Fra Grga Martić - Putovanje u Dubrovnik iz Kreševa godine 1882.

Putovanje u Dubrovnik iz Kreševa godine 1882.

 

Viknû vila sa visa Lisinja ¹)

Pa doziva u podgorju druga, 

E kršno smo ljetovali druže, 

U Bosanskom’ gorju zelenomu, 

Dok je žarko prižigalo sunce, 

Ono žeglo, gore lahorale, 

Pa nije nam dodijalo sunce,

Veće nas je milovalo blago, 

Ali prodje Gospojina mala, 

Zamicat’ ća za gore sunašce, 

Nadat se je mrazu po lisinju, 

A kad mrazi u prodolje sadju, 

Omrazi se i ti s’ ljetovikom, 

Jaši konja, pritegni opanke 

Pa okreni k’ zavičaju tvomu 

Dok na tebi nepremrzne perje, 

Pa ćemo se udružiti druže, 

I nebili uhorili liepo, 

Kad’ pozdraviš znance zavičajne, 

Da se čarna hitimo primorja, 

Do biela grada Dubrovnika, 

Reda ti je vidjet ga za vieka, 

I još žarka nagrijat se sunca, 

I još koga upoznať neznanca,

Neka ti ga živu još kojega, 

Što na daću doć’ ti moći neće. 

Hajde vilo kuda tebi drago, 

I meni je srce poiskalo, 

Ti na krila, a ja na dorina, 

Pa gdje hćela da se sastanemo, 

A rekosmo s’ Neretvom do mora. 

Evo mene uz Korču neboču, 

Liepo mi je njome projahati, 

Planine su nad’ vispolje ravno, 

Divno vidjet’ poljanu pobranu,

A pod brda kuće ponabrane; 

Ovce pasu niz rudine rujne, 

A goveda niz livade bujne, 

Uz ponikve zaglušuje marva, 

Beruć’ s’njiva jesensko obilje, 

Dok jih snieg u pojate sjavi, 

Da Jurjeva čaju zimogrizna. 

Kad’ na Ivan - planinu zloglavnu, 

Na primetu vuka i hajduka, 

Nije vuka ni hajduka pusta, 

No me sretè cesarova straža, 

A gora je romonila čarna, 

I brujali potoci prodoljem, 

Gdje razvodje Prelivode²) grade, 

Jedni tamo a druzi će amo, 

Potoci su u dvie vrulje male, 

Korčančica u crno će more, 

A Bradinka utonuť u sinje,

Ubave su vrulje obadvije, 

Al kada se dobave matica, 

Prva Save, a druga Neretve, 

Obadvie će faliti se tékom. 

Pa i vjetri tu mienjaju mame, 

A po njima i gore se viju, 

Kada juže na Bosnu se duhne 

Jelove se priklanjaju grane, 

Sa Ivana na sjeverne strane, 

Nu li sjever u nozdrve puhne, 

Na Neretvu naginje se jelje, 

Što se vjetri nadimlju medju se, 

To jim prave jele nisu krive, 

Pa su one vaviek upravne. 

 

Bože mio! na čudu ti fala, 

Divno li mi bješe pogledanje, 

Sa Ivana u Hercežke grede, 

Gdje zinuše hridi neborasli, 

Činjè mi se u me će uprieti, 

A pak do njih još daleko bješe, 

To su vrsi diljem poredani, 

Medju kojim Neretva se vlači, 

Sve od Borča od izvora njena,

Dokle splije na Gabelu ravnu, 

Stotinu će takih brda proći 

Što su munje i vihri sglodjali, 

I golije ostavili puste, 

Ma ako su golije goljane, 

Što su vjetri sa njih zemlju snieli, 

Nijesu je u nebo odnieli, 

Već hitili zemlju u podgorje, 

Gdje se hrane bori nebovisni, 

A do njiha penje se šikarje, 

Što su bori u nebo uprli, 

I njemu se na kite jim draga, 

A svietu lučevinu služe, 

Za svokoju u potrebi gradju, 

Još mu lúče u mrak lùče dava, 

I prižiže Božićne badnjake. 

A što do njih kukrikovo hrašće, 

Kud’ se šetke i zecevi šeću, 

Tuda koze brste ljetohrašće. 

Do Kukrika košćani su dubi,

A do njih se šljiva s kruškom ljubi, 

Pa su trešnje i jabuke ranke,

Uz jabuke sadi vinogradi, 

Trs se vije, a groždje se smije, 

Činiti se zapjevat će rujno, 

Kad bi tùk’o veselina druga, 

Komu nije na srdašcu jada, 

Niť na domu od nevolje strada. 

Eto tunja izpod vinograda, 

I breskava na oborska vrata,

A orasi za vrat ti se trune, 

Još da ti je uvehlih smokava, 

Kleo bi se da si na Zadvarju, 

Ali nije stalo do smokava, 

Gdje te šljive i jabuke kruže 

Nećudaj se na primorje druže. 

 

U te mjere evo mi Konjica, 

Nije veli, nego hudi, grade, 

Ali mu je stanovište liepo, 

Nad njim se je savilo milinje, 

Neretva ga zavaljuje valna, 

A diči ga moste gorostare, 

Ko li bješe Konjicu gospare, 

U narodu nema pametara, 

A ko zidâ mosta gorostasa, 

Turci vele, i pisma jim kažu, 

Da ga zidà Čauše Indžile³)

Što nahode bješe iz Konjica 

U Sultana dvorio junače, 

I puno mu služio godina, 

Dok je steća natekao blaga, 

Pa ga nije trošio zaludna,

Već učuvò i doma donio,

I stratio gotovinu momče, 

Na Džamiju gdje klanjaju Turci. 

Eno mu je uzgor i sadare,

I evo mu mosta na Neretvi, 

Preko koje zdravi prelazimo, 

Jere neda gaziti se rieka, 

Pa mu fala i od mene bila, 

Nigda mosta rieka neodniela. 

 

Pa kršne su kuće po Konjicu, 

Ruga jim se ko iz Bosne dodje, 

Jer jim nisu prucem šeperane, 

Već do krova zidom ozidane, 

Pa i krovi pločam popločani, 

Misli da se od topova brane, 

Ne od toga veće od gorega, 

A to jim je bura iz primorja, 

Kada puhne uz Neretvu bjesna, 

Sve bi krove s kuća odniela,

I što su jim zidi podebljani 

To jih kuća od studeni brani, 

Kada sunce za planine zadje,

A snieževi smetovi navale, 

Sunce grije, a snieg mu se smije, 

U kuće mu nema ogrijanja, 

A kad’ grije sa visine sunce, 

Opet’ su jim kuće za hladanje, 

I tako se dosjećaju ljudi, 

Kako koi godi zavičaje, 

Da se hrane i oda zla brane, 

Nit’ su sami sjetni Konjičani, 

Već evo ti odavle do mora, 

U sva sela i gradove velje

Ovako su stani ozidani. 

Sad’ je fala na Konjicu mala, 

Ma će moći i do velje doći, 

Nek nebude lienče Konjiče, 

Neka teži njive blagosovne, 

Nek miluje brdom vinograde, 

Trs će platiť što ruke zarade,

A ni voće nigda izdat neće, 

Jere nije’ vakog’ zavičaja, 

Braćo moja! do obadva mora, 

Da mu plodi jedno do drugoga, 

Da mu zrije jedno za druziem,

Što Taliju pitominom fale, 

I niko joj zaniekat nema, 

Ma joj nema što ovdje imade,

Jer se ovdje dva podnebja grade, 

Na susretu ugodnih vjetara, 

Ter sunašce raznoličnost stvara. 

 

E veselo okolo Konjica,

Jedno mi je na žao se dalo, 

Kad ugledah novoselo groblje, 

Sinje groblje k’o Kosovo pusto, 

U sriedi mu dvie grede razpete,

I uz grede gomila kamenja, 

A nije to polje Kosovljansko, 

Nit’ je u njem devet Jugovića, 

Već mogila učitelja moga 

Fra Andjela Kraljevića dična, 

Što Mostarskoj biskupovà crkvi, 

Za svojega četvrtinu vieka, 

A za ciela bješe ugodniče, 

Kako rodu tako redu svomu,

I briga se puku za spasenje, 

Ta ga briga i tu doniela,

Al ga smrtca prestignula crna, 

I ja sam se pridesio njojzi, 

Lale moja! da bi je nebilo, 

I cjelovah prijatelja živa... 

Nek’ mu lahka težka zemlja biva! 

 

Zora ciknù, vedro jutro riknù, 

Po Konjicu, a ja na konjicu, 

Niz Neretvu, kudgodjer joj drago, 

A ona se niz prodolje valja, 

Izpod sela, izpod vinograda, 

Gluši tice na rano pjevanje, 

A seljane budi radioce, 

Jer je na rod kukuruzno branje, 

I vinovo trsje za trganje, 

Kamo šljive što su uzvišćale, 

Gdje l’ konoplje trličati vlatno, 

Gdje l’ ovčije ubieliti⁴ runo,

A ovoga ima u svakoga, 

I nemože kuća da nadvlada, 

Već se mobom mienjaju ljudi, 

K’o što komu naprednije dodje, 

I rado je svakomu na mobu, 

Jer je moba i rad i veselje, 

Idju momci k’o na pjerovanje, 

A i mome kao na igranje, 

Nit’ zamjerke biva u Turaka,

Kad je u njih moba od kršćana,

Što će sjesti momak uz djevojku

I što li se pošalit’ medju se, 

I da bi se u kolo uzeli,

I pjevali što jim je nedrago, 

Nije grieh ni pred čiju dušu, 

Već onomu koi nezna samu 

Da su taki stari običaji, 

Ostanuli i nebili pusti, 

Odkad su se razkrstili Turci, 

Niz Neretvu i niz Ramu bojnu, 

A tu jim je najzadnje turčenje, 

Ako makli vjerovanje ljudi, 

Nisu makli starine domaće, 

Još čuvaju obraz i poštenje,

A nije jim tomu štete bilo.

Što su žene nezavite njine, 

Što su kućna vrata nezaprta, 

Što se druže, i zaimlju solju, 

S kršćanima kao i medju se, 

To je jošter samo u Neretvi, 

A da nije toga ljuckovanja, 

Kako bi se milovali ljudi, 

Gdje se kuće jedan uz drugoga, 

Gdje i njive vole izmiešane 

I marva jim pase ujedino,

Nije vjere da jim toga smeta, 

Van ako bi bajala u krivo. 

 

Kakva zemlja i u njoj plodivo, 

Tako njome zanose i ljudi, 

Sretah momke tankovita stasa, 

Sretah starce jedre, nepovite, 

Nijesu jim brci strmogledi, 

A korak jim dva Bosanska gredi, 

I lice jih ino likovaše, 

Jer jih vruće ogrijeva sunce, 

Pa i ruho pristalije na nje, 

Sivi gunjci, bjeli dokoljenci,

Crljen povjes o pojas i glavu, 

I šarena na uprte torba 

Ako nije puške na plećije, 

Struka⁵ mu je zamjenjuje siva, 

Što mu stelja i pokrivka biva, 

Kada mu je počivat putniku, 

A pod njom’ mu i od kiše suho. 

Gdje takova tučiš susretnika, 

Sretnuo si momče Hercegovče, 

Nekrati mu na liepo zdravlje, 

Jere bi se kajao na ružno. 

