Саво Матов Мартиновић - Зло чинио сијасет примио (Погибија Јована Ђукића из Пелинова)

Зло чинио сијасет примио

(Погибија Јована Ђукића из Пелинова)

Два рођака пију вина ‘ладна,

Два рођака два Мартиновића,

На равноме пољу цетињскоме,

У гиздаво у село Бајице,

Б’јелој кули Мартиновић Пера:

Једно соко Мартиновић Вуче,

Друго витез Мартиновић Перо.

‘Ладнијем се искитише виним,

Па је винце лице угријало.

А да вели Мартиновић Перо:

“О рођаче, Мартиновић Вуче!

Да не пијем вина изобиља.

Били знао, мој мили рођаче,

У приморју има доста вина,

А имамо добре пријатеље,

А и наше миле побратиме,

Хајде, Вуче, да се покренемо.

У нашије врли пријатеља,

Да се мало тамо прошетамо,

‘Ладнога се вина испијемо,

У лијепо питомо приморје.

Па ме чујеш, мој мили рођаче,

Кад се доста вина испијемо,

У приморје у мјесто питомо,

Па још мало да се прошетамо,

До Котора и Новога града,

Да с господом пијем’  вина  ‘ладна”.

Скочи Вуче, ријеч не чињаше.

Дигоше се добра два јунака,

Дофатише пушке џевердаре,

И у појас од срме оружје,

Па минуше пољем цетињскијем,

Пријеђоше Ловћенском планином.

А кад до’ше  на врх од приморја,

Но дофати Мартиновић Перо,

Он извади танкога дурбина,

Размаче му четири кутије,

Па растеже девет кољенаца,

Натури га питому приморју.

По приморју покупио куле,

Па овако Вуку бешједио:

“О ти Вуче, мој мили рођаче,

Дивне ли су по приморју куле!

Но ђе ћемо ноћас коначити?

Али ћемо кули Бојковића,

У онога Бојковића кнеза,

А ту имам добра пријатељства,

Већ баница сестра Петровића,

Већ баница сестра Ђорђијева,

Већ баница стане Бојковића,

Која друге у приморју нема,

Нема друге ни у гору виле.

И ако је саморана Стане,

Остала је без обадва сина,

Е ма ће не врло дочекати,

Лијеп ће ни конак учинити,

За своју не браћу распитати,

Како јој је господско кољено,

Већ господа куће Петровића:

“Ђе је мене мила сестра Стане,

За господом Петровићем Мирком?”

А ми ћемо њојзи кажевати:

Господа је здраво и весело!

Књегињи ће врло мило бити,

Она ће не дивно загрлити,

Ка’ Машана брата од матере.

Али ћемо у Лазаревића,

У лијепо господско кољено,

Од приморја вазда изабрано?

А ту има моја два рођака,

Два сестрића војводе Богдана,

Једно Лазар и друго Јоване.

Ако ми се тетка преставила,

Врло ће ме браћа дочекати,

И добро се нама радовати”.

Но тад’ вели Мартиновић Вуче:

“Чуј ме, Перо, мој мили рођаче!

Зато ћу те дивно послушати,

Ма ја имам добро пријатељство,

У лијепо село Пелиново,

Мојој мајци то јесу ујаци,

А мене су све моји рођаци.

Но је близе село Пелиново,

Проза село наши су друмови,

А како ћу село суминути,

Да се мојој браћи не најавим.

Но ме слушај, мој мили рођаче,

Ми хајдемо сада Пелинову,

У мојијех милијех рођака,

Да заједно испијамо вино,

Па ћу тебе вољу испунити,

Да полазим твоје пријатеље,

Бојковића и Лазаревића,

Банови су вазда од старине”.

То рекоше, на то пристадоше,

Па пођоше низ приморске стране,

Спушстише се доље у приморје,

Пелинову селу долазише,

У Ђукића Мића починуше,

У његову пребијелу кулу.

Ту Ивана брата на’ођаше,

А Ивана брата Мићовога,

Па их Иван дочекива дивно,

Даје њима доста пити вина.

