Марко Савов Шпадијер - Дасте амо

 Дасте амо 

Дасте aмo, бисте са мном,
У крешево бојно ишли,
Ђе се бјесна турадија,
Раширила удомила,
Нашом земљом!
Нашим царством!
Начинила звјерињаке,
Пестољетно разбојиште,
Раскопала разрушила
Светиње нам и огњиште.
Тужну рају, — нашу браћу
Потурчила подјармила'
Њине жене и дјевојке,
Оскврнили обручили;
Луду дјецу и одојчад,
Измучили подавили;
Старце, момке и јунаке,
Огњем жегли и вјешали!
И на коце набијали!
Стога ето цјело Српство ;
И Словенсгво сво устало,
У данашњи вјек просвјетни,
To се није сносит’ дало.
Коме год је у прсима,
Ocjeћaja љуцког’ искре,
И наклона за слободу
Остануло капи чисте.
Сваки брза на бојиште
Ђе човјечност све позива
За коју је дужан сваки
У плам! у крв! да заплива. 

У Будви на дан С. Стевана Штиљановића 1912.*) 

Марко Савов Шпадијер 

*) Америка п остале прекоморске земље одузеше Српском народу најјачу и најбољу снагу. А у овим крвавим данима косовске освете колико би корисно послужили светом задатку. Те Српске синове у туђини горња пјесма поздравља. Уредништво.

 

“Српска зора” ‐ бр. 21, новембар 1912.