 

Niz polje je tri debela sahta 

Do Ostrožca sela hubavoga, 

Kršno selo neostalo pusto, 

Jer ga pamtim od djetinstva moga, 

Kada prodjoh od dvanajest ljeta, 

I pratio hiljadu šilježi 

K Manastiru bjelu Kreševskomu. 

Gdje sudjeno u dijake bješe, 

Na Ostrožcu na ždrielu divnu,

Gdje Neretva vela ždere malu,

Sklopiše me brda s obe strane, 

Jur nevidjeh za se ni preda se, 

Dok nenikoh na vrh Popratskoga, 

S vrha vidjoh Bosanske lisinje, 

Za najposlie jer jih odtle nema, 

Kad’ me proždrie Jablanica čarna, 

A čarna je da čarnije nema, 

Dokle moj je dopjer’o dorine, 

A na dalje ni stalo mi nije, 

Pa su druže Jablanice dvije,

Kano kite s dva jablana svite, 

U vrtaču župnu, nebogojnu, 

U njoj trešnje do Mostara prve, 

U njoj prvo otače se pivo,

Što sazrieva groždja do Konjica,

Pa se čudjah čudu nebogojnu, 

Kad pogledah u Glogove vise 

Što izjutra saštićuje sunce, 

A Čvrsnica krada sa zapada, 

Al’ se sunce proz obije smieje,

Tere grije Jablanice dvije, 

I njihove grozdne vinograde, 

I još uz njih dva tri sela mala, 

Lug i Čare i Divora divna, 

Gdje su divi njegda divovali, 

Divovali i sela nabrali,

A kad sela naselili ljudi, 

Mahnuli se divovi u grede. 

A ostao Divor spominjanje. 

 

Vij’ se uzgor moj viti jablane, 

Ja zamakoh niz vilinske klance,

Istom mi je proza jadikovce, 

Police su donegledne stiene,

A Neretva u dubine struže, 

Nit’ je oku vjerovat’ nada se,

Kolike su Police u vise, 

Nit’ je vidjet’ u dubljinu rieku, 

Već se krstih što se čuda grade, 

E Perutca na udar prvoga, 

Gdje div pljùska vodu izpod mora, 

Da Neretvi donalije pljúska, 

Rek’o bih joj nema doljevanja, 

Iz tolikih potoka niza nju,

I on u nju rone lomivrate, 

Vrtec mlinčac búkom srebreniem, 

Što se čudih búku vodopadu,

I mlinčiću što se pod njim kreće,

Još se većma začudil divanu, 

Od kamena tvrda satesanu, 

A na vrelu na Perutcu divnu, 

Kako li je ta divan divane, 

Na njemu bi poigrale vile, 

Kamo l’ nebi odjah’o putniče, 

I tog’ vrela napio se hladna,

I čatio stienu napisanu 

Gdje pismena pokazuje stiena, 

Česvi ljudi proz nju su prodrli, 

I stavili uspomenu steću, 

Pa valjda su kazale jim vile, 

Da postave tudie spominjanje, 

Gdje i Rimski staše spomeniče, 

Gola dieva u ljút ukresana, 

Pa se Diva⁶ ta klisura zvaše, 

I ta divna dieva dievovaše 

Sve do dvajest nazad mojih ljeta, 

Kad hćedoše prokrčiti Turci, 

Da provedu kola uz Neretvu, 

I kad’ poslie sadjoh niz Neretvu, 

Neugledah na stieni djevojku 

Ter opsovah lagumdžije Turke, 

Jer su curu sinju lagumali, 

E tuda jim putovat’ nebilo, 

A sada jim oprostih zloradju, 

Jer su bolji za njima najahli 

I kršnije krše uravnali 

I evo nas k’o niz polje brale 

Kud’ su njekoč koze se verale. 

 

Do Dive je Grabovica Díva, 

Što su staje Jablaničkoj marvi, 

I neumiem se doumit’ nadievku, 

Što se Diva - Grobovica viče,

 Il’ su divi tuda koze pasli, 

Il što dieva medji dievovaše, 

Dokle Paše zemlji pašovale, 

Jedan Bosni a drugi Neretvi, 

A vlj’da su i Hercezi stari 

Dotle bili Humski gospodari. 

 

Eto Valja klanca najužega, 

Na njem’ valja prebrodiť Neretvu, 

Nije úžam k’o što doslie bješe, 

Gdje su ljudi ùžetom se vukli, 

Niť na konju, jere gaza nema, 

Već priedjosmo mostom željezniem, 

Što Inglezi pribaviše ljudi,

A Turske ga nabaviše lire, 

I neka su nabavile puste, 

Pa pustoši gradja odgovara 

Ljepše no bi gradu ikojemu, 

Njega drže dvie Božije grede, 

Što su nemal’ do neba narastle, 

A pod njima túlji se rieka, 

Reć’ bi da je posustala bjesna. 

Još sunašce po Glogovu sjaše, 

Al se smrcà niz mrke ogranke 

Pa valjalo prijavit’ dorina, 

Dokle nebi pomrčao mrače, 

A strave se pojavile crne, 

Jer ako je igdje mrkla mraka, 

I u njemu ima vukodlaka, 

To su ovda oba na ročišće, 

Pa ja hitih ujagmit’ noćišće, 

A to mi je Grobovica dolnja, 

U Savardak Miletića moga, 

Nuto stana, nuto prenočišća, 

Pršći vatra panja tilovoga 

Okolo se prenoćnici rede, 

I meni je poravnit’ medju nje,

I srknuvši dočeknicu kahvu, 

Poslušati priče prigonetke, 

Dok se peče janje ljetorasno, 

A kad’ ono pane sakresano, 

Pa prionu oko tole druzi, 

Eto mene medju nje prvoga, 

Istom li se drugovat’ počelo, 

I napijat’ odmorica pivo, 

A njeko bi da mu je gusala, 

Nećkaju se jedan do drugoga, 

Moj će Boško, ako niko neće, 

Pa zapjevà vesela mu majka 

Kaurina i Turčina druga, 

Gdje se bratskim kunu vjerovanjem, 

Da se neće izdat do vieka, 

Ni o rane ni o mrtve glave, 

Drugovali i vjeru držali, 

Kudgodier je drugovati bilo, 

I kad’ pošli ženiti se mladi, 

Turčin hčeo vlahinju djevojku,

A kaurin poturkinju bjelu, 

Spremili se i svate sabrali, 

I otišli otimat’ djevojke, 

Krv se lila, al’ cure oteli, 

I oba se oženili pobre, 

Ni svatovi pobre neizdali, 

Za vlahinju izginuli Turci, 

A kauri za Turkinju mladu. 

Da je kogodj slušao popjevku 

Koi nema ćudi za pjevanja, 

I on bi mi falio pjevača, 

Toli nebi koi pjesmu mari, 

Gdje se vjera slavi bratimljenja. 

Pošto pjevač oženio druga, 

I gudalo djeo za tetivo, 

Osja’ mjesec niz betine crne, 

Što su suncu ostanule puste, 

Kad je ono zašlo u primorje, 

Pa mi žao bješe na sunašce,

Jer mi nije prisvietlilo vidu, 

A da bih se čuda nagledao, 

Al’ mi blied posluži mjeseče, 

Ter su mi se zacaklile stiene 

Ko što bih jih želio na suncu, 

Čuda vidjoh, kojih nigda neću, 

Gdje skakaše uz skakala vile,

A Stuhaći u potjeru na nje, 

Bore mio! strašljiva vidjenja, 

Da je vjere k’o što je gledanja, 

I vile su i Stuhaći bili, 

Nu nijesu, vjera ti je tvrda, 

Nego koze protjeraše vuci, 

Divokoze site i opravne, 

A vuci su potjerači gladni, 

Teško vucim do njihova mesa, 

A i kozam do vučijeg’ bjesa. 

 

Mjesec leže za Čabulju sivu, 

A ja padoh na prosinu tvrdu, 

Njemu nebo pokrivalo bješe, 

A meni je struka od kostreti,

Lahko snivah stuhaće i vile, 

A do malo i dosniet mi bilo, 

Jere zora uranila bjela, 

A za zorom uzorilo sunce 

Hajknula se stoka iz pećina, 

Gdje noćuje uz Neretvu hladnu, 

Pa kad’ marva blekne na uranku, 

I putniku poraniti biva,

I ja liepo poranio vilo, 

Ja niz vodu, a uz brdo blago, 

Neureci mene niti blaga, 

Niti cura što kojkaju⁷ marvi,

U pust! vičuć’ vuka nevidovna,

Da se nebi dolibio múkom,

I stravio koze nenapašne,

I zazin’o⁸ čobanicu bjednu,

Pa da bi joj ujagmio ovcu,

Ovce rube rudine uz stiene,

Kozli brste i po stienam bršće,

Hoćeš vidjet’ čobanicu divnu,

Eno cure kršne i tanahne,

Ona kršna a kršnije ruho,

Reć bi što je rúna na šiljezi,

Sve da ona na se je natkala,

Da se cura nanosi klašanja,

Dok se svojih ovaca načuva,

Jer u svoje još čuva jih majke,

A hoće li igda u drugoga,

Ako i bi nebi se najala,

Vanda bi se udomila mlada,

Na pleća joj šarenica torba,

U torbi je kruha i mlieka,

Što će ona zamlaziti⁹ ljuto

Kad joj stoka u plandišće svrne,

Pa će ona užinati mirno,

I zaspati ako joj se kúnja,

Ali neće zadriemat valjana,

Kudjelja će razdriemat’ driemnu,

Jere valja napresti prediva,

Za podveze i za uplitnjake,

Čiem će muške darivati glave,

Ako sreća do jeseni dodje,

Da jur nebi kojkala u majke,

N’o domila kuću u drugoga, —

Prela ona i plela pletivo,

Uplićala dragog nečesvoga,

I nisam se rug’o uplićanju,

Već da bi joj pristo sudjeniče,

A nedraga nedopala druga.

 

Dočim s curom iz popaska ovce,

Dotle i ja na rieku Drežanjku,

Vir proždiera Drežanjku malahnu,

A nad virom stiena se uzpela,

A na stienu putari se pèli,

I na njojzi tolu sakresali,

Gdje su jeli i trošili pivo,

A u viru ogledali brke,

Pa je divno sa stiene gledanje,

Gdje Drežanjka plije u Neretvu,

I ako se gubi malahana

Negine joj ime za pjevanja,

Jer Drežnica pripieva se bajna,

Kano gora do Cetinja crna,

Dolina je u klisure ljute,

Pó debela u duljinu dana,

A širina metku puščenomu,

Nije puta u nju do cigloga,

Da ćeš kući na konju joj doći,

A pješcu je kud’ i vuci sadju,

Tu stanuju stanovnici drevni,

Trista dima i više ćeš naći,

Puno Turskih, malo kršćenije,

Imadu se na kući svačiem,

Ponajbolje marvom je obilje, -

Slušao sam gdje pričaše stari,

Da sokole loviše Drežnjani,

Pa sultanim slali tice sive

A sultani poklonjali daću,

Tek ostali vojevati dužni,

Pa su vazda prvi vojevali,

Gdjegodj mu je do nevolje bilo.