Ту су једну ноћцу коначили,

А ујутро те су уранили,

А да иду кули Бојковића.

Но им Иван не да никојако:

“Не ид’,  Вуче, мој мили рођаче,

Није мене изгорела кула,

Него имам доста вина ‘ладна;

Баш да шједиш  три године дана,

Не би мене помањакло вина,

Ни симита ‘љеба  приморскога,

Ни дебела меса овнујева”.

Ту су бијели данак преданили,

А кад тамна ноћца долазила,

А кад пише и кад вечераше,

Скупило се тридес’ Пелињана.

Зло нанесе несрећна јунака,

Већ витеза Ђукића Јована,

Који свуђе заметаше кавгу,

Па одведе тридес’ Пелињана,

Међу њима ријеч бесједио:

“Чујете ли, браћо Пелињани,

Жнадете ли, јесте запазили,

Кад је моја кула поарана,

Нема пуно по године дана,

На нашега Светога Илију,

То је мене кршно име било.

Није нико кулу поарао,

А ви знате, моја браћо драга,

Није нико нако Црногорци.

Пошјецимо два добра јунака,

Да ми моју кулу осветимо.

А њима су браћа Црногорци,

Они знаду ко поара кулу,

Они знаду и они их знају”.

Пелињани пристат’ не хоћаху:

“Прођ’  с отоле, Ђукићу Јоване!

Што си нешто лудо намислио,

Али си се врло опјанио?

А што жнаду добри два јунака,

А што жнаду ко похара кулу?

Ал’ је мало мале Горе Црне,

А она је пунана ‘ајдука.

А не жнадеш, Ђукићу Јоване,

Није шала два Мартиновића,

Од онога јата крвавога,

И самом би цару досадили,

А некам’ ли селу Пелинову.

Да изгубиш добра два јунака,

Дигнуће се сви Мартиновићи,

И остала браћа Цетињани,

Они мало за владику маре,

За владику свога господара,

Раскопаће село Пелиново.

Владика ће њима допуштити,

Неће им се за то омразити,

Цетиње је њему десна рука,

Његова је и крепост и снага,

Ту је вазда црногорска фала.

А немој му змије пробудити,

Е ће наше очи повадити,

Будући су ово браћа наша,

А како би пред свијетом било,

Кад бисмо их побили на вино,

Грдно бисмо образ нацрнили,

А сувише бисмо погинули,

Би се наше утрло кољено”.

Но злосрећни Ђукићу Јоване,

Злосрећан је, злосрећна му мајка!

А не оће пристат никојако,

Ного хоће да замеће кавгу.

Но га браћа Богом кумијаху,

Да се прође великога врага,

Но се Јован проћи не оћаше,

Но их миче на његову душу.

Но не хоће браћа Пелињани.

Но им Јован тако бешједио:

“Дајте, браћо, ако Бога знате!

Повежимо големе јунаке,

Да им нове муке ударимо,

Да ни кажу ко поара кулу?

Ако кажу погубит их нећу!”

Пристадоше еле не смијаху,

Од несрећна Ђукића Јована.

Принијеше ракију и вино,

Да им дају вина изобиља,

Да опјане два бијесна Вука,

Е се ш њима лако борит’ није.

Никако их напит’ не могаху,

Ни преварит’ на велико вино,

На пићу су мудри Црногорци.

Није фајде, но им ударише.

У јунака не бјеше оружја,

Па се носе по бијелој кули,

Сва се кула из темеља љуља,

Ударише тридес’  на двојицу.

Два сахата те се погонише,

Те их једва оба освојише.

Бијеле им руке савезаше,

Савезаше руке у рамена,

Па им нове муке ударише,

Да им кажу ко поара кулу.

Што ће казат’  кад казат’ не знаду,

Нит’ су били, нит кога виђели!

Но им зато ништа не помага,

Но им више муке ударише,

И туку их дрвљем и камењем,

Не бију их јуначким оружјем,

Што јунаци носе за мегдана,

Но их бију женскијем ударцем,

Мучише их ноћи три сахата.

