Погибија страже на Вељој Глави
(Орлову Кршу*)
(Скупио и приредио за штампу, у збирку
Дионисија Миковића, Лука Јововић, учитељ)
Пију турци каве и дувана,
И жестоке приморске ракије,
У тврдоме Бару бијеломе,
Пред џамијом на високу лонцу.
Ту су многе аге и бегови,
И још турске многе буљубаше,
Да ти неке по имену кажем:
Прво ти је турска буљубаша
Од поносног села Туђемила,
По имену Ћатовић Алиле,
С’ побратимом Суличића Зефом;
Са поносна села Микулића,
Силан Турчин Смаилов Асане;
Од вароши Бара бијелога,
Два голема брата Трцетића;
Од Заљева мјеста питомога,
Добар Турчин Ибришимов Брахо,
Са јунаком Трупицом Адемом;
Од племена мркојевићкога,
Згодан Турчин Капланов Бећире;
Од Зубаца мјеста латинскога,
Добар јунак Думезићу Марко,
Међу њима барски Селим беже.
Пију каву и бистро ракију,
О свачему збора затурили,
Понајвише около јунаштва.
У ријечи, у које бијаху,
Ал’ ево ти два добра јунака,
Од јуначког кршнога Приморја:
Добар Србин Марковић Стијепо,
С’ латинином Ђурановић Пером.
Те Турцима добро јутро звали
А Турци им Бога прихватише,
И дивно им мјесто начинише,
Те сједоше међу поглавице.
Па им мрку каву принијеше,
И по чашу лозове ракије,
Па им вели барски Селим беже:
Добро дошли приморски главари,
И добре нам доносили гласе,
Од вашега питомог Приморја,
Причајте нам штогод за Созину?
Ал’ говоре обје поглавице:
Што не беже за Созину питаш,
Созину су власи преотели,
Бољи бише, па је преотеше,
Сву Созину и горњу и доњу,
Сад смо у зло горе бит’ не може.
Отеше нам жалосну Созину,
Од тромеђе високе планине,
До изгледа Врсуте планине,
А ти знадеш беже господаре,
Каква нам је жалосна Созина.
У њу има рала пет стотина,
Ту сијасмо бијелу пшеницу,
И храњасмо сиротињу рају,
И ширасмо по планини овце,
А сад ево доба неколико,
Да смо у зло горе бит не може,
На Пламник су цркву оградили,
Бјелу цркву светога Николе
Пред пећиним села населили
Пред пећином и у Мартиниће,
Ту је Гаро са обадва сина.
У још нека браћа и рођаци;
Те приморју нашем дојадише,
У дубоку долу јаворову,
Ту је стари Вуксановић Ђуко,
У Мачаку и у Пастарјеши,
Ту су бјеле овце Књежевића.
Књежевића и Раичевића
А пред њима Књежевића Марко.
На бријегу на врх од Рудине
Ту је силна стока Јововића,
Једно Нико а друго је Томо.
На широку пољу Љевачкоме,
Ту је соко Масоничић Јоко,
Поред њега Михаљевић Дмитро,
А око њих браћа и рођаци,
Који шире поврх поља овце.
У доброме долу дубокоме,
Ту су бјеле овце Војводића,
Војводића и Гвозденовића,
И бијеле овце Имчевића,
А пред њима Перовићу Марко,
И с’ њим витез Мишљеновић Иво.
Созину су добро утврдили,
А пред собом стражу истурили,
На Орлову кршу високоме,
На погледу мора и Приморја,
Те нам сваке јаде ударају,
Робе, пале, а сијеку главе
Разбијају дворе и оборе,
А изгоне коње и волове,
И бијеле овце и јагањце,
А све бјеже Созини планини.
Све четују нашијем приморјем,
А бачаху студено камење,
Те нам ломе куле и чардаке,
Па већ нама живовања нема,
И још бего да ти чудо кажем,
Имађасмо двије лаке барке,
Те у њима таин превозасмо,
Од тврдога Бара бијелога,
На пазару нашем Сутомору,
Срби ноћно чету покупише
На крају их обје запалише,
А на море обје отискоше,
И у живи огањ претворише,
Уз Приморје Срби утекоше.
Ми смо много четам четовали,
Ал се вазда грдни повраћали.
Кад то зачу силан Селим беже,
Овако је њима бесједио,
Не бојте се обје поглавице,
У нашега силнога Султана,
Доста има за Србина квара,
То изрече гледа поглавице.
По племена покупише војску,
Скуп’те војске 500 турака,
Хајте с’ њима на Брцу на воду,
Уз пут куп’те крваве приморце,
Пред војском их став’те калаузе,
Да изведу на Созину војску.