 

Svak ti fali pitomu Neretvu, 

Al’ nefali njezina teciva, 

Hoću reći kako teče kleta 

Od izvora do utoka njena, 

Čuda gradi k’o nikoja rieka, 

Njegdje možeš preskočit je momče,

Toliko je izdubila stiene,

A njegdje se u virove valja, 

K’anda odtle ni poteći neće, 

A što ždere stotinu potoka, 

A toliko vrulja naprasnije’, 

Kada daždi niz planine svale, 

Ni zato joj neka nije mahne, 

Jer se vode same u nju mame, 

Nó što neda ni mlinu uza se, 

Kamo li bi da natopi kláse¹⁰, 

Već što splavi na Gabelu svali. 

Ter se njome sám Metković fali. 

 

Ja nebrojih do Vrela - crnoga, 

Koliko jih bješe niz rieku, 

Ali ono crno koliko je, 

Kada bljuhne u Neretvu bjesno 

Dosta joj je za zaljevu samo. 

Ako odkle nabasaš putniče, 

Kad’ se nadme vrelo nabujano, 

Ter zapljušti niz crno kamenje, 

A zadime pramenovi bieli, 

Magla će te srebrolika naći, 

A biser će škropiti nada te, 

Još ako bi doš’o s prančioka, 

Dúga će te šarat nebojavna, 

U sedmero nebesnije’ struka,

Što ih diže sunce iznad búka. 

 

Odatle sam niza Polje bielo, 

Što’no ravno niče iz Porima, 

( Njegda, vele, kralj bješe Porime) 

A njime je do Mostara ravno, 

Kršno polje, ali njive male, 

Jer ga njegda vode oglodjale, 

A žalo mu naniele gladno, 

Ipak sela u njemu se hrane, 

Brdsku stoku pasu po Porimu, 

Pa imaju domu omršaja, 

Nisu željni groždja ni smokava, 

Nekupuju duhana ni piva,

Nit’ jim trnje niz poljanu kriva

Što se sili gdje mašlin¹¹ nesudi

I s njim nisu ustaoci ljudi. 

 

Liepo je pa niz Polje bielo. 

Al’ ljepote do Mostara nema, 

U njemu je pitomina steća, 

Smokve zore, vino se otače, 

Crljeni se šipovo stabarje, 

A duhani na sušilu nišu,

Žute tunje miloduhom dišu, 

Nije zjati na te blagodati, 

Već dojami šipka sladoljuta, 

Pa zagasi želji žedju vruću 

Dok nesjedneš na tratinu ravnu, 

Pod odrinu groždjem navješanu, 

I ovnova dobaviš se mesa, 

Istom zdravi crljeniku pivo, 

Sa prvom ćeš zapjevati Marka, 

Drugom ćeš se odužiti duga, 

A trećom će uljuljat’ te vile, 

Nećeš znati kud’ su te zaniele, 

Al’ ćeš snivat’razboje krvave, 

I poznavat po mejdanu glave,

Pipat’ ćeš se, da i tvoje nema, 

Pa se prenut i zapalit lišća 

Što ga puši i careva majka, 

Kako će ti odlahnuti jadi, 

Da si leg’o zmiju na srdašcu, 

Ona će se od tebe odleći, 

Istom ti je sve do mora ravno, 

Pa ćeš mi se pofalit junače, 

Kako ti se u Mostaru vidja. 

 

Gledaj kuće i tvrdine zide, 

Kan’da na njih udarit će vojske, 

Neće vojske veće bura nagla, 

Česva nije nigdje joj udara, 

Pa se kuće tvrde od vjetara. 

Eto Tepel¹² dvie u gradu liepe, 

Trgovačkim navaljane blagom, 

Sviet vrvi k’o u rani crvi, 

Njeko kupi, a njeko prodaje, 

Njeko pravo njeko mjeri krivo, 

Njekomu je k’o što Tale kaže: 

Nije lasno uhoditi grade 

Nelažući, nekunuć’ se krivo, 

I neproseć’ u mješinu mlivo. 

 

Nad Tepam su Stočevića kule,

S kojih njekoč zievale su glave 

Na koliće mrtve nabijane,

Sad tu mrtve nezievaju glave, 

N’o dva grla orla dvoglavoga, 

A pod njime sjedi Generale, 

Pravdu bdije, perje mu se vije, 

Nek od suše neima jauka, 

A i šuša uzazna za vuka. 

 

Naspram orla bieli se crkva 

Što Hrišćansko slavi pravoslavje, 

Harna crkva, harniji gradjani, 

Što u gradju nežališe blaga 

I nisu ga tratili s nedraga, 

Jer jim crkva obraz osvietljava 

I narodu slavu održava. 

 

Odtud’ Turske zajazile mahle¹³,

I po njima munare tanahne,

I džamije, gdje klanjaju Turci, 

Nije ni njih pogledati ružno,

Jer se njima veličaju gradje, 

Neboje se bure ni potresa, 

Niti jim je uroka za vieka 

A do vieka pravoroka nema. 

 

Kad se grada nagledah ubavna, 

S ovu stranu prokletija rieka, 

Kako ću ti sad’ na onu preći, 

Njeko viče: pokroči putniče, 

Eto mosta tvrda slavoluka, 

Što je davno koračio rieku, 

Na dva káma s jednog’ na drugoga, 

Hajde pravo, ništa ti nebilo, 

I ja brecnuh konja preo lúka, 

Lúk se dig’o nebu pod oblake, 

A na njemu ploče proglodjane, 

Plahnuh da se neslomi poda me, 

Al’ na meni te težine nema, 

Da bih mosta salomio pusta, 

Kad ga nisu salomili jadi, 

Što je doslie prenio jih na se, 

Da su kámi za jade kajali, 

Od sebe bi poupali sinji, 

E na njih se tri shrvaše carstva,

Jedno Vlaško, drugo Vizantinsko, 

Treće mu je bilo Osmanlisko, 

Sad’ četvrto krila razavilo, 

Nek je srećno po zemlju navilo! 

 

Ko li zida mosta Mostarskoga, 

Svak upita kada njime prodje, 

Njeko kaže Rimske sveznaoce, 

Njeko da su gradili ga Turci, 

A mi ćemo što nam pjesma priča 

E nječesov Rade Naimare¹⁴

Desio se sužanj u sužanjstvu 

Ili Vlaškog’ ili Turskog’ vieka, 

Sudili ga na dvanaest godina, 

Da tavnuje u tavnici Rade, 

Zgodilo se pa da mosta grade, 

Da bi kletu premostili rieku, 

Jednim svodom strane obadvie, 

Vikač vik’o tri biela dana, 

A toliko prošlo i nedjelja, 

Nebi li se našao zidare, 

Ko bi svoju založio glavu, 

Da će dignuť mosta na Neretvu, 

Pa kad nikog na poziv nebilo, 

Za dinare i veliko blago, 

Javio se Rade iz sužanjstva,

Da tavnuje još onliko ljeta, 

Koliko mu tavnovat’ valjade, 

Ako nebi sagradio gradju. 

I Rade se prifatio rada, 

I kad’ ga je dovršio pusta, 

Hočeli su da Radu osliepe, 

A on jim se preklinjao vidom 

Da ga takvog’ nigdje gradiť neće, 

Ako bi se prostio sužanjstva, 

Ljudi bili Radi vjerovali, 

Pa na njemu poklonili glavu, 

I u njojzi oči obedvie,

Tako sebe odradio Rade, 

A i mosta ogradio tvrda, 

Kakva’noga u svu Bosnu nema. 

 

Do mosta je i Hum i Zahumje, 

Hum je brdo, a Zahumje ravno, 

Da li nije nad’ Zahumje Huma, 

Ljepše bi mu svićalo jutarce, 

I bujnije cvalo povrtalje, 

Ipak njemu nemanjkaje cvata, 

Nit’ Hum smeta kuda sunce šeta, 

Sunce grije vrtle i prisade, 

Njive topi Radobolja¹⁵ plavna, 

Kuda koje žedni usijanje, 

Hoćeš zelja svagda jakorasla, 

Evo ti ga k’o u Dubrovniku, 

Hoćeš vina crna Madjarina, 

Evo ti ga kano u Budimu, 

Još crnjega, vjera ti je tvrda, 

Cim se pjeva dokle stiže pivo 

Nit se se stara rieč pogovara: 

Da neima Cima sve do Rima, 

Kako neće, gdje ga sunce šeće, 

Od uranka do mrkloga mraka, 

I ja vino pijavah u Rimu, 

Al nazdravljah Velotriem Cimu. 

 

A pod tiem bimom lozoviem, 

Pokraj vode Radobolje hladne, 

Poniknula spasodrža crkva, 

K’o jabuka u praraju zlatna, 

S nje zazvoni Gospino pozdravlje, 

A ja sjaših pod jablane njene, 

Vjetar puše, jablani se nišu, 

A nikoše uz jablane Fratri, 

Što su crkvi večernju čatali, 

Kako kitni uz crkvu jablani, 

Tako Fratri u crkvi valjani, 

A oni je i sgradili bielu, 

Što po svietu nenabrali blaga, 

Gdjegodj dobre duše darovale, 

To su svojim žuljim nažuljali, 

Dok su crkvu sazidali divnu, 

Fratri cvali, crkva bjelasala 

I drugom se za viek nenajala!

Tu me kita obrlati svata, 

Nije svata n’o znanije’ brata, 

Hćeše da se kod njih obnoćimo, 

Al’ bje preča u Vukodo doći, 

Ako hora vuka i neviče, 

I sam hiti u dó zavjetniče, 

Niti vuče u dó se dovuče, 

Nit’ javiše u dolu se vuci,

Nego ruka polećela k ruci, 

Pa mieniše braća zagrljaje, 

Dok duljalo pitanje za zdravlje, 

Dotle tola naperila pivo, 

Tekle rieči, a teklo i pivo, 

Niti vino bješe likovano, 

Nit utvorne ličile se rieči, 

N’o su srca brujala na usne, 

Kano rosa sa ružice rujne, 

Kad se truni na dragoljub bilje, 

Sve nam bilo miono i divno, 

Nit’ hajasmo što hujaše dani, 

Pa ni ljeto nebi dugo bilo, 

I ost’o bi naveslan putniče,

Da ga nebjè želja do primorja, 

Gostitelju nije bilo drago. 

Niť mi hćedè kratit’ dovoljaja, 

Još mi dodà suputnika druga, 

A ja njemu dadoh vjeru tvrdu, 

Da ću k njemu opet na veselje, 

Kad se zdravo vrnem iz primorja. 

 

Evo ti nas dva uperna druga, 

Niza Bišće pustopolje ravno, 

I ono je pusto oglodjano, 

Nije u njem zelja ni veselja, 

Osim što se u podbrdja vidja, 

S oba kraja sela ubranije, 

Gdje bi rekli da hljeba imade,

Dok na Bunu nesadjosmo rieku, 

Što navjera iz Blagaja grada, 

Gdje je njegda Herceg čuv’o blago,

Al ga nije potrošio na se, 

Niti komu ostavio svomu, 

Već pobjeg’o i odnio pusto, 

Pa govore pričaoci stari, 

Kad je došò u Dubrovnik s njime, 

I na prva uljegnuo vrata, 

Nad’ vratije stalo napisano: 

„Dodjè Herceg i donese blago“, 

A na drugim kud iznesè glavu: 

„Herceg prodje i pronesè blago“. 

