Фра Мартин Недић - Жалован - Заузеће Лијевна

 Fra Martin Nedić - Žalovan

Заузеће Лијевна 

 
28. Сетембра 1878.
Историјска пјесма
 
Б’јела вило, моја мила секо!
Ја те молим као своју секу,
Послушај ме јутрос на уранку,
На овоме мјесту скровитоме,
Дођи к мени као брату своме,
Те прихвати гусле јаворове
И гудало дрво шимширово,
Ти превлачи по струнама струне,
И запјевај пјесму накићену,
Ја ћу узет перо лабудово
И хартије од земље Талије,
Па ћу твоју пјесму исписати,
Дароват је нашим соколовим,
Нека браћу обрадују с њоме,
У свакоме збору јуначкоме.
Долеће ми из планине вила,
Испред мене на ледину сједе,
Од њезина краснолика лица,
Сва се гора расја као сунце.
Ах! каква је весела јој мајка!
Бијеља је од планинског свијета,
А виша је од сваке ђевојке,
А љепша је од жаркога сунца!
Ко се виле нагледао није,
Он и не зна за љепоту свијета,
Ни за мирис од ружице цвијета.
Вила узе гусле јаворове
И гудало дрво шимширово,
Позлаћено славом од јунака,
С којом наше одјекују стране,
Од сињега до црнога мора,
Па превлачи по струнама струне,
А запјева танко гласовито
Нову пјесму, од новог мејдана,
Она пјева, ја њу радо слушам,
Пјесму слушам, а срцем уздишем,
Гдје се моја преудала сека,
За туђина незнана јунака,
Који незна нашег завичаја,
Нит’ познаје нашег обичаја,
Није шћела, па је невесела,
Но жељи јој бити не могаше,
Да се здружи с вјереником својим,
Стари сват је за недрага даде,
Да тугује до суђена дана,
Његов гријех, њезина је туга,
Што не пође за суђена друга, *)
Старог свата клеће за вијека,
Укуне ли, уклела је крива.
 
*) Што Босна и Херцеговина нијесу придружене којој сродној краљевини као Далмацији, која има најстарије право на њих, једне су народности, језика и обичаја све три?
 
Књигу пише Митровић мајоре,
Са пролога високе планине,
Па је шаље у Лијевно турцим,
У књизи их љепо свјетоваше:
Наши турци наша браћо драга!
«Ви сте људи разборите ћуди,
«Промислите што ћете чинити,
«Ил’ се предат, или ратовати?
«Ак’ хоћете мене послушати,
«Боље вам се предат на лијепо
«Него крвцу прољ’јеват слијепо,
«У мог цара голема је војска,
«А чила је, без рата одавна,
«Ви ратоват не можете с њоме.
«Ако вас је воља ратовати,
«Окушати срећу на бојишту,
«Ви радите како вам је драго,
«Ал’ кад дође до боја крвава,
«Да имате соколова крила
«Из Лијевна не би вас изн’јела.
«Вјера моја, српска вјера стара
«Боље вам се предат, но ратоват,
«Предајте се, мене послушајте,
«Избавите главе и имање
«И џамије ваше богомоље,
«Шта је ваше, све ће бити ваше!
«Предајте се! То је боље за вас.
«Не идемо да ваше отмемо,
«Већ и вами да слободу дамо».
Кад ту књигу проучили Турци
Образ им пламен ударио,
На освету сваки запламтио,
На мислио у заносу своме,
И најгори као и најбољи,
На хиљаду да ударит може,
Каурина, крилатих јунака!
Прозборише, па се завјерише,
Да се живи предавати неће;
Митровићу шаљу поклисаре,
Да му кажу, да се предат неће,
Док је њима на рамену главе,
Јер њихова вјера не допушта,
Да им друга вјера запов’једа,
У њиховој постојбини старој.
Кад Митровић чуо поклисаре,
Овако је њима говорио:
„Поздравите од Лијевна турке,
Кажите им, што ја вами кажем:
Неће проћи ни четири дана
Ја ћу њима у походе доћи,
Запросити кићену ђевојку,
Град Лијевно за мог господара.
Доћи ћемо, као пријатељи,
Ми с турцима свађе не тражимо.
Ако Турци запуцају на нас,
Убију нам и једног војника,
Рат је готов, платиће нам скупо.
Док минула три бијела дана,
Диже војску Чикос ђенерале,
До хиљаду и пет стотин војске,
Домобранци, као ватре живе,
Половину даде Митровићу,
А другу је себи оставио,
Па одоше преко поља равна,
До Губера села маленога.
Ту се Чикос уставио с војском
А Митровић оде са својима,
У Субачу село под Лијевно,
Да извиди силу у Турака,
И још једном да им свјета даде,
Да не гину већ да се предаду.
Ту је њему лоша срећа била,
И његовој домобранској војсци,
На бусију турску нагазили,
На хиљаду пет стотин Турака
И топове убојне громове,
А Митровић ни једнога нема,
Ратовати ни пошао није,
Домобранце околише Турци,
Опалише на њих огањ живи,
Из топова и нових пушака.
Домобранци храбри Далматинци,
Нађоше се у невољи љутој,
У каквој се никад нашли нијесу.
Полегоше по земљици црној,
Па се бише и мушки бранише,
Ал’ одољет сили немогоше.
Кад виђеше да ће погинути,
Поскочише од земље на ноге,
На на турке јуриш учинише,
Сваки лети као јунак прави,
А Митровић, као соко сиви,
Из старога соколова гнијезда,
Опалише пушке острагуше,
Оборише дванајест Турака,
Прокрчише пута за исхода,
Пролећеше кроз коло Турака
И кроз зрње убојних пушака.
Одлећеше низ то поље равно,
Да се спаси ко се мого спасти,
Брзи момци као и јелени.
Ал’ је брже зрње од пушака
И од витих соколових крила,
Камо л’ није од младих момака.
У бјежању изгибоше љуто,
Педесет их паде не устаде,
Четворицу заробише Турци,
Одведоше собом у Лијевно,
Хранише их и не погубише.*)
 