Кад четврти сахат починуше,

Кад виђеше браћа Пелињани,

Да не знаду ко пороби кулу,

Тадер зову Ђукића Јована:

“О Јоване, злосрећна ти мајка!

А што ћемо сада учинити?

Баш не жнаду за несрећну кулу”.

А Јован им тако бешједио:

“Чујете ли, браћо Пелињани!

Да пуштамо добра два јунака,

А да иду малој Гори Црној,

Једнако смо од њих погинули,

Када кажу међу Црногорце,

Ка’ да смо им покидали главе,

Ного, браћо, да се послушамо,

И овакву заклетву чинимо:

Замакнимо два Мартиновића,

Замакнимо па их укопа’мо!

А и да се на то закунемо,

Ко прокаже, да и плати главом.

А ако ме зваше Црногорци,

И владика црногорски краље,

Ја ћу први заклет’ се на свеца,

Пред владику и пред Црногорце,

Да нијесам видео јунаке,

Ни су дошли селу Пелинову,

А тако се и сви закуните,

И на моју душу окрените,

Вјероваће нама Црногорци,

И владика црногорски краље.

Ако би ме у ћесара звали,

А ту ми се ласно обранити,

Када чиста свједочанства нема:

Нит’ ту био, нити сам видео”.

И на томе браћа пристадоше.

То слушаху добра два јунака.

Донијеше свиланца конопа,

Па на Пера приђе ударише,

На грло му коноп ударише,

Па га муче проз несрећну кулу,

Свезаније наопако руку.

У њега је превелика снага,

Е га врло одгојила мајка,

Па га вучу тамо и овамо,

По двојица и по четворица,

По петина и по деветина,

Док велика змаја удавише,

На њега се момчад забавише.

Оно гледа Мартиновић Вуче,

Свезаније наопако рука,

Но се Вуку добра срећа нађе,

Еле дође једна женска глава,

Па од куле отворила врата,

А Вуко се близу врата нађе,

Па потури жену ижненада,

Обали је низ скале од куле,

А Вуче је врата уграбио,

Преко женске главе прескочио.

И још њему виша срећа била,

Од авлије отворена врата,

Из авлије излетио Вуче,

Па побјеже селу Пелинову,

Крваво је село проминуо.

Па скочише тридес’ Пелињана,

Па за Вуком у поћеру по’ше.

Бјежи јадан уз планину Вуко,

Свезаније наопако руку.

Кад виђеше тридеест момака,

Е утече Вуко уз планину,

Па га пушком од образа гађу,

Па су Вука ране допануле,

На њега су седам-осам рана,

Ма се Вуче ранам’ не подаје,

Но утече свезан уз планину,

Па у зору дође на Цетиње,

Свезаније наопако руку,

И на њега једанаес’ рана.

Ту је стару наодио мајку:

“Кучко моја, а не мила мајко!

Одријеши моје бијеле руке”.

Па му мајка руке дријешаше,

И овако њега питоваше:

”Што је, Вуче, мој жалосни сине!

Ко је твоје савезао руке,

Ђе ли су те ране допануле?”

-“Мучи, кучко, а не моја мајко!

Већ ме твоји свезаше ујаци,

Од њих су ме ране допануле;

Преварише на ‘леб и на вино,

Изгубише мојега јарана,

Баш рођака Мартиновић Пера”.

Па Вукова мајка прокукала,

Кука мајка иза свега гласа.

Перова се мајка досјетила,

Па ми пође на Вукову кулу,

Па ту Вука рањенога нађе,

Па рањена Вука питоваше,

За својега миленога сина.

Све јој Вуко право кажеваше,

Какве су им муке ударили,

И на муке Пера изгубили.

Па Перова мајка закукала,

Кукајући на дворове пође,

И ту свога нађе господара,

И његова три лудана сина,

Сретоше је па је питоваху.

Кад им стара мајка каживаше,

Тад се луда браћа заплакаше,

Плачу браћа нигда не престају,

За својијем братом најбољијем.

