Рашид-ага Тановић - Смрт Смаил–аге Ченгића

Смрт Смаил–аге Ченгића

-Пјевао уз гусле Рашид-ага Тановић у Гацку-

Вино пили мрки Црногорци,

На Цетињу на старој биларди,

И пред њима Петровић владика,

До владике Петровићу Саво,

И остало дванајест сената;

Вино пију, разговарају се –

О свачему собет заузели.

Почеше се фалит Црногорци,

О четама и о границама;

Мука било Петровићу Саву,

Па овако рече на биларди:

“Не фал’те  се моји Црногорци,

Не фал’те се , не имате ш чиме,

Нек’  се фале Херцеговци Турци

И пред њима Ризванбеговићу –

Али-паша из Мостара града,

Што је нашу земљу затворио,

Све границе малој Гори Црној,

Не да четам низ Херцеговину.

И то му се мало учинило,

Но подиже силовиту војску,

И спреми је у племе Дробњаке,

На Малинско на наше ускоке;

Све ускочке куће попалио,

А рашћера наше Малинштане,

То је крило Црној Гори било.

Молих стрица, Петровић владику:

Дај, владика, да се осветимо!

Он не даде о том говорити.

То се Турцим мало учинило –

Али паши у Мостару граду,

Диже војску, сву Херцеговину,

Па изведе на Грахово војску,

Нама књига од војводе дође,

Са Грахова поља зеленога;

Војвода нам у тој књизи цмили:

“Господаре, Петровић владика!

Ал’  не чујеш, ал’  хабера немаш?

На границу наступише Турци,

И Грахово поље притискоше;

Но те молим, драги господаре,

Ако мислиш Црну Гору бранит,

Брзо индат на Грахово спремај!”

Кад владици ситна књига дође,

У пут ситне књиге растурио,

Те је силну покупио војску,

По свој бутум ломној Гори Црној,

Те је силну покупио војску,

И спреми је на поље Грахово,

И пред њоме Сима¹)  брата свога,

Да рат води и управља војском.

Дочекаше Херцеговци Турци,

И разбише наше Црногорце,

Пошјекоше  седамдесет глава

И пред њима Сима брата твога,

Пошјече га турска потуруца

Из Билеће, Мујо Приганица.

Молих стрика Петровић владику:

Дај, владика, да то осветимо!

Он не даде о том’  говорити:

“Шједи, Саво, о’  тог вакта нејма,

Овака је крвава Крајина,

Није вакта ратовати с Турцим!”

Ражљути се Петровићу Саво,

У биљарди на ноге скочио,

Па овако стрицу говорио:

“Драги стриче, ни моли’  те нећу!”

Па он оде у своју одају,

Па прифати књиге неписане,

Узе перо чим се књиге пишу.

Најпро ситну књигу начинио.

Те је шаље граду нишићкоме,

Попу Ћуку у Нишиће равне:

“Попе Ћуче од Нишића града!

Одметни ми сву нишићку рају,

А завади аге и чивчије;

Мене срети на Повију равну,

Вакат дође ратовати с Турцим.”

Ту потури, другу књигу пише,

А шаље је Гацку широкоме,

А на руке попу Зимоњићу²).

“Чу ли мене, попе Зимоњићу!

Ето теби књиге шаровите,

Добро види, што ти књига пише,

Одметни ми сву гатачку рају,

А завади аге и чивчије;

Мене срети на Крстац паланки,

Ето мене уз Дугу крваву,

Вакат дође ратовати с Турцим,

За крст часни да крв пролијемо,

Помријети а не зажалити!”

Ту потури, трећу књигу пише,

А шаље је у племе Дробњаке,

На војводу Караџића Шуја:

“Чуј, војводо, Караџићу Шујо!

Ето теби књиге шаровите,

Добро види, што ти књига пише,

Твоја ми је додијала дава,

У години свакога мјесеца,

Што ми чиниш на Цетињу даву,

На ТурчинаЧенгић Смајил-агу,

И његова сина Рустан бега.

Кад си скоро дош’о на Цетиње,

Те си мене учинио даву,

На Турчина Ченгић Смајил-агу:

-Када Смаил у Дробњаке дође,

Синџир гони од стотину ока,

У њ’  попове меће и кнезове,

Док покупи низ Дробњак мирију.

