Смрт Смаил-аге Ченгића -(Одломак)-

Смрт Смаил-аге Ченгића

-Одломак*)-

*) Купећи и тражећи по Гацку података о смрти Смаил-агиној, рече ми пријатељ Михајло Поповић, да је иза његова покојног оца прота, Петра Поповића, остала у књигама стара писана пјесма о Смаил-агиној смрти. На моју молбу донесе ми је и ја је преписах, као што овдје износим. Пјесма је писана на папиру рутаву и доста дебелу, словима старим, а и правописом. По папиру су нечим оштрим бразде вучене и по њима се  се мастилом писала пјесма. Цијела је пјесма сашвена као тефтерић канафом. Предњих листова нема, а ни пошљедних, те се није сачувала у цјелини. Ко је писао и када, ништа се не зна; памте да је већ дуго код њих. Не знам да ли је и гдје штампана. И предња су четири реда окрњена, јер је папир иструнуо од влаге, а и сва је пјесмарица упјесната и почађала. У првом би реду можда било – Гдје год; у другом – И нашему, или што друго. У трећем и четвртом додао сам, ако би онако добро било. У 7. стиху биће – рајинске.

--------------------------

----------знаде злића и крвавца,

------------ему крсту супостату,

(Пове)де их собом низ Дробњаке,

(Да) покупи гроше и араче.

Узе нама краве с теоцима,

И бијеле овце с јагањцима,

И волове раиске ранитеље;

Више узе мала у Дробњаке,

О зулума, што чини без суда,

Него што је цареве мирије.

И те бисмо, јаде могли трпјет!

Смаил-ага кад у Гацко пође,

И оћера на товаре благо,

А Рустан-бег у Дробњаке дође,

Око њега стотину коњика,

Од санчака, од Ерцеговине,

Бескутника и безобразника.

Не долази Русто низ Дробњаке,

Да он купи гроше и араче,

Већ да рани коње и јунаке,

И да љуби дробњачке дјевојке,

И невјесте иза жива мужа,

Које су нам скоро доведене;

Ми та зулум не можемо трпјет!

Дај нам изум о Цетиња твога,

Да нам дођу о Брда Брђани;

Кад нам дође Ченгић Смаил-ага,

Низ Дробњаке да купи араче,

Су његово Триста арачлија,

Смаил-аги да ми ударимо,

Не би ли нам добра срећа била,

Смаил-агу да ми изгубимо,

И да турско крило обломимо!

А владика њему бесједио:

Браћо моја, банови дробњачки!

Жао ми је¹), Петра ми светога,

Ђе је вама зулум додијао,

Ма ви не дам изум од Цетиња,

Ни индата о мојијех Брда!

Кад ви Ченгић Смаил-ага дође,

Низ Дробњаке, да купи араче,

Смаил-агу да ви изгубите,

Цару ће ме мазулити Турци,

На срамоту рају наћерати,

А црковне муре притиснути,

Могли би ме цару опањкати;

Цар у миру мошковијем краљем.

Он ће спремит мазар и вермана,

На нашега русинскога краља,

Ја се бојим круне о Русије,

Да ме круна моја не резили.

Већ, банови, браћо моја драга!

Је ли мајка родила јунака,

У нашему несретну Дробњаку –

Кад је био часно рођење²),

Којино ће, браћо помислити,

На јунаштво и образ ришћански,

Смаил-аги да изгуби главу,

Да донесе мене на Цетиње?

Браћо моја банови дробњачки!

Сједи само Бушатлина глава,

Мамут-паше, скадарског везира,

Сједи сама на Цетињу моме,

И све чека Ченгић Смаил-агу.

Који ће му донијети главу,

Ја ћу њему дати капетанство,

И даћу му на фамиљу рану,

Да му иде о русиског краља,

И медаљу од стотину рушпи,

Кад налази преко краљевине,

Да му мјесто ђенерали граде.

А банови кад су разумјели,

Што бесједи цетињски владика,

Сва тројица на ноге ђипише –

Заклеше се црногорском краљу³),

На ковчегу, на Петру светоме,

Да ће тебе изгубити главу,

Кад уљежеш нама низ Дробњаке.