Кука мајка, пак се разговара:

“Куку, сине, змаје огњевити!

А да су ми сва три погинула,

Ти би твоју браћу осветио,

Тебе нико осветити неће,

Е су браћа луда и нејака,

А стари је Драго остарао,

Е не може више четовати,

Ни изићи на мегдан јуначки,

Да би свога сина осветио”.

Кад му миле сестре разумјеше,

Пет сестара Перу долазише,

Кукајући вазда без престана,

Па ту русе косе покидаше,

И бијело лице нагрдише.

А жалости, да је виђет’ коме,

Како сестре брата жаловаху.

Ма што жали лијепа госпођа,

Већ љубовца Петровића Мирка,

Мила сестра Мартиновић Пера,

Како врло кука и нариче:

“Куку, брате, моја дивна главо!

Ко ће мене у род дочекати?

Ко ће мене дивно загрлити?

Ко ће мене дивно миловати?

Ко дочекат’ моју домовину,

Домовину кућу Петровића,

Баш господу од Горице Црне?

Ко ће њима стефен учинити,

Да господа мене не прекори,

Како им је добро пријатељство?

Куку, Перо, мој огњени змаје!

Куку, Перо, моја људска вило!

Ко ће моје срце напунити,

А кад дођем брате у родбину?

А да ми се сестри помамити,

Да те кадгођ јадна заборавим!”

Па проплака мало и велико,

Кад госпођу Стану видијеше,

И жалосно брата жаловаше,

Па је стару мајку загрлила,

И јуначку ријеч бешсједила:

“Стара мајко, немој кукат’  често,

Не искоби до три брата моје,

Браће моје, а синове твоје,

Не искоби старца баба мога,

Е је Драго срца јуначкога,

Ја се уздам у Бога једнога,

И у мога стара родитеља,

Да ће мога брата осветити,

Брата мога, а сина његова.

Ја се уздам у три брата моје,

И ако су луди и нејаци,

Да ће свога брата потражити,

Е су ово пилад од сокола,

А стари је Драго мегданџија,

А још види гађат’ џевердаром”.

Скочи Драго шћерцу загрлио:

“Благо мене, моја мила шћерце!

Ти се, шћерце, срца јуначкога,

Е ме дивно данас разговори”.

Па окупи триста Цетињанах,

С њима пође у приморје равно,

Да он тражи мила сина свога,

Да он копа и сарани сина.

Дигнули су Петра Пелињани,

Пред саборном укопали црквом,

‘Оће Драго да заметне кавгу,

Да удари селу Пелинову.

Но не дају браћа Цетињани,

Е се боје свога Господара,

Па не даду кавге заметнути.

Па дођоше пред бијелом црквом,

И мртвога Пера извадише,

Латише га на плећи широке,

Понесоше зеленом планином,

Донијеше на Цетиње равно,

Пред својом га саранише црквом,

Укопаше и ожаловаше.

То је стало данах пет година.

Драго често у чету иђаше,

И вођаше до два своја сина,

Вазда води по двадесет друга,

Куђгођ иде за Јована пита,

Ђе ће наћи Ђукића Јована.

Запада му вазда на друмове,

Ма га нигда дочекат’ не може.

Ма је Драгу лоша срећа била:

И да дође те га не пожнаје,

Кад се сврши пет година дана,

Шетају се добри два јунака,

По равноме пољу цетињскоме,

По ливади покрај Манастира,

Једно сердар Мартиновић Мило,

Друго витез Мартиновић Саво,

Шетајући разговарају се,

А пођоше сердаревој кули,

И на кулу б’јелу починуше,

Донијеше ракије и вина,

Испијају вина изобиља.

Стадоше се фалити јунаци,

Рече сердар Мартиновић Мило:

“Ко је бољи јунак за јунаштво?

Ја сам бољи јунак на све стране,

Ја сам више добио мегдана!”

А Саво му на то одговара:

“О, сердаре, мој мили рођаче!

Ти си добар јунак за јунаштво,

Ма ни мене не хули дружина,

Ђе сам био и с ким боја био.