Он отиђе, а Рустан бег дође,

Вазда ш њиме четерес момака,

Од зла оца, а од горе мајке,

У поводу четерес керова,

Не ‘рани  ји чим се вашке ‘ране,

Керовима прига приганице”;

А љуби ти низ Дробњак Милице,

Скоро си ми на Цетињу каз’о,

Да ти имаш у племе Дробњаке,

Седамдесет и двије ђевојке,

Све Милица једноименица,

Свакој живо чедо под појасом.

Добро гледај Караџићу Шујо,

Је л’  истина што си мени каз’о!

Но на ноге, те одметни рају,

У Дробњаку у племену јаку,

Вакат дође ратовати с Турцим,

Да срамоте своје осветимо,

О’  Турака из Херцеговине!”

Пошто ситне књиге растурио –

Дође књига бијелу Нишићу,

Попу Ћуку на бијеле руке;

На њојзи је печат преломио.

Кад видио, што му књига пише,

Не шће сакрит’  књиге Петровића,

Од бијеле куће Мушовића,

Но је каза бегу Мушовићу!

Књига дође попу Зимоњићу,

У Гареву пољу гатачкоме;

Кад видио, што му књига пише,

Не шће сакрит’  књиге шаровите,

Од јунака Ченгић Смајил-аге ,

Но је каза аги Смајил-аги!

Књига дође у племе Дробњаке,

На војводу Караџића Шуја;

Кад’ видио што му књига пише,

Милије му од свијета било,

Па од земље на ноге скочио,

Капу скида, па се прекрстио:

“Богу фала, кад сам дочекао,

Кад се поче ратовати с Турцим’!”

Брата Павла са чардака виче;

“Брате Павле, спреми ми дората!”

Од како је свијет постануо,

Вазда млађи слуша старијега;

Павле брату опреми дората,

Док се Шујо на чардаку спреми,

Па удари низ бијелу кулу,

Он допаде до хазур дората,

Па притиште дебела дорина,

Оћера га низ племе Дробњаке,

Право кули Маловића Ђока.

У лијепа доба долазио,

По сабаху, кад’  сунце грањива.

Уранио Маловићу Ђоко,

На Дужима, на бијелој кули,

Те на јутру кахву испијаше,

А низ Дужи погледива често;

Док опази Караџића Шуја,

Па два сина са пенџера виче:

О, Новица и Јакове сине!

Ето нашег богоданог кума,

Из Петице Караџића Шуја,

Сретите га, коња прифатите!”

Оба сина послушали баба,

Под бијелу истрчали кулу,

У то доба Караџићу Шујо,

На својему косату дорату,

Па он ђеци: добро јутро! виче;

Нејма када за здравље се питат’,

Него пита, “Ђе је вама Ђоко?”

Ђеца кажу: “Ено га на кули!”

Он мимо њи’  удари уз кулу,

Па ту кума на чардаку нађе,

Своме куму: “Добро јутро!” виче,

А Ђоко му прифатио здравље;

Руке шире у лице се љубе,

Питају се за мир и за здравље.

Кад рекоше да су здраво били,

Па шједоше један до другога;

Донијеше кахву и ракију –

Шједе, пију, разговарају се.

Но, што рече Маловићу Ђоко:

“Караџићу, богодавни куме!

Што је тако јутрос доћерало,

Те си тако добро подранио,

И дората свога ознојио?”

Шта му рече Караџићу Шујо:

“Ја ти ништа казивати нећу,

Ево види књигу Петровића!”

Те је даде Ђоки Маловићу.

Узе Ђоко, те је проучио,

Па овако Шују говорио:

“Ово шта је, Караџићу куме?”,

-“Не питај ме богодавни куме,

Но на ноге, ако Бога знадеш,

Да ми Дробњак рају одметнемо,

Кад смо ови вакат уфатили,

Да ми данас ратујемо с Турцим!”

А вели му Маловићу Ђоко:

“Шједи, куме, Караџићу Шујо,

Вакта нема ратовати с Турцим;

Знам ти добро Петровића Сава

И његове књиге шаровите,

Два ме пута досад преварио,

Па виш’  никад’  довијека не ће,

Бога ми се ни макнути не ћу!”

Мука било Караџићу Шују,

 Па овако оде говорити:

“Драги куме, Маловићу Ђоко,

Ни мало ти за душу не било,

Ја те, куме, ни молити не ћу!”