Кад главари бега разумјели,
Смјерно му се бегу поклонише,
Хвала беже на доброто твојој,
Ми смо права султанова раја.
Тад’ се скупа подигоше Турци,
По племену војску покупише,
Док напуне друга пет стотина.
Па се чете за пут опремише,
А прати их барски Селим беже.
До студене воде Жељезнице.
На растанку беже говорио:
Хајте с’ Богом моје поглавице,
Послушајте што ви беже каже,
Ко донесе од Србина главу,
Ја ћу њега даровати дивно,
Даћу њему перјаницу златну,
Што је дика турскоме јунаку.
Тад се хитри упутише Турци,
Жељезницу воду пријеђоше,
И минуше сву Чрмаљ планину,
И ево их на Брцу на воду,
Таман бјеше починуло сунце.
Ту су Турци табор учинили,
Поглавари у Ђурановића,
Ту приморце на искупу наше,
И стојали ноћци до поноћи.
На поноћи окренула војска,
И пријешла уз Убле студене,
И минуше сву Созину доњу,
Док дођоше Крецу високоме,
Ту су Турци војску дијелили,
Једну даше Ћатовић Алилу,
И са њиме браћу Трцетића,
С’ десна крила уз Попову страну,
Другу узе Ђурановић Перо,
И делија Суличићу Зефо,
С’ њима Адем од равна Заљева,
И за њима половину војске
Да ударе од лијева крила
Уз широку Плијеворску страну,
По средини Маровић Стијепо,
И остали турски поглавари,
А за њима трећи дио војске,
Тајно иду не чује се војска.
Примичу се црногорској стражи.
Али стражи лоша срећа била,
Силан вјетар од истока дува,
Те носаше дрвље и камење,
Немогаше опазити Турке.
А стража је инокосна љуто,
Нема пуно четрнајест друга.
Кад даница изљегла звијезда,
А још није зора заруђела,
Ал’ их младо опазило момче
Те бијаше одређен на стражу,
Младо момче Ђуковићу Шкрњо,
Ал за фајде мој брате Србине.
Хитро Шкрњо у дружину дође,
И он каза да опази Турке,
Мало му се нашалило друштво,
Ти нијеси учан четовати,
Немаш пуно ни петнајест љета.
То је њему врло мучно било,
Плану Шкрњо као ватра жива,
А тако ми Бога истинога,
Нијесам се браћо препануо,
Ни сам моју памет изгубио!
Истина је, да видијех Турке.
Неки веле видио је Турке,
Неки веле није их видио,
У то сину зора на истоку,
И виђеше није пријевара,
Но истина што им момче каза.
Рече стари Петровићу Иво:
А ђе си ми Јововићу Томо,
А ђе си ми Масоничић Саво
И остала уздана дружино!
Шупље коло чин’мо наоколо,
Е да би нам Бог а срећа дала
Без замјене да не погинемо!
Живо момци на ноге скочише,
Хитро шупље коло направише,
На Орлову кршу високоме.
У то силни притискоше Турци,
На њих живу ватру изасуше,
И троицу на смртно убише,
Све ћу ти их по имену казат:
Два рођака оба Јововића,
Једно ти је Ђукановић Томо,
А друго је Никчевићу Мило,
А треће је Ђуковићу Шкрњо,
Али Турци живље кидисаше,
Ево живе муке на јунаке.
На Србе је велика невоља,
С’ истока их околили Турци,
Од Приморја висока стијена,
Ђе би соко саломио крила.
Опет Турци плотун обасуше,
И ранише два добра јунака,
Једно бјеше Масоничић Саво,
И јунака Јововића Тома.
Тада Турци загон учинише,
И пламене ноже повадише,
А загна се Суличића Зефо,
Да Савову посијече главу,
Рањен Саво кубурлију пали,
Те је Зефи срце изгорио,
Ни жива га земља не дочека.
У то друго Туре наиграло,
На сокола Јововића Тома,
Да његову посијече главу,
Тадер викну Јововићу Томо:
Стан Турчине куд си насрнуо,
Остаће ти мајка кукавица,
Твоја љуба млада удовица,
И упири свијетлу латинку,
Па Турчина земљом саставио,
Паде Туре у крај Тома мртав,
Тад се загна Ћатовић Алиле,
Да Томову посијече главу,
Томо пали леденицу сјајну,
Обрани га по лијевој руци,
Десном Тому посијече главу,
И до Тома Масоничић Саву,
Обоици посијече главе,
О мој боже големе жалости,
См’јешаше се Срби и Турци,
Не пуцају сјајни џевердари,
Већ се тржу оштри јатагани,
А допаде Маровић Стијепо,
На јунака Махмутовић Тома,
Да му живом посијече главу,
Но се Томо сјећи не даваше,
За грла се бијела дохватише,
Бог да знаде погубит га хћаше,
Но Стијепо имаше синовца,
По имену Маровић Филипа,
Те похита стрицу по авазу,
И пламена ножа повадио,
Распара му џигерице црне,
Клону Томо на зелену траву,
Стијепо му посијече главу.