Никаква се не бојим јунака,

Од витешке ломне Горе Црне,

Ко ће мене кудит’  за јунаштво”.

А сердар му Мило одговара:

“Не будали, Мартиновић Саво,

Ти нијеси јунак за јунаштво,

А да си ми срца јуначкога,

И да жнадеш ц’јенити поштење,

Синовца би осветио мога,

А синоваца мога и твојега,

Који ми је давно погинуо,

У приморју мјесту питомоме,

Погуби га Ђукићу Јоване,

Срамотном га смрћу изгубио,

Изгубио па га остависмо”.

Ту је Саву рану ударио,

Рану грдну на срце јуначко,

И Саво се врло расрдио,

Ђе га добро сердар перкорио.

Скочи Саво на ноге лагане:

“О, сердаре, драги сенаторе!

А ево ти тврду вјеру дајем,

Ја ћу поћи чету покупити,

И поћи ћу доље у приморје,

Да потражим Ђукића Јована,

Тражићу га за петнаес’ дана.

А ево ти тврду вјеру давам,

Погубићу Ђукића Јована,

Али своју главу изгубити,

А друкчије исто бити неће.

Но се бојим, мој мили сердаре!

Од нашега мила Господара,

Ере ћу се њему омразити,

Е с ћесаром има пријатељства.

Приморје је земља ћесарова,

А кодица царска изговара,

Да се крвник осветит’ не може,

Док га царска не изгуби рука.

Па ћу добит’  проћес од ћесара,

И лишит се његове државе –

А беж њега живовања немам,

Ни никакав редом Црногорац,

Који слази царству аустријском,

Не можемо никад без ћесара –

А омразит’ своме Господару.

Но ме брани, мој мили сердару,

У владике свога Господара”.

А сердар му Божу вјеру дава:

“Мили брате, Мартиновић Саво,

Ако би ти Бог и срећа дала,

Да погубиш Ђукића Јована,

Док је моја на рамену глава,

А ни твојиј ништа бити неће”.

На томе се збору раздвојише,

Сриједа се дневи називаше,

Саво пође на поље цетињско.

Мало га је сердар пропратио:

“Хајде мудро, мој соколе сиви!

Хајде мудро, и лађа’ се мудро,

Немој лудо изгубити главу”.

Саво пође двору бијеломе.

А кад дође пребијелој кули,

Па остави пушки џевердана,

Па прошета ка Драговиј кули.

Ту је старца Драга наодио,

Па му Саво добар вече да’ше,

И Драго га врло примоваше.

Па шједоше, сташе пити вино,

Но тад’  вели Мартиновић Саво,

“О ти Драго, мој стари витеже!

Подај мени до два твоја сина,

Ја ћу поћи до приморја равна,

Да потражим Ђукића Јована.

Ако би ми Бог и срећа дала,

Да осветим мила твога сина,

Сина твога, а синовца мога”.

А кад старац Драго разумио,

Сузе рони низ бијело лице,

Сузе рони, овако говори:

“Благо мене, мили брате Саво!

Е ћеш тражит’ крвника мојега”.

Па загрли Сава и целива,

А Саво му бјеше бешједио:

“Чујеш ли ме, мој стари витеже!

Ал’ ћу своју изгубити главу,

Ал’ посјећи Ђукића Јована”.

Па узима два Драгова сина,

Још тројицу Саво узимаше,

Два синовца Милана сердара,

И својега шуру узимаше.

Пет момака кад је одабрао,

А шести је Мартиновић Саво.

Но да видиш бијеснога вука!

Стари Драго на ноге скочио:

“А будли ћеш водит’ чету малу,

А коме ћеш мене оставити?

Ја ти овдје оставати нећу,

Но ћу с вама ходит’ у приморје!”

Но га Саво мудро сјетоваше:

“О ти, Драго, мој бијесни вуче,

Ти ако ћеш са мном у приморје?

Ти не видиш ноћно трпутати?

Но си богме, Драго, остарио.

Ја с петином пођох у планину,

И поведох Николу твојега,

И твојега луђанога Марка.