Па од земље на ноге скочио,

Па до хазур допаде дората,

Оћера га низ племе Дробњаке.

Мути Шујо, а одмеће рају,

По Дробњаку по племену јаку,

Док је Шујо дош’о  на Малинско,

Те ускочке харамбаше нађе,

Па ји’ спреми низ Херцеговину.

Нека спрема и одмеће рају,

Нек одмеће и како му драго!

Да ви’ш, брате турског пријатеља,

Пријатеља Маловића Ђока,

Ђе прифати ситну књигу писат’,

А на руке Ченгић Смајил аги:

“Чуј, Турчине,Ченгић Смајил-ага!

Колико сам теби говорио,

Да распопиш попа Головића,

Да раскнежиш Хамзу Башовића,

Да мушкеташ Церовић Новицу,

А да смакнеш Караџића Шуја;

Па нијеси стио вјеровати,

Нити си ме стио послушати,

Са’  ћеш виђет’, што се учинило:

Дробњак ти се раја одметнула,

И пред рајом три дробњачка кнеза,

Из Тушине Церовић Новица,

Од Малинска Дамјановић Мирко,

Из Петице Караџићу Шујо.

Драги ага, драги Смајил-ага!

То замути кућа Петровића,

А одметну кућа Караџића.

Ни сад’ мени немој вјеровати,

Ни прије ми вјеровао ниси,

Што сам теби, ага, казивао,

Што је теби учинио Шујо,

Кад наведе Бајегића Шунда,

И његово дванаес ускока,

Теби уби најбољега друга,

Најбољега и најмилијега,

Са сред Гацка Бешка Тановића;

Ја ти казах, ти ми не вјерова,

Па ми ни сад немој вјеровати,

То се Шују мало учинило;

Мо’ш ли они вакат упамтити,

Кад дођоше цареви татари, 

Из Стамбола града бијелога,

Донијеше два ситна фермана –

Један ферман паши Сточевићу,

И у њему два везирска туга;

Други ферман теби, Смајил ага,

У ферману теби изговара,

Да си царев посто капиџија,

На свој бутум земљи Херцеговој.

Драги ага, драги Смајил-ага!

А теби се жао учинило,

Замучити цареве татаре,

Да ји’  спремиш џадом про Мостара,

Но јим добре даде калаузе,

Предаде ји’  Пиви поточљивој,

На Горанско, Љешевић војводи,

Војвода им даде калаузе,

Предаде ји’  мени у Дробњаке;

Ја татарим, дадох калаузе,

Да ји’  даду Караџићу Шују.

Калаузи њиха предавали,

Предавали Караџићу Шују,

Да ји’  сведе у шехер Таслиџу,

Нека иду до Стамбола џадом.

Узо Шујо цареве татаре.

Не шће ћ њима у Таслиџу џадом,

Но заведе преко Милогоре,

Те он покла цареве татаре.

Ја ти казах, ти мине вјерова,

Па ми немој ни сад вјеровати,

Ето тебе, ето ти Дробњака;

А ја ћу ти уђјахат кулаша,

А преда се оба своја сина,

Па ћу отић бијелу Мостару,

У Гацко се ни свратити не ћу,

Молићу се Ризванбеговићу,

Паша ће ми читлук поклонити

У Бекији, међу Латинима,

Те ћу сијат’ кукуруза жута,

Те ранити сибљан у Бекији –

Ето тебе, ето ти Дробњака!

Ако прије у Дробњак не дођеш,

Драги ага, него мјесец дана

И не сведеш силовиту војску,

Пошље немој, јере немаш рашта.

Када, ага, пођеш у Дробњаке,

Немој водит’ малено дружине

Него гледај шчим ћеш у Дробњаке.

Пошто таку књигу начинио,

Па Јакова сина дозиваше:

“Мој Јакове, дражи од очију,

Обуци се, припаши оружје,

А прифати шару џефердара,

А уђјаси бабова кулаша,

Немој пазит’ ни ноћи ни дана,

Док ти Гацку широкоме сиђеш,

Танкој кули Ченгић Смајил аге!”

Јаков свога послушао баба;

Он обуче о’ чохе шалваре,

Па обуче зелену доламу,

Па се онда момче опасало,

А за сила, пушке задиваше,

Па он скида пушку с чивилука,

А бабо му књигу додаваше –

Оде Јаков низ бијелу кулу;

На авлији притиште кулаша.