*) Шћели су их Турци одма погубити, да се није за њих измолио: г Нико Радић љевански посједник, тад приморани капетан приморане хришћанске војске у турској војсци. И тако је једно момче турско у путу ранило једнога из пушке.
 
У ненадној тој бусији страшној
Смрт једнога дична домобранца,
Из приморја, нашег Далматинца
Кога име казат ми не знаду,
Докле живим пребољети не ћу,
За што Турчин посјече му главу?
Ту и њега војна несретнога
Овколише кривошије Турци.
Кад видио да куд побјећ нема,
Своју пушку обрнуо ропски,
Прихватио пушку за бодиљу,
А Турчину кундак окренуо,
И овако њему бесједио:
„На ти пушку, роб сам данас турски!
Нјесам дошо, да вам ишта узмем
Ја сам војник, па слушати морам,
Моја судба и вас може наћи,
Ја вас молим мучит ме немојте,
Немојте ме, браћо, погубити,
Моју стару мајку уцвјелити“.
Турчин мучи, а пушку му прима.
Кад је другом пушку уручио,
Трже анџар, посјече му главу,
Однесе је жени за јабуку,
Да се слади на невиној жртви,
А љешину ту му оставио,
Да је кљују орли и гаврани,
И звјериња кида и развлачи.
Грозан изглед турског нечовјештва!
Док се бише домобранци с Турцим,
Привуче се једна чета мала,
До шатора Чикос ђенерала.
У вој бјеше тридесет Турака,
Опалише Турци из пушака,
На војнике Чикос ђенерала,
И ниједног непогодише му.
Он им врати толико метака,
Па се вину у пролог планину,
Да ту чека друге заповједи.
Сад се силни походили Турци,
Славу славе за неђељу  дана,
Славу славе, Мухамеда хвале,
Шта је њима у помоћи био,
Да Кауре на пољу побједе?
У пјаности побјеснили Турци,
Они мисле у ситној памети,
Осудни су мејдан задобили,
Сад је доба почивати мирно,
Разговарат буле у харему,
Нико више да несмије на њих;
Ако би се усудио поћи,
Својој кући не ће здраво доћи.
Тако стаде шест неђеља дана,
Сад ће бити крвава мејдана,
Весеље ће заборавит Турци,
О своме се јаду забавити,
Наћи ће их жалост за весеље,
Браниће се обранит се неће,
Предаће се и покајаће се
За грехове и нове и старе
Бог никоме не остаје дужан!
Подиже се силовита војска,
Од истока, југа и запада,
На Лијевно то крваво гнијездо,
Од Травника кнеже Виртемберже,
Са осталим својим ђенералим
И двадесет и шест хиљад војске
Поуздане за бој са Турцим:
Од Пролога Чикос ђенерале,
Са Мајором Митровићем Шпиром,
И пет хиљад убојите војске,
Домобранца, као ватре живе,
Који иду као на пир славни,
Да освете браћу погубљену,
У Сувачи, селу неродноме,
Опколише крваво Лијевно.
Тамо, амо, са четири стране,
Па га бију од јутра до мрака,
А од мрака до бијела данка,
Из топова, на земљи громова.
Из пушака крвних осветника,
Бише града два бијела дана,
Бедеме му обрушише тврде,
И убојне на брдима куле.
Ал’ су Турци у боју јунаци,
Неима их већ двије хиљаде,
А бране се за чудо на свијету,
Против силе, којој не би виле
Са дивовим одољети могле.
Ко је кушао ратовати с Турцим
Признат мора, да га воља није,
Да се Турци у боју јунаци,
Да се бити и бранити знаду,
И без ручка, као други с ручком,
И без плаће, као други с плаћом,
За пророка и султана свога,
Као други за слободу златну,
Против сваког који на њих пође
Да их лиши самовољне владе
И са Рајом да их изједначи,
И у власти, и у свакој части.
Боже мио! Немила изгледа,
На Лијевну и около њега
Од црнога праха из пушака
И топова у боју громова,
Здимила се магла до облака,
А из магле киша ударила,
Крв јуначку пере са бојишта,
Па је носи у Бистрицу хладну;
А сретнога јоште никоме знака
Нема знака, без сунчева зрака.
Киша пљушти, сијевају муње
Пушке цичу, а топови ричу,
Одјекују брда и долине,
Од Бистрице до Цетине хладне.
То је страшно чути и виђети,
Камо л’ није у ватри се наћи.
Страх ужасни спопануо народ,
Свјетина се збјегла у подруме,
Да у ватри не изгори жива,*)
Рушевине да је не завале,
И гомиле, на огњишту своме;
 