Ти ћеш шјутра рано подранити,

“Ајде Драго, на село Његуше,

Па коначи у твог пријатеља,

У сокола Петровића Мирка.

Отолен ћеш рано подранити,

Хајде право низ приморје равно,

Солила ћеш поље прелазити,

А кад дођеш доље у Лукавце,

Наћи ћеш ме у гору зелену,

Ђе ја чекам друму на крај пута,

Па се јави гласом и авазом.

Добру ћу ти стражу поставити,

Да ми моју чету не суминеш

Е у петак мишлим га чекати.

Ја се уздам у Бога једнога,

Е Јована хоћу дочекати,

Да ће бити Будви на пазару,

Да купује добру трговину”.

А овако Драго бешједио:

“Хајде с Богом, Мартиновић Саво!

И ти води до два моја сина,

И трећега мила шуру твога,

Шуру твога, а рођака мога,

Два синовца Милана сердара.

Немој, Саво, да се суминемо.

Е ако би Јова дочекао,

Да се не би на то намјерио,

Да ти више живоват’ не могу,

Нити моме срцу одољети,

А што не би на њега дошао,

Да ми моју вољу испунио,

Мене рана пребољет’ не може”.

А Саво му Божју вјеру дава,

Да беж њега ударити неће.

На томе се збору раздвојише.

Саво пође уз Ловћен планину,

Па је Ловћен нотњо прелазио.

Но ево ти муке на јунаке!

Удари им шнијег са шјевера,

Смрзоше се руке на оружје.

Но је чети добра срећа била,

Намјери се камена пећина,

У пећину чета улазила,

И ту живу ватру накресаше,

Накресаше па се огријаше,

И ту био данак заданише.

А кад мрче и почину Сунце,

Спуштише се доље у приморје,

У Лукавце чета долазила,

У Лукавце у гору зелену.

И ту живу ватру наложише,

Наложише, па и коначише.

Док у јутро зора озванула,

И то даном петак освиташе.

Па је Саво чету оставио,

Па се свлачи на сред друма пута,

Да у друма караулу чува,

Да не паса Ђукићу Јоване,

Да не пође  у питому Будву,

Да купује добру трговину.

Чекао га дневи три сахата.

Високо је оскочило Сунце,

Али нема Ђукића Јована.

Ево старац Мартиновић Драго,

Ђе се бјеше старац потрефио,

И младе је ноге наставио,

Младе ноге под старијем трупом.

Драго Сава за Јована пита,

Мо му тако Саво одговара:

“Није проша’ Ђукићу Јоване,

Није проша’, нити ће ни проћи;

Ма ће шјутра поћи у Котора,

Хоћемо га тамо дочекати.”

Па пођоше, дружину нађоше;

И ту б’јели данак заданише,

Пак се нотњо натраг повратише.

Нотњо иду проз приморје равно,

И Мрчево поље пријеђоше,

А дођоше царевој фортици,

На фортици, Тројица се звала,

Ту нађоше од вина меану.

Уљегоше у меану винску,

Па се добро напојише вина.

Па с’ отолен чета подигнула,

У Горажду брдо преноћила,

У Горажду у гору зелену,

А у јутро субота освиће.

А кад свану и ограну Сунце,

А да видиш Мартиновић Сава,

Он је малу чету оставио,

Па се свеза у лист и у траву,

Обложи се са свакоје стране,

Па у руке лати џевердана,

Па се спушти низ брдо Горажду,

Докле дође друму на крај пута.

Па се сакри на крај друма пута,

Да он чека Ђукића Јована.

Кад ево ти Ђукића Јована,

На његову вранцу дебеломе,

Јаше Јован на коња гаврана,

А на крило шика џевердана,

За појас му двије пушке мале,

Међу њима ножа пламенога.

Па га мјери Саво џевердаром.

Од Драга га гађат’ не смијаше,

Е на њега доћи не могаше,

Да би Драгу вољу испунио,

Па га пушта пут Котора града.