Жарко сунце бјеше виш’ планине,

Јаков оде уз равно Дубровско;

Нити пази мрака, ни акшама.

Колика је дуга ноћца била,

Нит’ је спав’о  нит’  је им’о  мира,

Него сву ноћ Јаков путовао,

Док поточну Пиву прелазио,

А у зору на Равно изађе –

Ту му жарко сунце огријало.

Пушта коња у зелену траву;

Посидио и отпочинуо.

Па од земље на ноге скочио,

Па уђаха бабова кулаша,

Брзи сиђе Смајил аге кули.

Смајил-ага бјеше на конаку,

С агам шједи, те се разговара;

А на демир навалио главу,

Често гледа испод танке куле,

Док опази Маловић Јакова

И Ђокова дебела кулаша.

Чим видио одмах га познаде,

Па на момке зорбу учинио:

“Ет’ одовуд Ђокова Јакова,

Примите му дебела кулаша,

А Јакова доведите амо!”

Хизмећари пред кулу сађоше,

Једни монку коња прифатише,

Други монка аги изведоше,

Јаков аги: “Добро јутро!  виче,

Бијелој му приступио руци;

А ага му приватио здравље:

“Здраво био, Маловић Јакове!

Како ти је на Дужима Ђоко,

И остали дробњачки кнезови,

И остала по Дробњаку раја?”

“Добро, ага, у царево здравље!

И теби је поздрав учинио.”

То изрече, а књигу му дава.

Кад је ага књигу прифатио,

Јакову је мјесто начинио;

Па завика:”Кахву донесите!”

Кахвеџије кахву донесоше,

Попи ага кахву са агама,

И са сином Ђока Маловића!

Па је онда књигу прифатио,

И на њојзи печат преломио, -

Кад видио, што му Ђоко пише,

Теже му је о’  свијета било!

Па завика гатачког кадију:

“Де, кадија, ситну књигу пиши,

Али-паши Ризванбеговићу!”

А кадија на ноге скочио,

Па дофати дивит и хартију

И калема, чим се књиге пишу –

Стаде писат’  књигу шаровиту:

Све му каза, што му Ђоко пише,

И Ђокову књигу затворио

У заједно те је паши спрема.

Па завика Лончарића Рама:

“Јаши вранца, па хајде Мостару,

Носи књигу паши Сточевићу.

Немој жалит’  вранца дебелога,

Ваља данас до Мостара сићи,

Ја л’  си своју изгубио главу!”

У млађега поговора нејма,

Књигу прими, сигура вранчића,

Оде Рамо и књигу однесе.

Ни сјахива, нити почијева,

Прије ноћи до Мостара дође,

И донесе књигу шаровиту,

И даде је паши Сточевићу;

Паша узе, те је проучио.

Кад видио, што му ага пише,

Одмах викну силифтара свога:

“Силифтаре, бујрунтије пиши,

Ноћес вакта од спавања нејма,

Дробњак ми се раја одметнула!”

Најпре ситну књигу начинио,

Па је шаље Стоцу каменоме,

Муселиму Ризванбеговићу –

“Да си брже до Мостара б’јела!”

Ту потури, другу шару пише,

А шаље је питому Требињу,

Хасанбегу Ресулбеговићу –

“Да си брже бијелу Мостару!”

Ту потури, трећу књигу пише,

А шаље је Невесињу равну,

На Башагу, муселима свога –

“Да си брже бијелу Мостару!”

Ту потури, а четврту пише,

А шаље је Гацку широкоме,

На соколаЧенгић Смајил-агу.

Све те књиге на сахије дава,

Смајлагину по татару спреми;

Кад је паша књиге растурио,

Ето ти ји’  паши на вријеме.

А кад књига Смајил-аги дође,

Одмах ага наред учинио,

Те покупи двадесет Гачана,

С којијем би сиш’о  до Мостара.

Ту је ага ноћцу преноћио,

А у јутро рано подранио,

Оде ага бијелу Мостару;

У Башаге на конак пануо –

Ту је вазда ага научио;

А ујутро рано подранио,

Са Башагом до Мостара крену.

Пошто сађе до Мостара града,

У Ћибера на конак пануо;

Мало сио те отпочинуо.

Хабер стиже паши на сараје,

Да је ага сишо у Ћибера,

Одмах посла кахвазбашу свога,

Те он позва Ченгић Смајил агу,

На сараје, на Суходолину.

