Алија Хаџи-Јусуфовић - Невјерна љуба Љубовић Омера

Невјерна љуба Љубовић Омера

Ферман пише Цар Отмановићу,

А шиље га ка Босни Везиру,

У ферману Царе поручује:

“О Везире, моја вјерна слуго!

Већ су мене даве додијале,

На курвића Љубовић Омера:

Пали робје, а сијече главе,

И продаје буле у кавура,

То нам вјера поднијет’ не може, —

Већ послушај, моја вјерна слуго!

Уфати ми Љубовић Омера;

Ако ли га уфатит’ не можеш,

Његову ми пошљи русу главу;

Ако би ми жељу испунио,

Дајем тебе турску вјеру тврду:

Ставићу те до себе првога,

Држа ћу те као своју главу,

И даћу ти шћерцу јединицу —

Нек ти буде твоја вјерна љуба.

Бијеле ћу ти саградити дворе,

Според мојих, још боље од мојих;

А ако га уфатити нећеш,

Уфатит’ га, ил’ посјећ’ му главу,

Кунем ти се дином и аманом,

Подигнут’ ћу силовиту војску,

Жива ће те они уфатити,

На муке ти душу извадити.“

Кад је Везир ферман проучио,

И видио што му ферман пише —

Устануо на ноге лагане,

Тајно купи силовиту војску,

Тајно иде Љубовића двору

Кад је близу двора долазио,

Он почину на росне ливаде,

Да причека док огрије сунце.

У то доба Омерова мајка

Сан уснила на бијеле дворе;

Ђе се прамен магле заметнуо,

И поклопи Љубовића дворе!

Из облака нешто говораше:

„Зло заспала, Омерова мајко!

Зло заспала, горе устанула,

Ти ћеш сјутра јада допанути,

Омера ти твога заробити,

Заробити, али погубити,

Останућеш самохрана мајка.“

От страха се пробудила стара,

Од душека на ноге скочила,

Па узима сребрна кондира,

Те отиде на воду студену;

Кад је близу воде долазила,

Она силну војску опазила.

Јаду се је стара досјетила,

Од страха је кондир испустила,

Па побјеже двору бијеломе,

Те Омера сина пробудила,

И Омеру стара говорила:

Бјеж’, Омере! кукала ти мајка,

Видиш, сине! да си погинуо;

Ето на те силовита војска,

А пред војском Босански Везире.

Али Омер мајци говорио:

„Јадна мајко ! ђе бих побјегао?

И коме бих тебе оставио?“

Мајка њему на то одговара:

„Ја ћу тебе за то сјетовати,

Како ћеш се лако избавити:

Ти се сакри у небојшу кулу,

Ту те Везир нигда наћи неће.“

То је Омер мајку послушао,

Собом узе слугу Усеина,

Сакрише се у небојша кулу.

У то Везир с војском ударио,

И стару му уфатио мајку;

Љутито јој Везир говорио:

„Кажуј, кујо, Омерова мајко! „

Ђе си скрила твојега Омера?”

Старица се добро кунијаше:

„Кунем ти се, Босански Везире!

Ево има четири неђеље,

Ка је поша’ у своју тазбину”.

Ал’ је Везир не шће послушати,

Већ уфати Омерову Мајку,

Промаче јој језик проз вилице,

Па је опет Везир упитао:

„Кажуј, кујо, Омерова мајко!

Ђе си скрила твојега Омера ?”

Тешко старој мука подносити,

Ал’ јој теже сина изгубити.

Кад то виђе Босански Везире.

Да га мајка проказати неће,

Он уфати Омерову љубу,

И њој шћаше језик промакнути,

Ал’ говори Омерова љуба:

“Не мучи ме од Босне Везире!

Ако тражиш Љубовић Омера,

Ето ти га у небојшу кулу!

Са својијем слугом Усеином.“

Кад то чуо од Босне Везире,

У небојша отрчао кулу!

Уфатио Љубовић Омера,

И његова слугу Усеина.

Тад Омеру савезаше руке,

Свукоше му с’ нога јешемлије,

Па га боса гоне проз планину,

Ал’ говори слуга Усеине:

„Господару од Босне Везире!

Не ћерај ми боса господара;

Љубовић је рода госпоцкога,

Он се није тако научио,

Да бос иде проз гору зелену.“

Везир њему на то одговара:

„Муч Усејне Омерова слуго!

Док нијесам и тебе свезао,

И скинуо с нога јешенлире”.

У томе их данак оставио,

А тавна их ноћца прифатила;

Починуше у гору зелену,

Везир заспа са његовом војском,

А Омеру оставише стражу,

Ал’ ево ти среће из ненада:

Стража пије вина и ракије,

А служи им слуга Омерова,

Докле се је опјанила стража;

Тада скочи слуга Усеине,

Од страже је сабљу уграбио,

Па притрча своме господару,

На руке му коноп прекинуо,

Више кида меса но конопа.

Кад се Омер сабље прифатио,

На стражу је јуриш учинио;

Пошто Омер стражу погубио,

Право бјежи свом бијелу Двору.

Када Омер двору долазио,

Уфатио невјерницу љубу,

Промаче јој језик проз вилице,

Па је пушти саму проз планину,

Нек се сјећа што је учинила,

Господара свога проказала.

Па је своју сахранио мајку,

Како ваља и како требује.

Прибиљежио: Алија Хаџи-Јусуфовић

“Луча” 1897.