Nek vjeruje kako komu drago, 

Ali će mi riet Dubrovčani, 

Kako stek’o tako raztekô ga. 

 

Komugodj su čajodrazi hajni, 

I miluje niz ravnine rieke, 

I plodine što plode niza nje, 

Na Bunu ga savedi mi vilo, 

Gdje se u nju i Bunica slieva, 

Niz Hodbinu prodolicu čarnu, 

Pa se grle mostom’ kamenijem, 

Što je Herceg zido za prelaza, 

A Alija Paša milovaše, 

Ter zidao kule i čardake, 

I Džamiju petkovu klanjanju, 

Oko dvora Murve i Jablane,

 A uz brda Maslinovo sadje, 

Još masline čaju podivljane, 

Po čardacim soldatija šeće, 

Na Džamiji crne vrane graču, 

Lele! Pašo za malo ti bješe, 

I Hercegu nije dulje bilo, 

Siliste se, a vladali niste,

Nit znadoste upraviti pravdu, 

Pa vam vlasti netraj upropasti, 

A i blago odè u nedrago. 

 

Dokle Buna zabuni Neretvu, 

Dotle i mi brdom se uzpeli, 

Na Dubrave zelengore ravne, 

Malo ti je u dubravam dubje, 

Al’ se mogu proz njih vući vuci, 

I mogu se kriti četenici, 

Krili su se i do skora pusti, 

I cesarsku dočekali vojsku, 

Kad na Stolac Jovanović hćaše, 

Tudier bješe glava krvavije’, 

Al’ je prov’o junak četenike, 

A stavio na Dubrave stražu, 

Gdje su i sad’ na oprezu bojnu. 

Pram Dubrava Počitelj je grade, 

Sinje Kule silena Gavrana, 

Što gospodar bješe niz Neretvu, 

Sa tog’ grada do na Krùpu rieku, 

Još su sinje uzgorite kule, 

Još utiče u Neretvu Krùpa, 

I poljana poznava Gavrana, 

Pa trećinu kokuruza dava. 

Al’ zaludu zievaju kule, 

A sa Krupe Gavranova greda, 

Na Gabelu skelu pustolovnu, 

Brukaju se od svojega jada, 

Kano tuga kad’ ugleda druga,

 A gdje su joj tri biela grada, 

Štono bješe Lava Mljetačkoga, 

A gdje li joj brodi vojebojni, 

Što no holi brodiše Neretvu, 

I siono prometaše blago, 

Sad’ nit Lava niť njegovih ladja, 

Pala sila, upanuli gradi, 

A sudbina i ruši i gradi, 

Nu Metković propirje hubavni, 

Sad u njemu trgovina radi, 

Tu su skele i sgrade nabojne, 

Jere tudier Paroplovi káde, 

Pa još bolje stat će Metkovćani, 

Kad’ ritovi oplasnu poplavni, 

Ter poljana zine podorana, 

I još ako ognjevoz jim zvizne, 

Niko bolje od njih niz Neretvu. 

 

Povezla se s Metkovića šajka, 

Pod njome su burkali se vali, 

A mi na njoj kó jesenski ždrali, 

Hitili smo ka primorju blagu, 

Na desno smo zvirlali u stiene, 

Što je Božja sudbina sazdala, 

A ničesva bilja nedodala,

Ako li ga i dodala blaga, 

Puste su ga vode izglodjale, 

A vrtače ostanule male, 

Gdje se nješto vidjeva domova, 

Što na sreću po otocih rade,

Ako nebi oplavila rieka, 

Dohranjuju kruha za kućana. 

Lievo zjaje polje nedogledno, 

Ali ga je i gledati ružno, 

Jer ga mláve po sriedini dave, 

A da li ga nedave povodnji, 

U njemu bi svakog’ žita bilo, 

Što bi moglo prehranit Neretvu, 

A bilo bi zajma i primorju, 

Niti bi ga dovlačile ladje,

Iz Odese grada Moskovskoga. 

Istom sada sprave se dovlače, 

I prokope rove nadničari, 

Bog će dati i radine ruke, 

A u zdravlju cara brigaoca, 

Da se mlava u maticu slieva, 

A posušje cielo polje biva. 

 

Vidjeli smo i Vida nevidna, 

Sad’ je selo, ali bješe velo 

Kadno’ se je slavila Narona, 

I glasili sa nje Neretvani, 

Sa svojega bjesa junačkoga, 

Nije samo da su uz Neretvu, 

Već i moru dodijali bili, 

Ter bijahu porobije drevne,

Otimali trgovačko blago, 

Plienili brode po primorju, 

I robove vodili u roblje, 

Dok jih nisu Rimljani shrvali. 

I Naronu ostavili pustu, 

U njoj uči sila spomenika, 

Da nesili niko do vieka. 

Nemašimo ni Kulu Norinsku, 

Još se bieli uzgorita tvrda, 

I na njoj su uspomene vele, 

Stražila je Dužda od Turaka, 

Za stotinu i više godina, 

A na nju su udarali Turci, 

Mnijuć’ da bi oborili Dužda, 

Kad’ bi kulu savladali tvrdu, 

Pa evo je i sada na strazi, 

Da Opuzen¹⁶ nepuzne u more, 

Pa da i nju nesplavi Neretva, 

Neće Kula, nit Opuzen s njome, 

Nego ja ću i moj sa mnom druže, 

Da nas do njeg doplavi Neretva, 

I doplovi na vjeru junačku, 

I nas hiti u talase žive, 

A ona se utopi vidovna, 

Ona hćela, a nju hćelo more, 

A nas neće more miloplovno, 

Jer Pelješac neda mu pomama, 

Da bi ono u pučinu seglo, 

Po Pelješcu ima naseljana,

Što nam s mora nebješe vidjavni, 

Sjem Janine u Zagorju liepu,

Što ga nije slizalo pomorje, 

Na spram njega Klekovisu klanci. 

Dokle Tursko dopjeraše carstvo,

Bješe skela primetalo bojno, 

Dokle bješe vojevanja kivna, 

I na raju i na Goru crnu, 

Klek sad’ klek’o pod orlova krila 

Pa već nije primetala bojna. 

 

Maleno je po podnevu bilo, 

Kad’ prispjesmo k Stonu bielomu, 

U dolnjem smo Stonu izprtljali, 

A dva jesu zasebice grada, 

Al se vežu zidom zajednikom,

Što zidase providuri mudri,

 Il’Mlječani, ili Dubrovčani 

Da solare od Turaka brane 

Ili jagme jedan od drugoga, 

Pa dodadne u sviet soliva 

Ponajskole u Bosnu bezsónu, 

I sad luku na prevlaci¹⁷ kažu, 

Gdje Bošnjani plandovaše prazni,

A konji jim na prevlaci pásli, 

Dokle bi se soli dočepali, 

Sad’ prevlaku masline popasle, 

A Bošnjaci njegdje soli nadju, 

Što jih stoji omanje dekanja, 

Ter obadva na šteti su grada, 

A rusi se obaraju zidi,

Što bi oni orili se sami, 

Nebi rugla za obadva bilo, 

Nego što jih i gradjani rube, 

Pa zidaju varde i lokande, 

Troju rove izpod zemlje ljudi 

I nječesve Akropole túdje, 

Trate zlato, dok izvade stiene, 

A mi naše zarivamo grade, 

Pa nam ginu spomenici dični, 

Nije mahne Banduru Gosparu 

Što na kuli vjetrenicu gradi, 

Nit’ što liepu sudariju zida 

Od upala vremenom kamenja, 

No nefalim što se ruše stalni, 

I njekakve pozidjuju jažve, 

Koje neće posušiti grada, 

Što se nebi izbavio bara. 

Pa žalujem pusta monastira, 

I ćelije sienom natrpane, 

Gdje su mi se Breviari čtali, 

Pa još većma pustjelicu crkvu, 

Gdje’no su se Psaltiri pojali, 

I sveštale bogomile Tajne, 

A sad u njoj truhnu konjogrizi, 

Gdje je vojska zimovala kleta. 

 

Zgledav stone grade nerazstojne, 

I njihove bare i ribare, 

I solare i tovare njine, 

Što primorke tovariše mlade,

Zakrenusmo uz poljanu malu, 

Nabasasmo na glavicu steću, 

I na gradju za njom starodrevnu, 

Kuća nizka od kamena tvrda, 

A oko nje stećci spomenici, 

Stare stećke trnje pobusalo, 

Možeš vidjet’ križe ukresane, 

Al’ na Grčku okrenute ruku, 

Što pominju stare pokopane, 

Pa su novi križi ponizani,

I na desnu i na lievu stranu, 

Križ križana, a krst krstu riesi, 

Gdje kom’ pali u zemljicu liesi 

A ona jih kori nekajane, 

Što se jadni u životu ruže, 

Kad se mrtvi tudie liepo druže. 

Dok mi stasmo i groblje čitasmo, 

Ničè crna iza zida duvna, 

Posestrima reda Franjevoga. 

Poznala nas po odielu crnu, 

Pa pozvala u ćelije tavne, 

Nebi li nas čime častvovala, 

I crnom nas počastila kahvom,

Kahvu pili, i groždja zobali, 

I smokava jeli kuvijanih, 

Pitali jih, tko su i odkle su, 

Ženske glave tudie se sabrale,

U tu spilu jadnu samostanu, 

I kako jim živovanje biva?

Nebilo jim odgovora teška, 

Jer se kažu pokornice same, 

Boga mole, i postove smažu,

A trude se oko povrtalja, 

Pa kada jim rodi povrtalje, 

I uplodi maslinovo granje, 

I kad’ kravi ponaberu lišća, 

Eto hrane da se od glad brane. 

A rodom su sestre domohranke,

Što se tomu zavjetuju redu,

I ubožtvom pašu dragovoljne, 

Da u nebu izdvore naplaću. 

 

Ta ubava spila dokaziva, 

I krstovni oko nje oblici, 

Da tu bješe njegda Monastire 

Koludrica reda istočnoga, 

Zadušbina Srbskih vlastelina, 

Nemanjića ili Baošića, 

Dokle’no su i vladali silni, 

Ter poklie jim posrnule vlasti, 

Neostali na starinu pusti, 

A da nije tije spmenika, 

Nebi tudie Srb se ukopao, 

Da bi njega pozlatio živa, 

Ali hoće da kosti sahrani, 

Gdje mu se je starina kopala 

Ter i mrtav za baštinom seže. 

 

Pokruti me Pelješkinjo vilo, 

Iz tvojega stona vilenoga, 

Pa nebi l’ me preko mora sniela, 

A do grada Dubrovnika biela, 

Nebje lahka vila zagoranka 

Veće hitra šajka pomoranka, 

Što zaveslà morem malahnijem, 

Kraj Šipona i Lopuda bajna, 

Izpod Slanog pa i Trstenoga, 

Dok’ doveslà k Gružu paroplovka, 

A Gruže je veselina rajna, 

U njemu se sustiguju ladje, 

Preko morskog’ što benave svieta, 

A brodovi tovare nebrojni, 

U njemu su dvorci perivojci, 

Gdje gospoje prebjeraju cvieće, 

Gdje lahori povjetarce blago, 

I sa morja i sa zelenborja,

 Što s Lapata pridodava hlada, 

Pa veseli i stara i mlada, 

Da večerim i u jutro ráno, 

Prošeće se Gružom udobniem. 