Он на врата, а паша на ноге,

Руке шире у образ се љубе,

Питаше се за мир и за здравље,

Те рекоше да су здраво били.

У пут паша за Дробњаке пита;

А ага му по истини каже.

Паша пита Ченгић Смајил агу:

“Па шта ћемо, мој сиви соколе,

Како ћемо дизат силну војску,

Не бисмо ли Дробњак умирили?”

Ага рече: “Питај поглавице –

Поглавице од Херцеговине!”

Тада паша ријеч говорио:

“Како ћемо њима ударити,

И на Дробњак војску подигнути?”

Смајил-ага паши одговара:

“Није ласно данас ратовати,

Ни дизати силовиту војску,

По Нишићу и по Корјенићу,

По Рудинам и Гацку нашеме;

Док покупим стотину јунака,

Па ћу ш њима у Дробњаке прећи.

Ако видим икакве прилике,

Покупићу низ Дробњак мирију.

Ти ми спреми миралаја сина,

И са њиме санџакли спахије,

Да ми чува Гацко поље равно,

Док се и ја из Дробњака вратим.

Ако ли ми за потребу било,

Да ми море индат учинити.

И ти нек си у Мостару хазур,

И сва војска од Херцеговине,

Ако би ми од потребе било!”

То рекоше собет закључише,

Обојица на ноге скочише –

Загрлише, те се пољубише.

Ага пође, а паша остаде;

Отпрати га едба и кавази –

Оде ага низ Суходолину.

Окрену се, Гачанима причат:

“Браћо моја, двадесет Гачана,

Што ко има посла у чаршију,

Смирите се данас до акшама,

Ваља нама рано путовати!”

А он оде у Ћиберковину.

Ту су ноћцу тавну преноћили,

А у јутро рано подранили,

Сигураше ате и парипе;

Смајил-ага тертиб учинио,

Те риђана у једек привеза

Галеши се на сриједу баци,

Па наћера пљацом низ чаршију,

Боже драги, што му вранац ради!

На њем шједи Ченгић Смајил-ага,

Као соко на јеловој грани;

Што ј’  сокака с обадвије стране

Ва’  се бутум народ искупио.

Се’ир  чине агу и гаврана;

Што је женско, гледа Смајил-агу,

Што је мушко, гледа му гаврана,

Док је сиш’о  на софу хаџинску.

Оде ага преко Невесиња.

Док је сиш’о  Гацку широкоме,

Успут стаде ситне књиге писат’

У Нишиће и у Корјениће,

Једне књиге низ Рудине сушне,

Те он купи за Дробњака војску,

А по Гацку хабер учинио.

По избору пробира јунаке,

Ко ће поћи с агом у Дробњаке

Док покупи стотину јунака –

Полу пјешца, полу коњаника.

У то доба и миралај дође,

И доведе санџакли спахије,

Под малено село Лазариће.

Тада ага силну диже војску,

Па он оде у племе Дробњаке.

Први конак ага учинио

На Горанску више намастира,

А у јутро  рано подранио,

Ага с војском на Безује пређе

Ту ручали и отпочинули.

Ага крену низ Дубровско равно,

А са својим љутим Гачанима,

И са својим б’јесним  Нишићаним,

И с младијем, љутим Корјенићим,

Ето аге Дужи каменитој,

Б’јелој кули Ђока Маловића.

Срете њега Маловићу Ђоко,

И са њиме дробњачки кнезови.

Ага пита Маловића Ђока:

“Како ти је низ Дробњаке раја?

Јесте ли се учинили аси,

Што вам ага не долази често?”

-“Добро раја у царево здравље,

Нијесмо се аси учинили!”

Ту је ага конак учинио

У бијелој кули Маловића.

Кад је ноћи по акшаму било,

Ага пита Маловића Ђока:

“Вјерна слуго, Маловићу Ђоко,

Што те питам да ми право кажеш!

Је л’  се Дробњак аси учинио,

Хоће л’ дати цареву мирију?”

“Драги ага, кад ме за то питаш

Ако селу Комарници сиђеш,

Те не шједиш у чардаку своме,

А низ племе опремиш купчије,

Па покупиш дробњачку мирију;

Ако собом по племену пођеш –

Ти би мог’о  ага погинути!