Него чу лу, драги господаре:

Војску купи, води низ Дробњаке,

Нек на Дужи мојој кули дођеш,

Немој собом много водит војске,

Е ћеш амо избушит’  Дробњаке,

Не би ли нам срећа добра била,

Да смамимо, три каурсска бана,

Да смамимо, да их изгубимо,

Да дробњачка обезглави⁴) раја,

Да је нико одметати нема.

Смаил-аги када књига дође –

Би ви рећи ђе нема Турака⁵)

Вјерова му како Муамеду –

На свилен се јастук наслонио,

Па аргилу криву припалио,

Онда мисли о јаду Дробњачку.

Све мислио, на једно смислио,

Па аргилу криву потурио,

Доватио дивит и артију,

Ситне књиге по кољену пише.

Прву спрема челеби Мостару,

А на руке Али-паши старом:

-Али-паша, драги господаре!

Пошљи мене Миралаја твога,

Ш њиме спреми петстотин спаија,

Нека Гацку широкоме сиђу;

ја не смијем сати⁶) низ Дробњаке,

Да покупим гроше араче.

Владика је отровао рају,

И велико обећао мито,

Ко ће моју изгубити главу,

Кад уљежем низ племе Дробњаке.

Другу књигу у Колашин спреми,

А на руке Мушовић Мујаги:

-Покупи ми стотину ђетића,

Од бијела Колашина града,

Ђегођ знадеш бољега јунака,

Превези их преко Таре ладне,

На језера изведи ми војску,

Те притисни сва села шаранска⁷)

Владика је отровао рају,

И велико обећао мито,

Ко ће мени изгубити главу.

Трећу књигу у Нишиће спреми,

А на руке Амету Бауку:

-Покупи ми стотину Нишића,

Поведи их у племе Дромњаке⁸)

О Мокрога до Добрије села,

Те притисни сва села дромњачка.

Смаил-ага књиге растурио,

На млађе је црклет учинио,

Те појали ате и парипе,

Полећеше пољем гатачкијем,

Браћо моја на четири стране,

Одоше ми купити војнике.

Како коме књига долазила,

Сваки њему сигурава војску;

Везир њему опремио  сина,

Ш  њиме спреми петстотин спаија.

Кад Миралај на то Гацко дође;

Код Ченгића куле у Липнику,

Ту Миралај чадор разапео;

Циклу ноћу једну коначио.

Смаил-ага добро уранио,

Миралају под чадору пође,

Те му саба⁹)  и селама дава,

Миралај му селам одазивље,

Мало сио¹º), собет учинио,

Смаил-ага на ноге скочио –

И ејвала, драги господаре!

Ја ћу јутрос у Дромњаке поћи,

Већ да би ми до невоље било

Спремићу ти Татарина брза,

Нека ти је на азуру војска.

Смаил-ага на ноге скочио –

И ејвалај, драги господаре!

Маиралај му ајир дову¹¹)  дава.

Отале се ага подигнуо,

Су његово петстотин коњика.

Први му је конак учинио,

На Смријешно, у Аћима кнеза,

Ту ноћио, лијепо му било;

Па отален¹²) ага уранио,

Каловиту Пиву прегазио,

Док ми дође на сред Рудинаца,

У некаква Ђикановић Сима,

Ту ноћио и дивно му било¹³);

Па отален ага уранио,

Док ми сиђе у племе Дромњаке.

До бијеле Маловића куле.

Смаил-ага табор учинио;

Стаде купит гроше и араче¹⁴).

Пуче абер на племе Дромњаке,

Смаил-ага ђе на Дужи дође.

Састаше се три каурска бана,

На бијелу Новичину кулу,

Стадоше се јаду разговарат:

Сад што ћемо о живота свога?

Ал бесједи Церовић Новица:

О војвода Караџићу Шујо!

Кад смо скоро на Цетиње били,

Остависмо вјеру у тутију,

На Цетиње код Петра светога,

Сад што ћемо о живота свога?

А бесједи Караџићу Шујо:

О, Новица, нови капетане!

Ево теби Дамњановић Мирка,

А да ш њиме на Малинско пођи,

Те ускоке купи свеколике,

Доведи их у Тушину кули,

А ја одох низ племе Дромњаке,

До бијеле Маловића куле.