Саво  пође уз брдо Горажде,

А  кад горе у дружину дође,

Све им право за Јована каже:

“Но чујте ме, моја браћо драга!

Кад умине народ на пазара,

Спуштимо се доље на крај пута,

Јован ће се врнут’ на трагове,

Довече ће двору коначити,

А другога њему пута нема.

Кад се врати и дома поврати,

Да га, браћо, мушки дочекамо”.

И на томе чета пристанула.

Кад је жарко преврнуло подне,

Спуштише се низ брдо Горажде,

Дивно Саво друштво уређива’,

Више пута два Драгова сина,

Већ Николу и лудога Марка,

И остави мила шуру свога,

И синовца Милана сердара,

Мину Саво преко друма пута,

Западоше па га дочекаше.

Ал’ ево ти Ђукића Јована,

Јаше Јован вранца дебелога.

Кад га виђе Мартиновић Саво,

Чим га виђе, познаде га дивно,

Па оваку ријеч бешједио:

“Ха на ноге, Мартиновић Драго,

Мартиновић Драго и Никола,

Ево вранца а ево Јована,

Ево Јован, а ево мегдана”.

Па шарене пушке дофатише,

Дофатише па их исправише.

Драго грли пушку шаровиту:

“Шарко пушко, мој уздани друже!

Немој мене данас преварити,

За око те ни молити нећу”.

Обратише сва три џевердара.

Кад пукоше бистри џевердари,

А Јовану на жалост одјекну,

Јован паде, а вранац остаде,

Жестоке га ране ране допадоше.

Витез бјеше јунак за јунаштво,

Па уграби свога џевердана,

И побјеже пјешке на опанке.

Бјежи Јован ка да рана нема.

Но искочи Мартиновић Саво,

А искочи насред друма пута,

Џевердар га бјеше преварио,

Па овако Саво бешједио:

“Стан’ полако, курвино копиле!

Не бјежи се тако са мејдана”.

Јован се је рањен обратио,

Па ми Сава гађа џеверданом.

Но је Саву добра срећа била,

Трену Саво кано соко сиви,

И заклони срце од јунака,

Доиста га убити  ‘оћаше,

Да се врло не уклони Саво.

Оста Саво на мегдан јуначки,

Плећи даде Ђукићу Јоване,

Плећи даде, а бјежати пође.

Близу му се браћа намјерише,

Али своју браћу кликоваше.

Што за вајду, драги побратиме,

Е га Саво гађа џеверданом.

Дивно га је Саво погодио,

На зло му се мјесто удесило:

На плећи му рану начинио,

А на прси прозор отворио,

Дернуше га двије синџирлије,

Од којије бити није л’јека,

Ни на које мелем не требује.

Па и друге једанак пукоше,

Четворица изкрај друма пута,

Свијема су ватру прифатиле,

На прси му токе саломише,

А на леђа прозор учинише,

Виде му се црне џигерице.

Јован паде насред друма пута,

Јован паде џевердар остаде.

Па на њега чета нагазила.

А кад стари Драго долазио,

Пламенита ножа повадио,

Одједном му посијече главу,

Па и другом ножем повратио,

Па од себе удари Јована,

Удари га извише појаса,

Па направи двије половине.

У то до’ше два Драгова сина,

Обије му ошјекоше руке,

Чим им бјеше брата замакнуо,

Да другога замицат не може!

Па му црне очи извадише,

Турише их у свилен-мараму,

Па мараму савиј у њедарца.

Узеше му пушке двије мале,

И његова бистра џевердара,

И пламена ножа из појаса,

Нож су њему пушке поштетиле,

Обије су коре саломљене,

Од тешкога врућега олова,

Ма га носе, за то и не маре.

Понијеше са главе капицу,

А вранца му на друм оставише,

Е то бјеше брдо каменито,

Тере вранац одит’ не могаше.

Утекоше уз брдо Горажде.

За њима се поточ надћерала,

Па их ћера уз брдо Горажде,

И гађу их огњем из пушака.