A gdje si mi diče Dubrovniče! 

Kamo su te zaniele vile, 

Što te nisu ovdje osnovale, 

Čini mi se nigdje ljepšeg nema 

Za vilena grada namješćaja, 

Evo zgrada, evo vinograda, 

Evo voda i svakojih zgoda, 

Što bi gradu pristojale stojnu, 

Dok’ ja tako veljah sebi samu, 

Dotle nikoh na Ploče i Pile, 

To su vesi k’o namorske vile,

Što u morske zrcale se vale, 

A po njima ruže nabujale, 

I tu liepi dvori poredani, 

I gospari šeću na ladanju, 

Tek je nješto što jim ugled smeta, 

A to bieli uzgoriti zidi, 

Tvrdi zidi sjaju bez krovova, 

Iznad Gruža na Ploče i Pile, 

Pa ja pitah što jim krovâ nema 

Il se dvorim Gospari skopali,

Ili i krove bure odniele, 

Il’ jih s neba sadrobile striele? 

A njeki mi ogonenù pobre: 

Niti dvorim Gospari pomrli, 

Nit’ holuje krove odniele, 

Pa ni s neba porušile striele, 

No sažgale Crnogorke diljke

A to bilo za našega vieka, 

Kad Francezi zaušiše more, 

I stražiše na Dubrovnik stražu, 

Težko palo Cara Moskovskoga,

Jer je blizu na Cetinje bilo, 

Pa odturi Crnogorčad mladu, 

Da Franačku nabrzaju vardu, 

Sa tog pika mora Slavjanskoga, 

Došli oni i zagnali stražu

A lasno jim pognati je bješe, 

Jer su s mora ladje lubardale, 

Baćuškine lubarde i ladje, 

A ni diljke neostale puste, 

Vazda ždile kudgodj se naniele, 

Tek nevaljà što ždiše na Pile, 

I bratovske sažegoše kule 

Kad bijaše prečeg puškaranja, 

Uza Zetu i Moraču kletu, 

Gdje’no bi se kula nasažgali, 

A bratstvo bi štete slavičalo, 

A nekleli ogoljeni zidi, 

Iznad Gruža Pločam do na Pile, 

Što su diljke s njih krove odniele. 

 

Istom niče milde Dubrovniče, 

I njegovi starovjeci zidi, 

I čarobni na more pogledi, 

Pa zdravo mi pogledi i zidi, 

Klanjam vi se Vlahu odvjetniku

Što vi čuva na ulazku vrata, 

Kud’ je Herceg uniš’o sa blagom, 

Ja unidjoh nedonesav’ blaga, 

N’o željkovan da te vidju grade, 

K’o kad žudjah mjesečeva sjaja, 

Kada iskah po javorju vile, 

A on sjaše proz jelove grane, 

Pa ja s njime sustigivah vile, 

To si i ti bio Dubrovniče

U našemu rodu Slovinskomu, 

Kad mu mrčà sa istoka sunce, 

A malo ga grijà i zapadno, 

Da bi svoju oslovio majku,

I u knjigu bilježio bielu,

Što je čuo od babajka svoga, 

Ti si sjajô kô meni mjeseče, 

Proz jelovo u planini granje, 

Pa su tebe njegovale vile, 

S njima tvoji pjevali pjesnici, 

Mudroznanci u sviet mudrovali, 

Bogoslovci vjeru veličali, 

S njima brodi mora preorali, 

I u tri se poznavali svieta, 

I bio si haran gospodare, 

I valjáo rodu susjedniku, 

Kad bi godjer komu dotješnalo, 

Il’ se Srbi rožili medju se, 

Il’ Bošnjani kralja bantovali, 

Il’ bježali od zavade knezi, 

Svakomu si biv’o utočišće, 

Sačuv’o jim pogibelne glave, 

I njihovo tecivo uza nje, 

Pa pomenuh doba davnašnjega, 

A svak znade što je skoro bilo, 

Kada raja ustadè na Turke, 

Pa bi jadna od glad poskapala. 

Da joj odtud nebjè providjavno. 

 

Neće pjesma slavopjevni grade, 

Da nadpjeva Dubrovkinje vile, 

Koje su te davno ovjenčale, 

No se nadjè navlašna pripjevka 

Što putnika mačè namjernika, 

Da ti perce prizadjedne malo, 

Do stotine za kalpakom perja, 

Koje ti se sa ponosom vije, 

Za zasluge hara slovinskije’. 

 

Na dobro će osvanut jutarce, 

Jer prispjesmo na dobro večerje, 

Kad’no žarko sunce počivaše, 

A sinula Malobraćska crkva. 

U svjetlilu mnozih svjetiljaka, 

Svjetlila su svjetlila na dvoru 

A Fratri su pojali na koru

Šeststoljetno slavje Ćaćku svomu 

Asiskomu Frani ubožnomu, 

Slava bješe večernica mala. 

Dočim sjajan svanuo blagdane, 

Pa se crkva nakitila biela, 

Nabrali se u nju svećenici, 

Svećenici reda svakojega, 

A slegla se svjetina nebrojna, 

Po crkvi su oltari prosjali, 

A pjevnici pjesni zapojali, 

Pojala je gospoda ubrana, 

Učitelji skladoglasbenici, 

A molitve čitali Misnici, 

Slovioci oslovili slavje, 

Pa kad’ divni skončali obredi, 

I puče se nadivio slavja, 

I cjelov’o svetiteljne hare, 

I darov’o dare na oltare, 

Os’u sviet slaveći blagdana, 

Kuda komu častiti se drago,

A Gospoda u Ćelije vela, 

Na čestitku starešini reda, 

Po čestitci posjela za tolu, 

Tola bila spravna i ljubavna, 

Zdravilo se od druga do druga, 

A zdravica Malobraći vela, 

I milo mi to zdravljenje bilo, 

Jere vidjah srčane gradjane, 

Što su žarki sprama Braće male, 

Pa je dika Malobraćenika, 

E tolike zaslužiše časti, 

I joštere hrane milovanje, 

Radi dobra reda i ugleda 

Bog jim dao! i odsele bili 

Rodu rodni i redu uradni. 

 

Razvrgla se tola i veselje, 

Nestà mene i mojega druga, 

A eto nas u Gružu na more; 

Noć bje crna, a još crnja plovka,

Što zaplovi s nami niz primorje, 

Pa veslala kud je njojzi drago, 

Al nas sveslà kud’ smo rekli bili, 

Pod Kotorom gradom bijeliem, 

Mi pod Kotor, a u Kotor sunce, 

Sa Lovćena brda krvoljevna; 

A kakve su uklete vrleti, 

Preko kojih osjavâ sunašce, 

Da bi sa njih polečele stiene 

I morske bi zasule bezdani, 

Kamo l’ nebi zavalile grada.

Kad zidove ja ugledah sinje 

Uz klisure u osienu čajnu, 

Na um mi se navrzlaše misli, 

Što je pustih ostanulo kapa 

Od kamena do kamena pusta, 

Od Kotora do Cetinja bojna, 

Sve bih lahko prigorio stare, 

Al’ nemogu nigda skorašnjije’, 

Što će bridjet’ još za puno vieka, 

Jer brdjani digoše oružje,

Pa se braća krviše nedužna,

A junačtvo nebjè za pjevanja, 

Jer se kuće izkopaše drevne, 

A popljezà piljež iz domova, 

Iskat’ hljeba gdje je manje njiva, 

Da je sa šta nebi jada bilo. 

Nò nehéeli junaci muštranja, 

A kleti bi vavjek vojevali, 

Kako mi se na oružju viču, 

Da su jutros sa mnom doveslali 

Na utrinu grada Kotorskoga, 

Pa vidjeli vitostase momke 

Što’no su se iz brda nabrali, 

Pa se skaču skoka vilenoga,

Ćesarovom premećuć se diljkom, 

Na glave jim mrke kosovljanke, 

Po prsima crljen prslučnjače,

Dokoljenci uz goljeni bieli, 

A zelena dolama na ledja, 

I bjeglići rekli biše sami, 

Da bi jedan valj’o vježbeniče, 

K’o dva drùga nevježbana drúga, 

Al’ je muka k’o zvono na vuka,

To nedaćno vojeno vježbanje, 

Još mučnije, jer u svoga nije 

Ali kad’ ga i u svojka nadju, 

Neće biti lakšega muštranja, 

Osim što bi laglje u svog’ bilo,

A gdje li se zavojšti na svoga, 

To će biti rane nekajane. 

 

Kršan Kotor, i do njeg Kotorje, 

Liepe zgrade i namješće liepo, 

I kršne su po Kotoru crkve, 

I mnozi su crkvam štovaoci, 

Kako kojoj godišnje je slavje, 

Al je prvo svetomu Tripunu, 

Što ga časte oba vjeroštovja, 

Jer je obim čudesan Tripune, 

Kako koji zlopatnik se nadje, I

l’ u Klisu slomio goljena, 

Tjerajući vuka il’ hajduka, 

Il’ ganuo u Zatonu ruku, 

Hrvući se s burom na veslanju, 

Pa kad’ bolju prebolio haran, 

Eto ti ga k svetomu Tripunu, 

Pa objesi na oltare dare 

Ili ruku od srebra skovanu 

Ili nogu zlatom ožiganu, 

Koje krase čudotvornu crkvu, 

Ko je vjeran pa dobro mu biva, 

Ovdje nije na manj vjerovanje, 

I ti miluj svetitelju divni, 

I molitve i priloge harne, 

Što ti oba nose vjeroštovja, 

I odvjetuj u nebesa za nje, 

Da kako te časte zajedini, 

Onako se i medju se nadju, 

Nu li hrdjav zlo za dobro vrati, 

Ti nekrati svoje blagodati. 

 

Pošto svecu učinismo časti,

I glavu mu cjelovasmo zlatnu, 

Njegova smo stigli čuvaoca, 

A to mu je biskup Kažimire, 

S njime smo se pitali za zdravlje, 

Vratio nam bratske zagrljaje, 

I bratio dva ugodna dana, 

Dok se biela nagledasmo grada, 

I njegova svegakolikoga, 

Nebiv ništa na pazar donieli, 

Ipak smo se na pazar nadnieli, 

Gdje trgovat’ slaze Crnogorci, 

Njegušani pa i Ćeklićani, 

I sanose što valja na more, 

A odnose što more dovalja, 

Maleno je što snose brdjani, 

Jer ga puno ni kod kuće nema, 

A sa mora svašta izobila, 

Pa se jagme o svašta brdjani, 

Ponajviše o mlivo i rižu, 

Mlivo će jim trebovat svakomu, 

A rižu će sniet’ na Cetinje, 

Što knjaževe bataljune hrani. 

Hajde vidjet’ ko vjerovat neće 

Kako prte vreće Njegušani, 

Dvie su vreće, a pod dvie ruke, 

A po jedna žensko u naramke, 

Nisu mušku dvie vreće težke, 

Jere će ga izmieniť muše¹⁸, 

A kako je jedna žensku težka, 

Neka ona priča u Njegušu, 

Ili mužu ili ćaći svomu, 

A to su ti majke i djevojke, 

Što njeguju junačke odojke,

Što se kite po mejdanu bojnu, 

I starinu održaju stojnu. 

