку од Дупила малог,

Њему даје пушке кубурлије,

Од два грла и четири зрна,

Од два грла а једноме чарку,

Све у срму и у суву злату.

Тадер пали зелене лубарде –

Зајецаше брда на све стране –

И разасла свуда поклисаре,

Да цетињске погубише Турке.

Кад ћеклићки опазише Турци,

Утекоше главом без обзира.

У поћеру неки погибоше,

Рамадана Туре уфатише,

Рамадана и ш њим Муадина,

Доиста их посјећи хоћаху,

Но се они оба покрстише,

Па их Срби за браћу узеше,

Покрстише Троје ђеце лудо,

С Дубовика и села Јабуке.

То ободски разумјеше Турци,

Јер им родна браћа погибоше,

Утекоше а град оставише.

Поћера их Ђурашковић Јанко,

Са Савићем братом рођенијем,

И ш њима су друга неколика,

И убише два Селимовића,

И четири брата Зеновића –

Они други утекоше Турци.

Уфатише ободског кадију,

Пак и њему посјекоше главу.

Ето муке на Дупило мало,

И крваву Назабесу граду,

Има пуно пет стотин’ Турака.

Удрише им триста Дупиљана,

За Николом од Дупила кнезом,

Прискочише браћа Бољевићи,

Сотонићи, ш њима Брчељани,

Орахово, ш њима Подгорани,

Сви Лимљани и Глуходољани,

И још мало село Буковица.

По Црници посјекоше Турке,

Пушка пуца а јече јунаци,

Нож сијева крв се пролијева.

Освојише Назабесу града,

Освојише па га обалише.

Не утече нико од Турака,

Ни да каже како им је било!

Ма ту многи Срби погибоше,

А највише од Дупила равна,

По шестину заједно копаху,

Јер им манка гробља око цркве.

Седамдесет у бој погибоше,

Од Дупила села маленога.

Ове друге бројит’ не умијем.

И ако су Срби погинули

Ал’ јунаштво своје показаше,

На ком себи спомен поставише,

Ради вјере и слободе драге,

Да се прича и у књигу чита,

Докле траје данка и јунака.

А кад Бана допадоше гласи,

Он чињаше радост и весеље,

А живијем’ здравље и весеље.

Истина је да су Турци до 1702. били у Црну Гору,

али ни од прије Турску нијесу припознали нити су им арач давали, но су ови исти Турци те су погинули у бој с Црногорцима ходили на извањске Турке зашто им није могло другчије бити. Али су вазда лажно вијећали како би Црну Гору освојили и потурчили. И од то Троје дјеце с Дубовика и с Јабуке те се покрстише, има од њих пуно (сад 40) под оружје. А од ћеклићкије  - има од њих 15 и зову се  и сада Муадиновићи и Рамадановићи. А дубовички Мустафићи и Хусеиновићи, а од Јабуке Јабучани, и наравно никад нијесу ни од једног Црногорца прекорени рашта су од Турака. Но су судници, и власници као и сваки други Црногорац.

И другије је Турака много било на Корнет и на Дјаце и на Бајрамовицу и на пуно другије мјеста по Црној Гори. И од Бадњег дана до Васиљевог дана  нико није у Црну Гору од Турака оста који се није прекрстио. Но тадер истријебише земљу од некрста и по тадер су се вазда борили Турци са Црном Гором и велике силе погубили до 1862.  года и проче.