Сад да видиш чуда великога,
Ђе наигра јунак на јунака,
Од Заљева Трупица Адеме,
На јунака Петрановић Ива,
Да му добру посијече главу,
Ал’ се Иво сјећи не даваше,
За грла се бјела дохватише,
Вурају се тамо и овамо,
По Орловој високој стијени.
Па је Адем Иву говорио:
Црногорче за невољу друже,
Не бачи ме низ Орлову ст’јену,
Задајем ти божју вјеру тврду,
Молићу се у моју дружину
Да бих твоју скапулао главу.
Ал’ му Иво тако одговара,
Нема море вјере у Турчина,
Па заврже с’ десне на лијеву,
Те стркоше оба низ стијену,
Ни жива их земља не дочека,
Но што ћу ти даље говорити,
Ту им седам глава посјекоше,
А шестина само утекоше,
Шести бјеше Јововићу Думо,
И на њему седам осам рана,
И са главе коса исчупана,
Ко ће прије да посјекне Дума,
Думо бјежи од друга до друга,
Докле своју умакао главу,
С’ њиме иде Киковићу Мрко,
Носи с’ живог Турчина оружје,
У хитању што је уграбио.
И сидоше долу Поповоме,
Рањено се искупило друштво,
А још није обасјало сунце,
У то стаса двадесет чобана,
Ал’ залуду мој брате Србине,
Јер их хитре ноге унијеше,
И спичанска врата затворише,
Жалосну сам пјесму испјевао,
Истина је све што сам казао.
(И ову је пјесму као и прву спјевао Перо Савов Јововић)
*) Много је ратова и бојева бивало
непрестано око Глухог Дола, одкад су се гођ овђен настали. По три боја је у неђељу
дана бивало. Па ми би на жао, како да се нико не нађе, да коју гођ барем пјесму
не састави, и тако ја још од прије рата, као нехотице, узгредно радећи, почео
сам по коју пјесму тући; али бојећи се руге нијесам их смио никоме отказати. Док од скора почех по коју казивати, па и на
јавне скупе, и увидијех да се многима допадају и тако то ми даде вољу на
прегнутији рад, и почех се својски заузимати око састављања пјесама и
преписивања које ми је врло тешко ишло за руком; почем слабо ја, а већ некмоли
ко други може моје писмо читати. Пошљем г. Дионисију Миковићу око 30 – 35,
преписанијех пјесама, а још толико их има по пола у листе преписате. Осим тога
оно што је најглавније; пјесме моје су истините - без икаква надовезивања чудеса него онако
како је и било у ствари, тако за пјесму: погибија страже на Орлову Кршу и
истинити је погинуло наших 7 а турака 5 дакле по истини морало се тако и
ставити, премда заиста мало је пута догађало се да више наших него турака
погине, али овђе тако је несрећни случај донио. Овај бој догодио се 1846. год.
Пошто су дакле узели Глуходољани Созину, редом од 8 братстава у Глухи до стражили
су на Орлову кршу, да могу слободно радити и сијати по Созини. Док је разданило
био је бој свршен. Стражи је највиша несрећа била та, што је дувао велики
вјетар од истока, откуд је турска војска била и дошла. Иако је било 5.
септембра по свршетку љета, треба знати, да у приморју, и љети, често пута завитлају такви вјетрови,
да људе обарају. Овијема дакле на стражи, ни пушкама вјетар није давао жећи,
него варнице са прашника гонио, натраг, и не давао саставити, а сигурно шћаше
више турака мртвих панути. И сад има
живих старих људи који су у том боју били. Није шала кад у једном боју 7 без глава
у једном племену донесу. Заиста је Созина много глуходољане коштала. Од
насељења у Глухи-до, док су отели Созину и Паштровску планину, рачуна се, да их
је погинуло око 300; дакле колико их и сад живих има.
Глухи –до 22 фебруара 1890.
Перо Савов Јововић
Глас Црногорца бр. 10 1890.
Нема коментара:
Постави коментар