 

Iz Kotora hćasmo na Cetinje, 

Al nas brecnè Davorovo inje, 

Što’no bije i kad’ bure nije, 

Tad’ rekoše da će bura naći, 

Jer knez prodje iz Petrova grada, 

Ko bi za njim poš’o na Cetinje? 

Reć’ će njeko eto ti ga knezu, 

Kano da će zavojštiti s njime, 

I vuk vije, jer ga hrdja bije, 

Kad nevije, svakako ga nije, 

Mi se takvog’ klonismo vijanja, 

Pa nam ljepše niz primorje bješe, 

Kraj Prčanja sela zloglavoga, 

Gdje knez Danil zaglavi nedužan, 

Valjda komu i knez dugovaše,

Al’ bi rekli ne tolikog duga, 

N’o ga kleta mržnja izoglavi, 

Kako mnoge u nas prave davi. 

Prčanje je sprama Orahovca, 

Gdje se lane zapodjedè kavga, 

Koju i sad kaju brda crna, 

A lahko jim nije okajanja. 

Malo dolje Perast perje vije, 

Pa eto ti u zamaku Risna,

Iznad njega brda risovije’,

I vrletnih šija Krivošija, 

Ako hridi risova nehrane, 

Nehramaju za Krivošijane, 

A česve su urvine nabrane, 

Aratos jih! vuku za vijanja, 

A vjera je pobratime druže, 

Nebi ni vuk tudier vjekovao, 

Koliko su ljudi vjekovali, 

Pa i njima valjda dotiešnjalo,

Ter se digli s muke očajani, 

I palili puške na ćesara, 

Nemislili da bi nadjačali, 

Već da bi se banili krševa, 

I života uz neplodje ljuta, 

I danjaka što na manjak nema, 

A nebi se mrskali u vojsku, 

Ja nevelim, al’ kazaše ljudi, 

Pa komu je ostalo za dušu, 

Što su krši ostanuli pusti, 

Što tu nije vóka ni težaka, 

Što nijesu njive uzorane, 

Što nečuješ čobanice ráne, 

Da kojkuje koze uza strane, 

Već se vuci i lisice šeću,

A smeću se uharni brdjani... 

Nije dobra ni zemlji ni carstvu, 

Nit carevoj dolikuje glavi, 

Da mu zemlje preostaju puste. 

 

Kad nestadè Risna za gledanje, 

Iztačè se Novi grade vidu, 

Tu nam staše oči na Novomu,

Kako nisu ni na Risnu bojnu, 

Jere grad je Tvrtka Bosanskoga,  

Što na more silan dopjeraše, 

Novi zidà, a i druge grade 

Po prostranu vlastovanju svomu, 

Al’ utvrdit Tvrtko nemogaše 

Nit’ na kopnu, kamo li na moru. 

Ako se je i tvrdio bojče,

Jači su ga bojci dohrvali, 

A ostali tvrdji dobojevci, 

To su zidi u gradu Novomu,

Ter nam milo spominjanje biva. 

 

 

Za Novim je skela Sutorinska, 

Gdje su čete prevažali Turci, 

Kadgodj su se boju pobojali, 

I krcali hranu na Trebinje,

Pa sad’ zjaje skela pustolovna, 

A i kula Bega Trebinjskoga, 

Što bijaše carstvu pouzdanje, 

Da pričuva zemlju od kaura, 

Nit’ je kule, nit’ je skeli rada, 

Nit osmanska njome vláda vlàda, 

Obadvie su zasužnjile klete, 

I nigda jim odsužnjiti nema. 

 

Po tom ničè i Savino slavno, 

Što ga priče na daleče diče, 

Jer je Lavra Srbstvu primorskomu, 

A štuje ga Crnagora ciela, 

Pa i jeste divan spomeniče, 

Nemanjića Save velikoga, 

Što je srbsku zasnovao crkvu 

I  narodu čitao Vangjelje, 

Da mu nebi ost’o u nevjerju, 

Pa mu nije zato fala mala, 

Rad’ toga mu i Savino služi, 

I god drži, i veselje biva, 

I kršno bi na gód bilo doći, 

Kad se sgrne sviet na slavljenje, 

I nagledat’ vilovita svieta, 

Kaludjera ko vranih gavrana, 

A popova kanoti snopova, 

Gdje se réde Liturgijom divnom, 

A do njih se narojila crkva, 

Što je bliže sve se u nju slieže,

Osim što je ludo nedoraslo, 

Pa i sa dálj puno pohodnika, 

Naglo bi se moma i momaka, 

Na momcima toka i jaraka¹⁹, 

A na momam kova i okova, 

I bi bome bogmio se druže

Još u hramu dok popovi služe, 

A kad narod povrvi iz crkve, 

Ter se fati kola i užina, 

Pod zelene maslinove brajde, 

Što je mlado u kolu se najde, 

A vriemešni za užinom ljudi, 

Pa bi i ti lovio se druže, 

Jali kola jali užinanja, 

Ni jedno ti nebi mrsko bilo, 

Vidio bi, ako prije niesi, 

Ako bi se kola dočepao, 

Kako cure zamjeraju momci, 

Po obrve i po kose crne, 

Kano lovci po planini srne, 

A i one po brkove vrane 

Ko jelene što košute hrane, 

Tu se mladi pa ureku momci, 

A zareku udavat’ djevojke, 

Od Savina do Lukova dana. 

Nu li bi se dolibio toli 

Gdje se zdravi rumenika pivo, 

A valjaju razgovori razni, 

Ako vojske niz krajinu nema, 

Tiha kupa naokolo hoda, 

Nazdravlja se kumstvu i jedinstvu, 

Nu li gdjegodj šušnula je vojna, 

Življe kupa mienja se napojna, 

Pa se zdravi Srbstvu i vojinstvu, 

A u slavu svetitelja Sava, 

Koji svoga roda neodava. 

 

Zdravlje bilo kako se napilo, 

A najbolje kud’ zaveze ladja, 

I nije nam ona krivudala, 

N’o nas proz tri grada proveslala, 

Tri su grada tri sokola siva

Što vardaju na zavalju mora, 

Da se nebi prigodilo kvara 

Il’ Kotoru ili Dubrovniku, 

Ili s brda ili preko mora, 

To je Oštro i dva do njeg’ drúga, 

I neka jih uzgor svetrojega. 

 

E s Oštroga kitno je primorje, 

Fali ti se Vitaljina divna, 

Ni Konavlja nisu od kudjenja,

A Župu mi najžupniju kažu,

I jest u njoj roda svakojaka, 

A naručna Dubrovniku biva, 

Kadgodj hćeli voća i cvieća, 

Il’ jarice za Božićna mliva, 

Il’ poizbor lozovine piva, 

Dubrovčani u Župi će naći. 

 

Obnoći smo u bielu gradu, 

A svanù nam na Drienu sunce, 

Drien je varda više Dubrovnika, 

Gdje su dva se sumedjila carstva, 

I carinu dielila medju se, 

Dok se nije medja poravnala,

I jednomu dopanula daća. 

Tudie nam je zamrknulo more, 

I Srdjeve²⁰ potonuše kule, 

A nas vile za brieg zaniele, 

Navilismo putem na Trebinje, 

Nedaj Srdje da bi grdje bilo, 

Ovud’ nam je liepo putovanje, 

Nek su krši i tamo i amo, 

Nek su drače kud’ se šetke vlače, 

Nit nam drače opanaka svlače, 

Niti šetke plaše kočijaša 

Nit’ oblice nas strašile kule,

Što su s obe strane poredane, 

Gdje su njegda Turci stražbovali, 

Na brdjane i na morske vale, 

A sad’ straže Magjari soldati, 

Da jih nebi vile odniele, 

Il’ nagnali na more Banjani. 

Medju tiem kulam jadjenjem 

Mašili smo pokraj Smokve gluhe, 

Pa Maksima pomenuše vile, 

Baćevića vojevodu mlada, 

Paženoga kneza cetinjskoga, 

Gdje je junak izgubio glavu, 

Boj bijući na ubojne Turke, 

Pa i Smokva upala je gluha, 

A Maksino čuje se junačtvo, 

Sa Trebinja do Cetinja ravna,

I mi njekoč u pjesmu ga brali, 

Pa i sada na opielo zvali. 

 

Kad smo kule i krše projahli, 

Trebišnjica susretè nas rieka, 

A s nje riknù polje podorano, 

Dugo polje kolika je rieka, 

A široko što mu brda daju, 

Po njemu se pobjeraše klasi¹, 

I miroduh duhan, što se glasi, 

Da ga pije i careva majka, 

A brdom se braše vinogradi, 

I vino bi glasilo se rujno, 

Da ga troše Turci Trebinjani, 

Neću brojit druzije plodina, 

Što to polje upladja naplavno, 

Dosta ti je nagledat se ravna, 

Dok’te svede do biela grada, 

Pa i njega eto ti napravna, 

Kule su mu i tvrdjavi tvrde, 

Okolo njih Trebišnjica šeta, 

Neda u nje preskočit’ konjiku, 

Niti pješcu preplivati bojnu, 

Pa su bojci bili Trebinjani, 

Vazda bili na zaravu prvi, 

I nisu se stidili zadnjije’, 

Pošto pak jim ponestà hrvanja, 

Latili se hitro trgovanja, 

A blizu jim za prometa more, 

Pa se vide liepi namješćaji, 

Ljepše kuće n’o su prije bile, 

I ulice ljepše popločane, 

I smetišća voda odniela, 

Mješte smetlja zeleno je dublje, 

Što nasadi Babić generale,

Ako ode, vesela mu majka, 

Ostat će mu za spomena dublje, 

Za sve što je zaradio gradu, 

A na dobru svagdje ljudi znadu. 

 

Pa još će se oglasit’ Trebinje, 

Kad’ ponikne katolička crkva, 

I ponovi Biskupija stara, 

Što’no bješe od prie Turaka, 

Jer kad’ Trebinj posjednuli Turci, 

Kršćani su bjegli u primorje, 

I nestalo stola Biskupskoga; 

Sad se zidje i u dobra doba 

Do somića dosegnut’ će zidi, 

Muka bješe i natega vela 

Da i dotle dozidje se biela, 

Al odtale jošter i gora je, 

Jer su oba posustala druga, 

Jedno Hrvat Danko kapelané, 

A drugo je Župljanin Paskale, 

Da jim Bog da! do završka snagu, 

I tu gradju neostave nagu, 

 

 

 

 

 

 

Valjalo bi drúga i druzije’, 

Koji rad su takovomu radu... 

Da je pjesma pošla u prosjake, 

Prosila bi u svakoga živa, 

Nek podieli u Trebinje crkvi, 

Ako želi duši mjesta naći, 

Jer kad’ ona proslovila slavna, 

I proslavi Boga blagodarna, 

Slaviti će i darivce harna, 

Neće Danka niti Paska sama, 

N’o sve one, koji dâše dare, 

Ljubosiji u Trebinju crkvi, 

Jer će u njoj procvast’ ako Bog da, 

Bolja ljubav i bratsko omilje, 

Što je doslie hramalo nevino, 

Sa neznanja i sa nepoznanja, 

Tri su brata u Trebinju gradu, 

Al se oni medju se neznadu, 

Kakono je valjalo odavna, 

Došlo vrieme da se upoznaju, 

I da haju za ljubav domaću, 

Rad’ toga se učitelji daju, 

I zidaju ljubovije crkve, 

Neka ljubav razavrže sveta, 

Što je mrazba uvriežila kleta. 