Но их стари вуче дозиваше:

“Хајте, браћо, на своје дворове,

А немојте кавгу заметати,

Не будите бухе проз кошуљу,

Е ви дајем моју вјеру тврду,

Ако наше пушке обратимо,

Доста ћемо направити меса.

Ја сам чека пет година дана,

Да правога не убијем чојка,

Да ја своју не гријешим душу,

А данас ми Бог и срећа даде,

Те дочека мојега крвника,

Који ми је очи извадио,

А сада сам мало прогледао”.

На томе се збору раздвојише,

А кад чета на Горажду дође,

Стари витез Драго говораше:

“Сад су моје ране пребољеле.

О соколе, Мартиновић Саво,

Хајде, Саво, мало пограјмо,

Да обидем ноге под јунаком,

Јесу ли ми ноге остарале”.

Поиграше, па се загрлише,

И овако Драго говораше:

“О, соколе, Мартиновић Саво,

Од Бога ти Божу вјеру давам,

Држаћу те како сина мога,

Да би мога сина изгубио,

Бих ти моју жалост опростио,

Како си ми срце насладио”.

А то рече, није садржао.

Отолен се чета подигнула,

Опалише седам џевердара,

Па одјекну све приморје равно.

Чета пође уз Ловћен планину,

И пасаше Ловћенску планину,

А кад до’ше на брдо Цетиње,

На зелену високу Дубраву,

Опалише седам џевердана,

Стаде јека у равно Цетиње.

А кад зачу Милане сердаре,

Он познаде пушке шаровите,

Дивно се је сердар ошјетио,

Сердару се срце весељаше.

А кад доше на врх од Цетиња,

А на кулу Мартиновић Шпира*,

Шпирова је шнаха излазила,

То Перова мила сестра била,

Сестра мила млада попадија**.

Кад је стара баба сусретала,

Загрли га како сина мајка,

И Николу брата загрлила,

Па загрли најмлађега Марка,

Нема Марко но петнаес’ љета,

Дивно жнаде гађат’ џеверданом.

Донесе им ракије и вина,

Па је жедну чету напојила.

А кад до’ше на село Бајице,

Под Бајице на врх од Цетиња,

Ту нађоше Милана сердара,

Чекаше их пред бијелом црквом,

Ижнесе им ракије и вина

Па им даје ракије и вина,

И свакога грли и целива:

“Баш аферим, мила браћо моја!

О соколе Мартиновић Саво.

Што си ми се, Саво, зафалио,

На Цетиње покрај Манастира,

У сриједу која прва била,

Ти не чека за петнаес’ данах,

У суботу учини јунаштво,

Јуначки си мегдан задобио.

Ако би те кара’ Господаре,

Он те кара, ја те пуштит’ нећу,

Но те држат’ ка’ и своју главу”.

Па пођоше на Драгову кулу,

Опалише седам џевердара,

И осмога Ђукића Јована,

Опалише пушке Јованове,

Већ обије пушке из појаса.

Перова их мајка дочекала,

Па синове грли и целива,

А највише Мартиновић Сава,

И још грли свога господара,

И осталу браћу загрлила,

Па запјева иза свега гласа:

“Весели се, Јованова мајко!

Тако сам се и ја веселила,

Ево пуно пет година дана”.

Но да видиш луђанога Марка,

Па извади свилену мараму,

У мараму очи Јованове,

Па их својој мајци дариваше,

Да их гледа мјесто сина Пера,

И даде јој капу Јованову,

Перова је тамо останула.

Па им Саво дијели оружје:

Старцу Драгу даде џевердара,

А Николи једну пушку малу,

Другу даде најмлађему Саву,

Нема ди’те но дванаес’ љета,

Па почело носити оружје,

Па је малу пушку згрлио,

Милија му од свијета била,

Марку даде ножа од појаса,

Да га гледа мјесто брата свога.

Ту стајаше за петнаес’ дана,

Све му сестре на весеље до’ше,

Пред њима је Миркова госпођа,

Мили браћу грли и целива,

То је било, сад се спомињало,

Вазда ће се посад спомињати

*Шпиро Митров

* Даке попа Јока