У теби је малено дружине,

Јера ти се Дробњак одметнуо,

И цару се аси учинио;

Замути га кућа Петровића,

А одметну кућа Караџића.”

Кад је Ђоко аги исказао,

Онда ага подигнуо војску,

Па он оде селу Комарници,

Кад је дош’о  селу Комарници,

Ага сјаха са свога коњица,

Оде ага у чардак унутра;

Па се ага туде курисао,

Око себе стражу намјестио,

А низ Дробњак опреми купчије,

Те покупи дробњачку мирију.

Ту је био три бијела дана –

Ту се ага преварио љуто,

Те се диже из чардака свога;

Не шће ићи на Језера равна,

Да он шједи у чардаку своме,

А да купи низ Дробњак мирију,

Но окрену на Мљетичак с војском.

Ту је ага чадор разапео,

Око себе војску намјестио;

Ту му дошли дробњачки кнезови,

И пред њима Церовић Новица.

Ту су агу добро дочекали,

Лијеп конак и вечеру дали.

Ага шједи у чадору своме,

И са њиме гатачки кадија.

Ага пита Церовић Новицу:

“Церовићу од Дробњака кнеже!

Купи ли се низ племе мирија;

Камо теби Дамјановић Мирко

И његов ускоци с Малинска,

Што ми  није индат учинио,

И довео стотину ускока?”

А Новица аги одговара:

“Господаре Ченгић Смаил-ага!

Чека Мирко да Мљетичку приђеш,

Доће шјутра док огрије сунце,

Овђе ага, и чадору твоме!”

У то ноћца земљу притиснула;

Вечераше, ватре наложише.

Док ето ти једне серхатлије,

Право аги под чадора дође –

То бијаше Бауче Ахмете –

Селам даде, под чадором стаде.

Ага пита Баука Ахмета:

“О, Бауче, од Нишића града!

Имашли ми какав хабер казат’?”

-Имам, ага, али од прилике –

Ноћес ће нам удрити брђани,

И пред њима Церовић Новица

С ускоцима Дамјановић Мирко!”

Ага рече вако под чадором:

“Јеси ли се препао, Бауче?”

Јунак бјеше, па му жао било,

Па овако аги говорио:

“Виђећемо ко се препануо!”

То му рече оде из чадора,

Па он шједе у конаку своме.

Колика је дуга ноћца била,

Није спав’о  нит’  је им’о мира,

Него у њем крвца узаврела,

Па он сву ноћ низ Мљетичак хода.

Кад је ноћи половину било,

Ведро бјеше, па се наоблачи,

По Мљетичку притиснула тама;

А пред зору киша поросила.

Хá је зора прва ударила,

Док из горе пушке запуцаше,

А вриснуше мрки Црногорци.

Агина се узбунила војска,

За добре се коње појагмише.

А удари Мирко и Новица

На чадора Ченгић Смајил-аге.

Ага скочи из чадора свога,

А завика:”Ата доведите!”

Кад се ага коња добавио,

Па завика грлом бијелијем:

“Немој данас нико побјегнути,

Ко погине данас на Мљетичку,

Нек халали својему султану,

Јер се, браћо, џенет отворио –

Хá, Гачани, сиви соколови!”

Па наћера ата низ Мљетичак,

Стаде ага разгонит’ брђане,

Као вуче по планини овце;

Ага влашке осијеца главе.

До’ га неко испријека викну:

“Драги ага, драги Смајил-ага,

Погибе ти гатачки кадија!”

Смајил-ага коња повратио,

Да убрани ефенди кадију.

Испријека пушке запуцаше –

Ђе је срећа ту је и несрећа –

Погодише Ченгић Смајил-агу.

Ага паде са коња гаврана,

Док долеће једно момче младо,

По имену Дамјановић Мирко,

Те пошјече агу Смајил-агу.

Ту су могли агу осветити,

Већ Мљетичка тама притиснула

О’  таме се ништа не виђело.

Ту погибе гатачки кадија,

И два брата, двије Сарајлије,

И погибе Чустовићу Кахро,

И погибе Тановићу Бешо,

И погибе Крвавац Ферхате,

И још ш њиме неколико друга;

Неколико ту се је ранило,

А остала побјегнула војска.

Једна бјежи низ Водник планину,

Право бјежи до Нишића града;

Друга бјежи низ племе Дробњаке,

Преко Пиве Гацку широкоме.