Не би ли ми добра срећа била.

Да преварим Ченгић Смаил-агу,

Да изведем на Млетичак Турке,

Онђех, брате, да ми ударимо,

И с Турцима да се покољемо,

Ради Бога и крста часнога,

И рад рама¹⁵) нашег господара!

А Новица кад је разумио,

Новица је на ноге скочио,

Са сузам’ се у образ пољуби,

Пољубише, па се алалише;

Бојаше се Церовиц Новица,

Да ће Шуја погубити Турци.

Шујо поја дебела дорина,

Ето ми га низ племе Дромњаке.

А кад кули Маловића дође,

Те ордија угледала Шуја,

Одоше се разговарат Турци,

Којом ће га смрћу уморити,

Али сабљом изгубити главу,

Али ће га жива објесити.

За то Шујо ни абера нема,

Вет се чини да не чује Шујо;

Докле кули доћера дорина,

Па осједе о дорина свога,

Ето Шуја у’ скалине кули.

Када дође одаји на врата,

Ту ми Ченгић Смаил-агу нађе,

И код њега Маловића Ђока.

Пита ага за бане дромњачке:

Камо мени банови остали?

Казе њему Маловићу Ђоко:

Отишо је Новица и Шујо,

У Морачу да купе Брђане!

У ријечи којој бесједили,

Одаји се отворише врата,

А ето ти Караџића Шуја.

Зачуди се Ченгић Смаил-ага,

А највише Маловићу Ђоко –

Знаде Ђоко о чем Шујо ради,

Шујо му се смјерно поклонио,

Смаил-аги руци приступио,

Пољуби га у скут и у руку.

Измаче се Караџићу Шујо,

Па турио руке на оружје,

Бојаше се да ће умријети.

Проговара Ченгић Смаил-ага:

А да Шујо, очигледна курво!¹⁶)

Камо теби Новица и Мирко?

Зар си ‘х¹⁷), курво у Брда¹⁸) спремио?!

Јадан Шујо проговара стидно:

Ти си ¹⁹) вољан зборит, господаре,

А то лаже Маловићу Ђоко!

Научио да му благо даваш;

Кунем ти се, а вјеру ти давам,

Док је теби у Дромњаке Ђоко,

Вазда ће ти одметати рају!

Ја те молим драги господаре,

Води своју на Мљетичак војску;

Кунем ти се, а вјеру ти давам,

Довешћу ти Новицу и Мирка,

И ускоке о села Малинска,

И донијет цареву мирију –

Оћу сутра док огране сунце!

А оде ти никад доћи  не ћу,

Од инада Маловића Ђока!

Смаил-ага кад је разумио,

И овако Турчин промислио:

Лаже Ђоко, да му благо давам!

Па на млађе аршум учинио,

Азураше ате и парипе;

Отоле се подигнуше Турци,

Пред њим оде Караџићу Шујо.

Кад доведе на Мљетичак Турке,

На Дромњаке црклет учинио,

Доста бјеше меса и симита,

Коњма доста зоби и сијена.

Кад ордија турска вечерала,

А да видиш Караџића Шуја,

Разређује страже на све стране,

Полу раје, а полу Турака,

А он узе дванаес Дромњака –

Браћо моја ђе зна²º) вјернијега!

Смаил-аги пред чадором дође:

Дај ми, ага, у шаку дувана,

Да огоре²¹) Буковицу чувам,

Да се коњи турски не покраду!

Даде њему у ћесу дувана.

А да видиш Караџића Шуја,

Кад уведе у валугу друштво,

Ту ми лака књигоношу нађе,

Те полеће у Тушину доњу,

До бијеле Новичине куле.

Како монче у Тушину пође,

Ал’ ето ти Ђечевић Елеза²²),

Смаил-аги по шатором дође:

Смаил-ага, драги господаре!

Ноћас ће ти ударит Брђани!

Сиктер море, Ђечевић Елезе!

Не бојим се влаја ни г…….!

Он Елеза резил учинио²³).

Јадан Елез натраг избјегнуво,

Пре чадором Турчин промислио:

Да ‘ко Бог да и светац Муамед,

Те му сутра²⁴) удрили Брђани!