*) Једно зрно из топа пробило је зид од куће удовице Павловића, па другоме збоју, пало и остало у соби, у којој је сада станујем. Тако, и горе многе су хришћанске куће прорешетане може бити и ненамјерно, погрешком топчија.
 
А Лијевно у пламену гори,
То је куга, која њега мори,
То је мука и невоља љута,
Која ће га уморити брзо,
И приморат на предају Турке,
Ил’ у ватри сви ће изгоријети,
Јер немају куда побјегнути,
Да имају соколова крила
Стигло би их зрње из пушака.
Док подухну вјетар од сјевера,
Разгали се и небо и земља,
Отвори се ора за топова,
Учесташе сада ко икада.
Просипају запаљиво зрње,
Пале града на четири стране,
Љуте ране задавају Турцим,
Два им већа топа зажвалише.
Из Застјења, сеоца до Л’ијевна,
Из табора Чикос ђенерала,
Понајбоље гађају топови.
И домове турске зажижају;
Домобранци, Митровића стр’јелци
Понајбоље погађају Турке,
Освећују браћу у Сувачи,
У Сувачи, вазда суха била!
Од ватре се препадоше Турци,
А помоћи ни откуд им нема,
Прегнуше се на предају тешку
Разавише заставе од мира,
Уставише пушке и топове,
Опасаше сабље димискије,
Извадише крвопије ноже,
Па одоше и предадоше се,
Ђенералу и другим четницим
Та предаја у вече је била,
Баш у очи новог Михоља-дана.
Сад да видиш јада од Туркиња,
Буле вриште, затворају врата,
Сакривају ђердане од злата,
Ситни бисер и драго камење,
Да им друге не допане руке.
У осудном у том боју љутом,
Колико је изгинуло војске,
И са једне и од друге стране,
Не може се казати исправно.
Који знаду, право некажују ;
Турци крију, ал’ пет на сто кажу,
Побједници нешто више кажу,
Ал’ и они ошмањити знаду;
Нова земља и гробови нови,
Боље кажу од причала сваког.
Што се лако доказати може,
И који се по имену знаду,
Турака је од Лијевна пало:
Двадест мртвих, једанаест рањених.
Колико је од другијех мјеста,
И војника из Анадолије,
То ја незнам, нити могу знати,
А шта могу то ћу и казати,
Да је у све Анадолца било,
До хиљаде и двије стотине,
Под Мустафом бегом пуковником
Који није хтио у бој поћи, *)
Нит’ је дао ићи својој војсци.
 