Dok ja čitah crkvi blagovolje, 

Skobiše me dva kobljena druga, 

Bi reći smo ročili vidjenje, 

To su oba počitelji crkvi, 

Vrli druzi Frane i Paskale, 

Milo bilo na obadvie strane, 

Nenadići da se rukujemo,

Rukovali i Trebinj sabrali, 

Što je u njem za vidjeti liepo, 

Pa se rujna vina ponapili, 

I hćedosmo da se razstajemo, 

Al’ nabasà Petkoviću Luko, 

Želje Luko da se rukujemo, 

Pa pošto se rukovasmo harno,

Za moje me Luko pità zdravlje, 

Za njegovo ja nepitah Luku, 

Jer bih moja dva prida mu dao, 

Kad mu vidjoh osnovite grude,

I kôli je u pleća nagojan, 

A prislonit nesmjedoh se stasu, 

Jer me njemu ni do rame nema, 

N’o ga pitah: Kako ti je Luko? 

Bogme bolje n’o mi doslie bješe, 

Vojvoda sam bio u brdjane, 

A sada me kapetanom grade, 

I svagdje mi častno mjesto daju, 

A nemanjka častnikovka plaća, 

Pa sam dobro u carevu zdravlju,

Nafalih mu brdsko četovanje, 

I Vukala Luku imenjaka, 

S kojim se je hrv’o na Grahovcu, 

I s Grahova opustili Turke, 

Il’ je znao il mu rekle vile 

Da mi ’vako odpovjedi Luka: 

“Ako smo mi brdim vojevali, 

Niste ni vi ravnim mirovali, 

Mi smo bojci, vi ste književnici,

Što su naše diljke puškarale, 

To su vaše knjige vojevale, 

Da se raja izbavi Turaka, 

Mi smo amo odužili duge, 

A kako je tamo, mi neznamo“. 

Dobro Luka na obie bande, 

Vi ste Luka skolesali vuka, 

A ovaki gvoždja mu zapeli, 

Pa sad vuče u stupici hude. 

No mi reci za Vukalovića, 

Česvo bješe njegovo junaštvo? 

Eno kule na sried’ polja biele, 

To je kuća moga imenjaka, 

Stó noćih smo u njoj noćevali, 

I viećali na koju bi ruku, 

Da svedemo četu na Trebinje, 

I toliko noćih noćevali, 

A uz one prokletie strane, 

Što jih vidjaš na okolo grada, 

I stražili na izmjenu pobre, 

E bi Turci u gradu pospali, 

Da neima ko uždit topova, 

Nit’ povikat na obranu grada, 

Ali nigda neprispaše kleti, 

Od dne do dne tri godine ravno, 

Nemogosmo udarit’ na varku, 

A na juriš neimasmo vojsku, 

U tomu se i krajina svrši, 

Vukalović u Rusiju mahnù,

A s koga je, lahko mu nebilo, 

Nevjera mu Dučić bješe prva, 

Uz Dučića jošter i druzije’,

Što svak’ hćaše da postane knezom, 

Na knežiji ko na vrbi groždje, 

A ni Crnagora nesentala, 

Da bi do nje kneževao Luka, 

Jer bi joj se krnjili Brdjani, 

A Brdjani njoj su krila bila, 

Ode Luka, prestà četovanje, 

Prsnù četa na četiri strane, 

I ja svoju dograbio kulu. 

Evo mi je što ju vidjaš bielu, 

Hajd’mo u nju da se napijemo, 

Pa da ti se napričam jadova, 

Kad si tako vrlo na junačtvo, 

Da te želja mine četovanja“. 

Prosti Luko! Ja ti vidjeh kulu, 

A vidjah ti i oružje sjajno, 

Nije trieba poviedat junačtva,

Jere se je povjedalo samo, 

Tek mi milo vidjeti te bješe, 

Što te Luko uznadoh cigloga 

Sjem Sočice i Musića moga 

Od onije glava junačkije’, 

Kojeno su vile kumovale, 

A moje jih gusle ponabrale, 

Pa nek nam je na zdravlje poznanje, 

Vele mi je milo četeniče, 

Što si glavu dohranio bojnu 

I u drugu prislonio vojnu,

I oružje pristalo ti glavi,

Neštedi se ni uz Orla sinja, 

K’o što niti uz Sokola siva, 

Nehaj Luko! na malo besjeda, 

Već’ ako ti u vriemenu dodjem, 

Noćit’ ću ti u kulu bielu, 

Pa ćemo se razgovorit zbiljno, 

A sad s Bogom! družina me viče, 

Gdje li Trebinj, gdje li Dubrovniče, 

Pa dobra ti sreća književniče“. 

 

Pošto bjesmo na Trebinju druže, 

Sram bi bilo nevidjeti Duže, 

Samostan je tu starina drevna, 

Zadužbina Miloradovića, 

Što su rodom sa Trebinja biela, 

A možda su i vlastela bila, 

A sada jim u Rusiji vriežva,

I tamo su vlastela poznana, 

I vojnici u carevoj vojsci, 

Kad sazdaše biela Namastira, 

I bielu dogradiše crkvu, 

Odnieli su u Rusiju glave, 

Da jih nebi zapizmili Turci,

Sa tolikog priložena blaga, 

A crkva je stojna službovala, 

I braća se u samostan brala,

I samostan narodu valjaše, 

Kadgodier bi pritužili Turci, 

U Duže bi slegli se prvienci, 

I na zboru bi se svjetovali 

Kako bi se proturili živi. 

A to vazda nazrievali Turci, 

Ponajskole zadnjega ustanka, 

Pa hčedoše da samostan spale, 

I u njemu kaludjere žive, 

Al’ bjegnuše kaludjeri mudri, 

Kud su koga noge odniele, 

Igumane pravo u brdjane, 

I vojvoda postao brdjanom, 

Dok vojvoda brdim vojevaše, 

Dotle Turci Namastir sažgali, 

A crkvu mu ostavili pustu, 

Kad odtale osijale vojske, 

I svakuda vojna malaksala, 

Požalio Igumane crkvu, 

Gdje mu osta sama pustolovna, 

Povrgnuo brdsko četovanje, 

Pridruživši druga ciglenoga, 

Bielu je naselio crkvu 

I branio od dušmana krutih, 

Pa evo ga današnjega dana, 

Gdje prezidje ogorjele zide, 

A kad crni zabiele se zidi, 

I ćelije uza crkvu sinu, 

Nasporit će crnoriezci njojzi, 

Bit će ljepša n’o je prije bila, 

I neće joj nestat providjenja, 

Dok joj bude Miloradovića, 

A i brata ko’no Perovića. 

Evo jednog što vam pjesma priča, 

Iguman je što vojvoda bješe, 

A to ti je Melentije vriedni, 

Što nam sada djakonije daje, 

I nabraja sokolove klance, 

I mi radi da se naslušamo, 

Nit’ bi siti razgovora bili, 

Da bi smrklo, i da osvanemo. 

Al’ valjalo sitnit razgovore, 

Jer za brda zamicalo sunce, 

Nije dobra kad bi nas izdalo, 

Dokle Smokvu nemašili gluhu, 

Što je ona ogluhnula gluha 

Nisu vuci izgubili ćuha, 

Triebaše nam ujagmit’ zavidna, 

Ostavismo Igumanu zdravlje, 

A mi zdravo mimo Smokvu kletu, 

Mimo kule i bogaze ljute, 

Hoćeli smo da stignemo sunce, 

Ali ono umrije za morom,

Prie n’o smo mi stigli na more, 

Al’ nam ničè grade Dubrovniče, 

I drugo nam sa njeg’ osjà sunce, 

Nije sunce niti je mjeseče, 

Nò se bio veselio grade, 

Gdje će sjutra novi Biskup ući, 

U bionu priestolnicu crkvu, 

Ne tudjinče, veće rodjeniče, 

Nakon dviesta ljeta tudjevanja, 

Pa se trista upalilo žara, 

Svietle žare pram nebeskog šara, 

A zviezdono nebo odgovara, 

Ter se vidi k’o da grije sunce, 

A vrvjeli po gradu gradjani, 

I svunoćke brujao je sviete, 

Dok ga nije zora razabrala, 

A kad’ zora odpučila biela, 

I sgrmile na gradu lubarde, 

Povrvile gomlile na Pile, 

Sve će tamo, niko kući neće, 

A na Pile i vile se svile, 

I meni je pa za njima poći, 

Da se pusta čuda nagledamo, 

I čudilo nije bilo malo, 

Puk se reda, bajraci se viju, 

Razni puci, a razni bajraci. 

Župljani su za svojiem prvi, 

Pa za njima sliede Konavljani, 

Konavljani pa i Cavtatćani, 

A druziem ime neumiem, 

Nije ruga što pamtio nisam,

Jere sam se u čudu zanio, 

Pa se liepa naglédao svieta, 

Kako kršni bajraktari momci, 

Na njih bi se i jele povile, 

A na toke i koretce zlatne, 

I o pojas ledenice male, 

I Njeguške zaniele djevojke, 

Toliš nebi tanke Konavljanke. 

Nisu sami bajraktari momci, 

No i brka bješe grušanije’, 

Kršni brci, još kršniji muži, 

I bješe jih razbjerati divno, 

K’o hrastove neštećene dube, 

Po sriedi mladikova hrašća, 

Što su oni podgojili divni, 

Pa i ženske zamjer’o sam glave, 

Ni one se nisu utančale, 

N’o što vitke to su i nagojne, 

Da bi mogle biti domobranke, 

Al je ljepše da su domohranke, 

I ruho jim kršno odgovara, 

Naške one, naško jim i ruho, 

Nit jih stoji odielo skupo, 

Jer su sobom tkalje i vezilje, 

A lahko je zaodjet se liepu. 

 

Kad’ top puče, a za njime male, 

Zatreptaše barjaci svioni, 

Zatutnjaše talambasi bojni, 

Zaglušiše milocike svirke, 

A zalila svjetina nebrojná, 

Bože mio! česvo je veselje, 

Il se ženi Dubrovački kneže,

Il’ udaje grade Dubrovniče? 

Nije kneza, da ga ženi grade, 

A udo se davno Dubrovniče, 

Već evo ti druzije’ svatova, 

U svatove vlastela su prva, 

Za vlastelom djaci učenjaci, 

Za djacima koludrice duvne, 

Pa koludri crnci i bjelaci, 

I ja pristah u šereg crnije’,

Za nami je stotina popova, 

Dokle nikla svita Kanonika, 

Oni vode starca sjedoglavca, 

Makli su ga iz stana tihana, 

Nakon trijest ljeta ljetovanja, 

Nemakli ga, da bi komu dali, 

N’o ga miču crkvi na priestolje, 

U svetoga Vlaha odvjetnika, 

Da imadne Vlaho zamjenika, 

A i grade Božjeg’ ugodnika, 

Starina je Vodopiću Mate, 

Gradu ga je i hranila majka, 

A vjera je podgojila sina, 

Nek joj sine na priestolje sine, 

I evo ga s Pila sprovodimo, 

S puškaranjem uza pjesni svete, 

I s molitvom puka bogoštovna,

I u sjajnu svedosmo ga crkvu. 