Елез пође, попадија дође,

Баш Симана попа превишкога²⁵),

Смаил-аги по чадором дође:

Ноћас ће ти ударит Брђани!

Сиктер, Сичо, си ти гребли мајку!

Не бојим се влаја ни г……

Докле ми је Амет од Нишића!

Не боји се Амет петстотина,

А ја, Бога м’, ни сам петстотина.

Од иљаде удрит више не ће!

У то момче у Тушину дође,

Ту ми Мирка и Новицу нађе,

И ускоке од села Малинска:

О, банови, вама јазук било!

Поздрав ви је учинио Шујо,

Извео је на Млетичак Турке,

Ајте, браћо, да им ударимо!

А кад чуво Новица и Мирко,

Обојица на ноге скочише,

Доватили до два џефердара

Појавише низ Тушину војску.

Кад дођоше новом намастиру,

Ту нађоше млада свештеника,

Изнијеше часно еванђеље,

И готово самртно причешће²⁶) –

Причести се Мирко и Новица,

А и ш њима неколико друга.

Ту жестоку клетву учинише:

Ко издао на Млетичку Турке,

Да га изда љето и година!

Те отоле појавише војску.

Кад изљегли на Млетичак равни,

Таман зора ударила прва²⁷),

И истекла на исток Даница.

Ту ми ‘х  срете Караџићу Шујо:

Та ђе сте ми, ниђе вас не било!

Б’јел је данак освојио Турке²⁸),

Многе ће нас опазити страже,

А²⁹) индата о Берда немамо!

Па отоле разредише војску,

Чадору се турском примакоше

О чадора коње одведоше,

Па у чадор пушке оборише;

Што би руком о руку удрио –

Пуче, брате, педесет пушака!

На чадор се огањ проломио.

А ето ти Ченгић Смаил-аге,

У кошуљу, пертењачицама³º),

У руци му двије пушке мале,

Све у срму и у чистом злату,

Па повика сејсана Маркана;

Дај, Маркане, ата стамболина!

Ками ћу ти ата добавити!

Власи су ти коња уграбили!

Дај ми твога, вси ти гребли мајку³¹)

Маркан њему даде коња свога.

Смаил-ага на коња узјаха,

Па побјеже уз Млетичак равни;

Бог да знаде и утећ могаше,

Ал’ му не да срце и јунаштво,

Па ми натраг коња повратује,

А завика Амета Баука:

А Амете, умет и Муамед!

А мало је од Берда Берђана!

У том пушка пуче од Дромњака.

Турци веле – никад не пуцала!

А ришћани – вазда ви пуцала!

Те погоди Ченгић Смаил-агу,

У повије, међу очи двије.

Турчин паде низ коња дорина,

А допаде Дамјановић Мирко,

Те он зграби од јунака главу.

Ала банда заметну се кавга!

Свак сијече кога ко могаше –

Кара Шујо Кариман ћеају³²),

Гази Мирко гази Смаил-агу³³),

А Новица пљеваљског кадију³⁴).

………………………………………….

¹) У оригиналу – “жао ви ми е”….

²) У оригинал – “кадь е бiо часно рођенъ”…

³) Тамо стоји – кљаљδ

⁴) Стоји – ωбезгивй

⁵) “Би ви рећи ђе нема Турака”. По овоме судећи, као да је у Херцеговини спјевана, а иначе рекао бих да је црногорска. Гледајући на писмо и некоје ријечи по свој прилици свештеник је писао.

⁶) Стоји мјесто – саћи

⁷) Села Шарани, шаранска; тамо стоји - шараска

⁸) С прва редовито стоји – дромняке и дробняке, но кашње увијек прво.

⁹) Стоји – сабать

¹º)Стоји – сели

¹¹)Стоји – одδдь, но ја држим да је  - дову

¹²) Стоји – отоленаке.

¹³) Стоји – И ту ноћи и дивно му било.

