Петар Перуновић - Српске победе

 

Српске победе
Спев гуслара Петра Перуновића
 

Боже мили, чуда големога:
Свадише се балкански краљеви,
Са Султаном царем од Стамбола,
Око царства и око земаља.
Краљеви му траже ђедовине,
Све по реду земље Душа’нове.
Али Султан ни абера нема,
Већ их зове на мејдан јуначки,
Да на сабље царство подијеле.
Кад то чуше балкански краљеви,
Сви скочише на ноге јуначке,
Турском цару рата објавише,
„Затресе се земља од истока,
„Облак паде на Балкан-планину,
„Гром загрмље с Ловћена планине,
„Засјеваше са Авале муње
„Полећеше са планина виле,
Пробудише Србе витезове,
Пробудише Грке и Бугаре
To не биле са планина виле,
Beћ четири краља од Балкана
Нити оно пуцаху громови,
Beћ то бјеху краљеви топови,
Краљ Никола Скадру на Бојану,
А краљ Петар Скопљу и Битољу,
Краљ бугарски на Једрене тврде
И краљ грчки на Солуну граду.
Сад да причам за Србе јунаке,
Јер сам с њима у боју одио,
О њима ћу знати понајбоље:
На бијелом граду Куманову
Војску води Путник војевода
А пред војском два краљева сина
Александар и војвода Ђорђе.
На Једрене и на Цариграду,
Војску води војвода Шћепане
И кнез Арсен Карађорђевићу.
На Пазару граду бијеломе
Војску води Живковић Михајло.
На Беране тврдој Качаници
Војску води Вукотић сердаре.
На Сјеници и на Плевље равно
Војску води Анђелковић бане,
А на славно на Косово равно
Ка Призрену Душанову граду
Војску води Јанковић војвода
И ђенерал Недић Миловане.
Боже мили, да је виђет коме,
Кад удрише силовите војске,
Кад удрише, земљу затресоше,
И над земљом небо замутише,
Од Турака јаде направише:
Растераше Турке зулумћаре,
Повјешаше оџе и аџије
Поломише високе мунаре,
Обновише манастире старе.
Пуче колан свечевој кобили
Окренуше кола низа страну
Одвезоше Турке у Азију.
Мили Боже на свему ти хвала,
Да је коме било погледати
Кад дођоше Срби на Косово:
Војска силна славом увјенчана,
Све јунаци једногодишњаци,
Све једнога лика и солика,
И, једнаког скока јуначкога.
А пред њима сиједи војвода.
Сијед старац срца јуначкога
Сиједа му брада до појаса:
„Руке старе, у њих мач и копље“
Око њега девет витезова
Команданти разнијех пукова;
Да је право доба и земана
Е би реко, е би се заклео
Да је главом старац Југ Богдане.
Језди војска низ Косово равно
Примиче се разбојишту тврдом
Ђе цар Лазо с војводама спава
Сви падоше на гола колена
Свети помен даше ђедовима
Тад бесједи Јанковић војвода:
„Ту је браћо у прах ђе стојимо
Давно српска cpeћa закопана,
Васкрснут је ничим не можемо
До нашијем убојним оружјем.
Тад плотуни српски загрмљеше
С Грачанице звона зајечаше,
Кличе старац као соко сиви:
„Напред браћо за оном планином,
Призрен стари стоји у самоћи,
Ту су наше жеље од младости
Ту морамо оружани поћи.
Напред браћо за род и за славу!
На Адрију српском мору плаву.“
Оде војска пут Призрена града,
Преко крша, преко чарних гора,
Разви српски барјак више мора.
„Весели се праху Немањића
„Немањића и Гребљановића.
„Јер су ваше круне засијале”
Сад попјевај српска царевино,
Заблистајте школе и олтари,
Запјевајте калуђери стари,
Запјевајте у гори пастири,
Запјевајте на њиви ратари,
Нема више турског аговања
Нема више српског робовања,
Прође слава турског турковања.