Crkva sjala od svakog’ milinja, 

Zlatne kite oltare zastrle,

A na njima križi odasjali, 

Sprama žarkom na prozore suncu, 

A i sunce zrcalilo na nje, 

Pa nastalo slavje i pojanje, 

Slava Bogu u visine vela, 

A ni grada nebijaše mala, 

Pa daj Bože sa visine Veli, 

Nek se diči Dubrovniče bieli, 

I s ovijem rodjkom valjanijem, 

Kako se je slavio s mnoziem. 

 

Malo nam je bilo Dubrovnika, 

Još ćudasmo da nam je Lokruma, 

Pa i po njem’ prošetasmo čarnu, 

Proz šimšire i čimprese bujne, 

Proz liljane i ružice rujne, 

Do slomljene šetali smo crkve 

I velebna Manastira pusta, 

Gdje su njegda koludri pojali, 

A sad’ pjeva moj kosove crni, 

Nezagledaj oborine puste, 

Niti trgaj Ružmarine guste, 

Niti kaji Fratre nekajane, 

Ovdje više razgovora nema, 

Al necvieli kosoviću sinji, 

Boljega si dopao gospara, 

A Rudolfa Cesareva sina, 

Kad on dodje uz carevnu mladu, 

Ter pošeta po borovu hladu, 

I bori će uz njih se ponieti, 

I mirisni ocvietati cvieti, 

Pa i dvori osmienut se bieli, 

A i oni povrć’ Miramare, 

Ako od njeg’ ljepšeg vida mare. 

 

Vita jelo, vijni k nebu grane, 

Hoćemo li druže uza strane, 

Liepa smo se našetali grada, 

I po njemu svašta pripovjesna, 

A i mora okolo njeg’ biesna, 

Pa veljasmo i hćedosmo poći, 

Al’ padoše dva sokola siva, 

Dva Kisića, dva Paskova sina, 

Lahnuše nas na kočije dvie, 

Pa u Župu savedoše divnu, 

Dočekà nas u dvore Paskale, 

I njegova Domaćica vriedna, 

Domaćica služila je pivo, 

A nevjesta groždja i smokava, 

I što ljepše u dvoru imaše, 

A to nam je bilo zasladjivo, 

Iza časti što smo častvovani, 

U Gjurića u Paskova druga, 

U radiše rada njegovoga, 

A našega vrla poznanika, 

Što smo došli, kući milo bilo, 

A meni je što ju vidjeh drago, 

Gosparu sam prijatelj odavni,

Danas istom poznah se s čeljadju, 

Častna čeljad u Gospara harna, 

Kô su bila čedna i valjana 

U vrieme tvrda neimanja, 

Taka su mu i sad’ u imanjstvu, 

Bog je dao nepitav’ čiji je, 

A Paskova trudba nemanjkala, 

Pa će svako u Župi ti rieti, 

Vidje l’ dvora mješte hizbe male, 

Mješte ništa vidje l’ podvornica, 

A da ino nepričamo blago, 

Što je vr’o naradio muže, 

I vrliem dohranio sinom, 

A i oni svojim ako Bog da, 

Nek se pjeva kuća Paskovića, 

A nereknu u družini ljudi: 

Nit’ zlu teci, niť dobru učuvaj. 

 

Hćesmo ići, al se nedà poći, 

I pošli smo, ali kući nema, 

Pasko pušta, ali Vlaho neće,

Vlaho bio kod Roga zlatnoga 

I Bospora nagled’o se čarna, 

Pa i mene još hćè da očara, 

Naveslavši uz Rieku plavnu, 

Rieku vele, al’ je more malo, 

Jer i brodi uza nju se šeću, 

K’o što brode na Bosporu divnu, 

Il’ zaljevom do Roga zlatnoga, 

Tu me želja minú Carigrada, 

Neznam čiem bi prvlje se zanio, 

Ili pljusku što kreće kamenje, 

Šest vitlova jedan do drugoga,

Melju múku na svakoju ruku, 

Pa dva žrvnja što masline gnječe, 

Što mlin smelje za nedjelju dana, 

Jednom gradu može biti brana, 

A što žrvni prežrvnaju ulja, 

Njim bi Bosna pripostila ciela, 

Mlin je veli, do njeg kuća mala,

I u nju je ljubav nas uzvala, 

I u njoj nas dvorilo je pivo….

Pobratime istom hora dodje, 

Da ti reknem, a vjerovat’ nećeš, 

Što u pjesmi često piva biva, 

Nije da su pijavice vile, 

Nepiju ga nit se miju njime, 

Već se kriju za lozovo lišće 

A lišće se na pjevača mahne, 

Ter se one nadju razigrane, 

Kod njih nazre pjevač tanahane, 

Nesmiem reći da kupu nelahne, 

I nenagne vinca rujenoga, 

Ako nebi, grlo bi zapelo, 

Ostala bi pjesma nespjevana,

A sielo se nabrukalo njime, 

Pa reć ću ti, a na vjeru samo,

Ako i ti nepineš sinovče, 

Nemoj pjevat’ gdje pjevači dodju. 

 

Jutarnje nas probudilo sunce, 

Vrelo buči na uranku biesno, 

A niz rieku brodi zaveslali, 

I nas sveze barka naveslana, 

Do prevoza kola Dubrovskije’, 

Tu kočija bahnù upregnuta, 

Na dva konja, dva dorata ljuta, 

Pa nas lahnù kao znane ljude. 

Znaše Vlaho a mi znali nismo 

Kamo će nas odniet’ dorini, 

Prolećeli pr’o Zatona brzi, 

I Orašac pregazili mali, 

Dolećeli u Trsteno bajno, 

Podne bješe, sunce pripjecaše, 

Kad mi sjahsmo pod dva vela duba, 

Dva javora dviestoljetna druga, 

Kolici su divi poodrasli, 

Šest sežanja svakom oko pasa, 

Triest više u visinu stasa, 

Neka mjeri ko vjerovat’ neće, 

Pa javori i od sebe holi,

Jošter su se većma ponieli, 

I za hlada razkrotili grane, 

Poklie cara vidješe poda se, 

Fran - Josipa krunu veličajnu, 

Gdje je pio izpod njih hladenca, 

Pa i kruha založio biela, 

Ter stavio u hlad spomenika, 

Nek’ se njime dva javora diče, 

A spomenik caru „slavu“ viče. 

Od njih care pokročio crkvi,

Pa pošto ga u njoj poštivali, 

K’o carevoj likovalo glavi, 

Izaš’o je na pogledje moru 

I tu sjeo na kamenu ljutu,

I kušnuo vinca primoranca 

Što mu župnik dodavao ruci, 

Pa mu vince udrilo u lišce, 

I na njemu ruža procvjetala, 

Što ga takog zemlja je ubrala,

I Trsteno godilo mu vidu, 

Kakva vidj’o niz primorje nije, 

Pa i jeste selo miomilče, 

Ako nećeš gledat’ uza strane, 

Pogledaj mi iz crkve na more, 

Ostat’ će ti oči u zelenju, 

A sinje ćeš nazirati vale 

Proz turundže i proz tunje žute, 

Proz šimširske kite porezane, 

I staračke hraste i jablane, 

A sried’ toga hrašća i cvieća 

Dvori će te zasjeniti bieli, 

Starodavna kuća Gučetića, 

Još se ona na starini smieje, 

Ma reć bi joj pomladjaja nije. 

 

Krivala bi pjesma da nekaže, 

Da smo i mi djakonije pili 

U onoga Popa istinoga, 

Koi caru dvorio je zdravlje, 

Pa i mi smo prvom Njemu pili, 

Drugom pili piru Djakovskomu, 

Jer u ta se doba pirovaše 

Osvećenje Hrama Djakovskoga, 

Što je cielu rodu spomeniče, 

Ter kad klicà Savlje i Podravlje 

Mnoga ljeta hrama svetiocu, 

I mi smo mu pripievali s mora, 

Nek’ davore dva javora stojna, 

Kako sa njih trepetaše lišće, 

Kako l’ smilje mirisaše cvieće, 

Uz njih naša srca trepetala, 

Uz njih naše želje mirisale, 

Pa daj Bože! da do Tebe dodje,

Što veljesmo mi na Trstenomu, 

Spram velebnu piru Djakovskomu,

Ako rodi što ta sije crkva, 

Nikad ploda za narod boljega, 

Od ovoga do Crnoga mora –

Al žalosti moja! do vieka, 

Koliko je od mora do mora, 

Toliko je bratstvu do bratinstva. 

Nedaj Bože! da do Tebe dodje, 

Ako šenuh u nedomišljenju, 

No daj ono što ta slovi Crkva, 

I prilike u njoj navajane, 

I što želi ki nju zida divnu.

 

Da si s Bogom Franasović Dumo!

I Trsteno veselo uza Te, 

Pomeni nas gdje Ti godi dodju, 

Ter se love u kolo mladjenci, 

Pod dva duba dviestoljetna druga, 

Nebi li nam pripievali momci, 

Gdje smo i mi tudier hladovali,

I bladenca napili se harni, 

Ter odosmo sjetni, neumorni. 

 

Pa kudgodj’su vile nas navile, 

Opet su nas u Dubrovnik sniele, 

Al’ valjadè i iz njega poći, 

I evo nas u Gružu na krila, 

More ničè a kličè pjesniče: 

S Bogom ostaj! vilde Dubrovniče. 

 

 

 

¹ Lisinj je vrhunac svake planine, ovi je Bitovnje na Neretvi.  

² Prelivode: razvodje, bil.  

³ Indžil, ili indže čauš: desetnik u Sultanovih dvorjana.  

⁴ Bieliti, ubieliti – vunu na suncu 

⁵ Struka: Hercegovački ogrnjač, plaid.  

⁶ Diva dieva : God. 1864 bijah u glavnoj vladinoj komisiji za izvidjenje proloma ceste uz Neretvu, i našli smo na tom mjestu na stećoj hridini urezanu Rimsku Veneru bas - relié, koju putari srušiše, jer je bila na udarcu.  

⁷ Kojkati: Kojko! razgovor kozama, slobodjenje. U pust! plašiti pusthiju vuka, pust ostao. 

⁸ Zazinuti, obzinuti: Kad udari vuk u marva, čobani se prinemogna u grlu vičući, pak vele da jih vuk zazine. 

⁹ Zamlaziti; čobani nose ljuta, kisela mlieka, pak kada hćeli kusati namuzu u nj jamuže od ovce ili koze, zamlaze. 

¹⁰ Klasi, klasovi – Kokuruzi 

¹¹ Mašlin: trnokop, orudje za krčenje.  

¹² Tepe: rieč turska: brežuljak.  

¹³ Predieli.  

¹⁴ Naimar; Mimar, rieč arabska  - gradioc, Arhitekt.  

¹⁵ Radobolja: rieka.  

¹⁶ Opuzen - opuzina: Fort opus.  

¹⁷ Prevlaka: prielaz po kopnu iz Dolnjega Stona u gornji.  

¹⁸ Muše – Magare.  

¹⁹ Jarak – oružje. 

 

²⁰ Tvrdja sv. Srdja. S. Sergio. Poslovica : Nedaj Srdje da je grdje.