Ljubomir Martić Hercegovac (Grga Martić) - Pozdrav Svetlom Gospodaru Petru Petroviću

POZDRAV

Svetlom Gospodaru

PETRU PETROVIĆU

Vladiki Crnogorskom

u Beču se nahodećem

od

LJUBOMIRA MARTIĆA HERCEGOVCA

 

 

“Vaša ljubav k rodu i plemenu

Nagone me Vašemu imenu

Neke stihe napisati male!”

                                   P. Petrović Vlad. C.

 

 

 

Oj! đe si mi starče Milovane!

Đe li tvoje umetno gudalo;

Da junačke pesme izvodimo

Nek se hore s’ Lukavice stene,

I razležu brda i doline,

Do bedema Beča bijeloga:

Al’ na slavu Petra Petrovića,

Gdeno Njega nove brige more

I trolični znoji popadaju,

Za rod mili i za otečestvo…

Kom s’ krug malen vidi delovanja:

Mirom g’ hranit i oda zla branit,

I do raje drume kazivati;

Neg’ on steže pletene opanke,

I daleke preduzimlje pute,

Preko gora i sinjega mora,

I neznanog’ tuđeg vilajeta,

Da usreći milu porodicu,

I nadhiti venac zaslužnosti,

Arbanaskog’ skenderbega Bana,

Il’ junaka od Sibinja Janka, –

Oj viteže, ne zasilo ti sunce!

Vilo ti se od sokola perje,

I aždaje krila sedmoglave,

A gudalo glase raznosilo,

Degoder se ljudstva nahodilo!...

Tako mi se otečestvo ljubi –

Otečestvo sveto ime vaše;

Za koje smo dužni poginuti,

Na junačkog poljani bojišta,

Bez prizren’ja čina i gospodstva,

Kad nas dušman radi podkopati

Il’ potomkom jade nametnuti –

Svaka kaplja krvca posveti se!

Za slobodu zlatnu prolevena,

I u seme živo preobraća,

Iz kog niču bića ognjevita,

Koji dedov korak sledit znadu,

I grehote grozne osvetiti...

Šta l’ je drugo na ovome krugu

Što nas čini veke vekovati?

I bezsmrtne međ’ bogove piše

Nego sveta iskra R o d o l j u b s t v a, –

Ona iskra: koju ko oseti

On svog’ bića cele razabire,

Niti čeka dok proteče reka, —

Niti prašta žulem podivjati,

Neg’ se hvata kucajućeg' sata, —

Čini što ga može svedočiti,

Kada bude svijet promenuo;

Da je i ovde čase časovao. —

Ponosi se Crne Gore diko!

Od starina gnjizda sokolova,

Svrhu tvojih dana i mejdana!

Svrhu krila nebesne slobode,

Pod kojim te hrabrost upokaja, —

Ponosi se trudom sobstvenijem, —

Čini slavu rodu Slavenskome,

Da se dive zemaljske širine!!

Borio se al’ se ne oborio! —

Morio se, nit’ se umorio! —

I vladao, a ne nenadvladao se!

Bog’ Ti dao što u njeg’ želio!

Kud hodio zdravo prohodio,

I veselo k’ kući dohodio ...

Plodila Ti belica pšenica,

A deca se srčana rađala,

Ljute zmije dušmanina svoga,

Jataganima igru zamećala,

A Rašak*) jim štap starosti bio!

Njegoši te nežno negovali

I međ’ sobom skoro ugledali!!

 

*) Puška Crnogorska. Kasa (držalo) prilično joj je rašku na što se pređa mota!

 

(Serbski narodni list, god. IX, čislo 10, od 9. marta 1844 g.)