*) Кад су га убили, згулили су с њега све одијело, па га гола бацили у јаругу, као какву стрвину. Кад су тако кадри били урадити од брата Турчина, какве осјећаје могу имати према крштеној чељади?
 
С тога бј’есни од Лијевна Турци
У његову убише га двору;
Издаде га невјерни му слуга,
По имену Ибрис Анадолац,
За дукате и за меџидије.
Тад Левњанци и од села Турци
Присвојише себи Анадолце,
Ал се с њима мало помогоше, *)
Јер их они слушат нешћедоше,
Без наредбе старјешине свога.
 
*) Пола их се разбјежало, друга половина која је већином била пред Башатлиним двором, у пољу, како је међу њих прво топовско зрно пало, дигли су бијелу заставу и предали се.
 
Колико је пало с друге стране,
Цесаревих у боју војника,
Ни то право знати неможе се.
Једни кажу: двадесет и седам
Други кажу: деведесет и пет.
Нека бира што ком боље свира!
Ја ћу моју с Радованом рећи:
Сваки Раде хоће да украде,
Али крађа свака се познаде.
Лијевно је сада освојено,
Посједнуто и разоружано,
Нико пушке ни за вука нема
Да не коље по планини овце.
Нити ножа, да печена брава
Исијече на веселу пиру,
Камол’ људску да посјече главу.
То је Турцим врло необично;
Без оружја не слуша их Раја,
Већ слободни до свог господара *).
Једну мисле Турци, другу Раја;
Турци мисле: сва је земља наша
Чија земља, тог је и господство!
 
*) Ово за то велим, што народ слободан душевно и тјелесно, а економски не, опет је роб. Прва без друге слободе није права слобода, већ опет ропство, само мање од пређашњега ропства.  
 
Наша земља, кмети су нам Раја!
Раја мисли: нисмо више Раја,
Уз слободу душе и тијела
Даће нам се и земље за хране,
Неће бити што је до сад било,
Тога Турци дочекати неће,
За вијека свога и нашега.
На свршетку пјесми за попјевку
И још једно па је све свршено.
Подигла се чета оружана,
По наредби царског ђенерала,
Па промеђу куће и кућишта,
Траже турска четири главара,
Понајгора крсту зулумћара,
Који турску подигоше војску,
Да се бије и крвцу пролије:
Силна бега Дервиш Башатлију,¹)
Аџи софту Чизмића Алију, ²)
Љуту змију Чизмића Агана, ³)
Сву тројицу из Лијевна града;
И Османа берића Нурића, ⁴)
Зулумћара од Гламоча града,
Нађоше их и изведоше их,
Под Лијевно на поље зелено,
Свезаше им очи, да невиде,
Од које ће смрти умријети,
Пак по реду све их постр’јељаше,
Ђе падоше ту их закопаше.
Зло чинили, горе дочекали,
Као што ће сваки дочекати,
Који другом о несрећи ради,
У злу туђем своје срце слади.
 
¹) Дервиш је пред заузеће Босне чисто полудио био, вазда је постио; са женом отишао у Травник, да отле пође у Цариград, али Муфтија травнички, са алкоранском подуком приволио га, те се опет врати у Лијевно. У бомбардирању Лијевна он је шћео бомбардирати католички манастир Горицу, који опстоји од Лијевна један пушкомет, али му није дао његов брат Мухамед бег.
 
²) Софта Чизмић био је крајни занесењак. У џамији учио је, да је грешно у очи гледати крштене, већ вазда попријеко као што је и он гледао свакога, који није Турчин.
 
³) Аган био је љута крвопија сваком крштеноме. Рај је за њега на земљи био, кад би се ће напио хришћанске крви. Кад би пролазио испред дућана крштених трговаца, засукао би рукаве до рамена, па тешко би ономе било, који се не би пред њим дигао, поклонио му се и чим почастио га, он би га излупио, као живинче, неразуман човјек.