Ко погибе жалосна му мајка,

Ко остаде било му на здравље!

Замрчио: Ст. Р. Делић

¹) Владичин брат звао се Јоко; исто тако други га пјевач зове Шпиро, а неки и Божо.

²) Ту се мисли на оца Богданова, попа Аћима.

*) криво пјевач вели да је кадија био гатачки; он је био пљеваљски. Смајил-ага је мислио послати у Сарајево Мула агу Тановића, да учи за кадију, као што је то рекао и Новици Церовићу на Мљетичку, када га је упитао  - “А ко ти је ово ага?”  показујући на кадију. – “То ми је кадија из Пљеваља!”….

Исто тако није ни Смајил ага разгонио брђане, нити је влашке ни једне главе отсјекао. Он се као и остали Турци, блануо и гледао селамета својој глави.

Раскриви се ага под чадором:

“Тешка јада, браћо, изненада! …

Мале пушке ага прифатио,

Обје пали, њима Влахе гађе….

А ни једног Влаха не згодио.

Власи њему коње уграбише,

А чадор му ножем исјекоше –

Сваки ради посјећи му главу!

Јадни Турци на ноге скочише,

А Власи им коње приграбише;

А ага се под чадором криви,

Јер га влашки ножи удараху, -

Бог помог’о  Дамјановић Мирка –

Тако му је срећа донијела –

Смај’лагину посијече главу…….

Ту Власима чудна срећа била,

Ни гињаху, ни ран’  допадаху.

Тако пјева Мујага Диздаревић из Корита, најбољи пјевач у Гацку, па ћемо другом приликом и његову пјесму видјети, јер је имам прибиљежену. Турчин није ниједан себе замијенио као што ми рече Мујага Тановић  из Заградаца код Кључа. Он је био са Смајил-агом и на Грахову (1836.)  и у Дробњацима (1840.). Он каже да су се толико бланули, да су на повезане коње јахали и да ђавоље пушке нијесу истурили но свак гледао, куда ће побјећи. Он каже: - “Амиџа ми је уза ме погинуо – турске ми вјере, нијесам му смрт видео! Ту није од нас било, а да није ја чојк, ја коњ рањен био. Мога су коња ранили у сапи и једва ме на домак Никшића донио и у пољу пао и крепао!” Тако Мујага прича мени и колеги Авду Берберовићу, кад смо љетос (4. јула 1901.) к њему у Заграце ишли. Он је и сад жив и добро се у снази држи. Остале потанкости налазе се у чланку “Смрт Смајил-аге Ченгића”, што ми је Мујага казивао.

А сад да се осврнем на Башагића “Uputu”….

Он каже на страни 156. у нотице:”Народна предаја Гачана чврсто држи, да је Алипаша у споразуму  с владиком Петром Његушем приредио Смајил-аги овај крвави пир.”  Не само да ово није истина , е се на Сточевића баца блатом, него кроз девет година, што сам у Гацку, никада то не чух од Гачана, нити је то “чврсто народно предање Гачана”.  То је измишљотина Mirze Safveta, као и многе друге.

Тако је исто у пјесничком заносу посјекао 170 глава на освети (стр. 157.); оно “стотину” што је више – биће Мирзина заслуга и газилук!

Смајил-ага је погинуо 6. октобра 1840.  управо у зору на Томин дан. Дедага је до три године пошао на освету но једва жив умакао. У то је до 30 дана послао Али-паша војску из све Херцеговине у Дробњаке на освету. Ту је било и ришћана и латина (из Бротња и Бекије). Војска се срела и састала овдје у Гацку, а главни је вођ био Хафиз паша Ризванбеговић. У Дробњацима су похватали старце и немоћне, јер се народ разбјегао, и посјекли “седамдесет” (70) глава; донијели у Липник и окитили агин мезар. О томе има и пјесма.

И удрише опет на Дробњаке,

Седамдесет, пошјекоше глава,

У Гацко ји’  свије’  донијеше,

Све под кулу Ченгић Смаил-аге –

Агин мезар главам окитише!

Исто је тако и све погрешно на стр. 156., гдје се тобоже мудрује и домишља пјесничка машта о Осман паши Сулејман-пашићу, како би га Смајил-ага довео из Скадра и поставио за везира мјесто Веџихије и т. д., те да је с тога:”Потицан сарајевским бјегунцима диже се ага под изликом, да купи харач у Дробњацима с добром четом све по избор друга.”