¹⁴) Чудновато је да се у свакој пјесми пјева, да је Смаил-ага одсио код Ђока, а Ђоко га је срио на Драгаљеву, те су само отпочинули на Дужима и просли на Прошћење, те је ту био 28 или 29 дана и отале послао купчије да му купе мирију. Ту је разапео чадор више језера код куће Милутина Бешовића и Јована Грбовића. Ту му је досао и Шујо Караџић (он је главни јунак у томе да је Смаил-ага погинуо),  а претпошљедни дан и Новица Церовић с Јелом Кршикапином и они су га звали на Млетичак, а он им обећао доћи. Прије но је пошао, у јутру, на Млетичак повалио је на Пошћењу попа Головића, метнуо му ноге у фалаге и истукао га по табанима, да се није могао дићи, те су му држали ноге у мокраћи.  На Млетичку није било јела, црна је била вечера; аги је донио зечева и још нешто Филип Жугић и рекао:”Опрости, ага, осрамотио сам се за вечеру, но гледаћу да ти бољи ручак приправим!" Мирко је агу посјекао и главу у гаће сакрио, да му је не би отели, јер је око ње јагма била и на њу су пошли. Мирко је старином гачанин из Луковица од Дамјановића.

¹⁵) Ваљда – нама, но тако је тамо.

¹⁶) Стоји – рδрво

¹⁷)Стоји – зар и си

¹⁸)Стоји - Берда

¹⁹) Као и горе – Ти н си

²º) Тамо стоји - знадемь

²¹) Стоји – Да ωгоре …

²²) Стоји – Ал’ ето ти ђерђевиџь елеза

²³) Стоји – ω елеза еризь учинио

²⁴) Стоји - сδетра

²⁵) Тако је тамо, а треба – превишкога (с Превиша)

²⁶) Стоји - причешће

²⁷) Стоји - перва

²⁸) Стоји – белїе данак

²⁹) Стоји – Ми индата о Берда

³º) Стоји – у кошуљу и у пертеначицама

³¹) Стоји – дај ми твога вси ти е…..  мајку

³²) Кархиман Чустовић, по приповиједању, најбјеснији јунак уза Смаил-агу.

³³) Мирку је тада било од 36 до 40 год и отац га је однио нејака  собом, кад је 1801. или 1805. побjегао из Луковица

 на Малинско. једни кажу да се тада родио и да га је крстио некакав грчки калуђер у Краљеву долу  у Шипачну, гдје му је отац и стриц  с чељади побјегао и ту су се сакрили од Турака. Кум му је био Вујадин Ђерић, дјед Зекана Ђерића из Шипачна. Побјегли су од зулума Ченгића са Загорја, јер је хтио да с њим спава невјеста Алексина (тако је било име Миркову оцу), рекавши: “Не ћу лећи, док не клањам на Анђину лиздеку!” Муж јој је био код тора, а Алекса је то невјести казао, па она видећи  злу и гору, плачући оде бегу у собу  и стане се свлачити. У то јој и муж ба’не  и запита за Анђу, па кад дозна што је, докопа пушку, улети бегу и убије га. Мртву трупину баци ниже куле у понор; дигну се и побјегну.

И сада им се кула познаје и ту стоје Кртолице, што су их касније Ченгићи населили. Луковице су старином Дамјановићи. То је била богата и врло угледна породица српска. Мирко се прозвао по оцу Алексић. Прославио се и у другој освети Смаил-агиној, што су подигли Дед-ага и Хаџи Шeх, но су грдно пострадали од десетак петнаест ускока. Ову је погибију турску опјевао и владика Раде у – Чардаку Алексића и ставља то у г. 1847. Но по казивању, који су у тој освети били, то се збило у трећој години по Смаил-агиној смрти; дакле 1843. или 1844. О том има и народна пјесма, па је врло невјероватно да 12 људи поћера и разбије преко хиљаду Турака; али је то жива истина, као што ћу испричати у Смрти Смаил-агиној, а сад оволико.

³⁴) Био је родом из Пријепоља, а именом Мурад ефендија. Једни наводе да је његовим узроком погинуо Смаил-ага, јер се раскривио, кад му је глава сјечена и на ту се дреку Смаил-ага поврнуо, а могао је утећи.

- Још ћу напоменути, да је горњу пјесму љетос преписао и школ. надзор.  И. Фаркаш и многе податке од мене хотећи у друштву са мном обрадити “Смрт Смаил-агину”  за ученице виших дјевојачких школа и за то доћи ове године у Гацко о распусту; но смрт га помете. Бог да га прости!

Босанска Вила бр. 8   1905.