О томе би било сувишно трошити ријечи, но нека се упореди горња, а и све пјесме о агиној смрти, па ће се знати за што је ага и Гачани сашао у Мостар,. Та и сада је Мујага жив, који је у тој дружини био.

И он узе неколико друга,

Из широка Гацка поља равна –

Барјактара Ферхата Крвавца,

С Метохије Ибрицу Хаџића,

Из Автовца Хасанбеговића,

А од Кључа Тановића Муја,

Те поведе собом до Мостара….

Смајил-ага је био испросио дјевојку Дедаги у Пљевљима, па је при поласку казао, да ће као сватови из Дробњака поћи у Пљевље, пошто покупе мирију. Но то им се не даде, каже Мујага. Све кад, би онако и било, као што Башагић мудрује, а зар не би по народној право било: Ко под другим јаму копа, сам ће у њу пасти!”  па и Смајилага. Само не знам, да ли је Башагић знао за муселима столачког, сина Али пашина, и војску под Лазарицима код Метохије, у пољу гатачком – на врелу Срњу, и чему је њу слао Сточевић? То треба да разјасни! Та је војска фактично у Гацку била;  има доста живих Гачана, што је памте, као и који су били на “освети”, а мање на погибији. Ако је историја – testis temporum, и lux veritatis зашто оним тоном  писати и мржњу излијевати на Алипашу и друге? Зар су Црногорци и Граховљани “око по ноћи” ударили на Али пашину војску, или су Црногорце намамили Турци и Смајилага изненада ударио сакривен из Челине планине? У томе је све оно бенетање  на стр. 150. – 151. празно и мржњом писано.

У Челино зелену планину,

Ту се бојем ишћераше Турци,

Ту се вреће огњем претурише.

Ђе је срећа, ту је и несрећа –

Ту погибе Петровићу Шпиро,

Исти братац Петровић владике,

Турци њему пошјекоше главу;

Да је Турчин не би’ ни жалио,

Што му кућа и кољено дава –

Да је с Гацка, ја ли с Невесиња,

Ја с Требиња града бијелога,

Ја од града крвава Нишића –

Ти су Турци прије шјекли главе;

Пошјече га крмска потурица,

Из Ватнице Мујо Приганица –

Петровића он пошјече главу,

А скиде му свијетло оружје,

Па дарова пашу Сточевића,

Добром главом Петровића Шпира,

И даде му свијетло оружље,

А он њему перјаницу шјајну.

Тако пјева Мујага Диздаревић у наведеној пјесми, а Рашидага у горњој:

Дочекаше Херцеговци Турци

И разбише наше Црногорце –

Пошјекоше седамдесет глава …..

Дакле седамдесет глава, беже Сафвете; а гдје су остале силне главе, те оних “три стотине самих Катњана (ваљда Катуњана), што су оставили кости на Грахову?!

Но о томе је забиљежио двије пјесме покојни Вук, који је у то доба живио и ствар добро знао како је (IV. књ., бр. 55. и 56.), те говорећи о смрти Смајил-агиној (стр. 421. – 425.)  вели: “кад се у Црној Гори чује да су Турци ударили на Грахово, млада момчад, особито с Његуша, желећи да се покажу против Турака јунаци, као што су слушали да се приповиједа за њихове старе, одмах спопадну оружје, па не чекајући велике војске потрче пред Турке на Грахово. Међу овом момчади био је рођени брат владичин Јоко, који се по надимку звао Пијо, и владичин синовац, а потоњега књаза Данила и садашњега главнога црногорскога војводе Мирка рођени брат Стефан и још једно момче од Петровића, којему сад не знам имена. Момчади ове свега, које што је пошло с Његуша, које што је путом пристало, било је око три стотине. Кад они дођу на Грахово, Турци се учине као да бјеже и тако их умаме међу се, и Смаилага Ченгијћ опколи их и многе побије и главе из изосијеца, међу којима су били и сва три поменута Петровића (IV, књ. стр. 422, државно издање.) А у пјесми:

Посјекоше брата владичина,

Узеше му барјак и оружје,

Ту тридесет глава посјекоше,

А остало гором рашћераше, (стр. 421.)

Ето како Мирза Сафет мари за истину!

Босанска Вила бр. 3, 4 и 5   1902