Смрт попа Богдана Лалевића
(Из друге књиге “Нове јуначке пјесме” од
Никца од Ровина)
Бијел Скадре, не бијелио се!
Есад-пашо, не веселио се!
Што се црни оно поље равно
Око свете на Књажевцу цркве
У сред зиме кад му доба није?
Да л’ се ледни снијег истопио
Све од суза што их лију мајке
За синцима и за јунацима,
Који гину око Скадра града?
Ил’ су врани с мора долећели,
Пресићени и крви и меса
Од добријех коња и јунака,
И ту пали да одморе крила?
Ил’ је с неба послана прилика
Пребијелој књажевачкој цркви,
Да се њојзи на добро не слути?
Нит’ се ледни снијег истопио
Од многијех и топлијех суза;
Не могу му сузе додијати.
Нит’ су врани с мора долећели,
Ни крваве госбе оставили
Што имају око Скадра града:
Не могу се црни наситити.
Могу цркву јади задесити,
Задесити, у црно завити,
Али није ни с неба прилика.
Црни стижу са Бојане гласи,
И оно су мајке и сестрице,
Вјерне љубе и још вјеренице,
Соколова, Срба витезова,
Који гину и крв проливају
Око Скадра и Бојане брзе,
Па су дошли пребијелој цркви,
Данас, брате, у свету неђељу,
Црна срца и црна ођела,
Да се моле и Богу и цркви
За јунаке и за осветнике
И да чују са разбоја гласе:
Кога има а кога ли нема?
Ко је љутих допануо рана?
Ко ће остат’, ко ли умријети,
Да се њему не надају живи?
Једни плачу, а други наричу
И бијелој клањају се цркви;
Поглед им се уз поље отима,
Хоће л’ когођ са разбоја доћи,
Хоће л’ добре донијети гласе.
Што чекале, то су дочекале:
Стиже јунак из боја крвава
Крвавијех руку и образа.
Како стиже, на земљу пануо
Од умора и тешкијех рана,
Ал’ се јунак одморити неће;
Старе мајке, љубе, вјеренице
И сестрице црне кукавице
Полећеше те га сусретоше
И црнијем болом опасаше;
Мајка пита за јединца сина,
Љуба пита за свог господара,
Вјереница за свог вјереника,
А сестрица за брата својега.
Слуша јунак и тешко му било,
Удрише му сузе низ образе,
Са крвљу се сузе мијешају;
Кроз крваве сузе бесједио:
“Тужне мајке, несретне љубовце,
Вјеренице, љуте сиротице,
А сестрице, сиње кукавице,
Рад бих добре донијети гласе,
Али нећу, но како је било:
Кад згазисмо Арбанију љуту,
Кад се Скадру примакосмо граду,
Нападосмо на Бардањол тврди.
За три дана и три ноћи црне
Нит’ сједосмо, нити починусмо,
Нит’ једосмо, нити воде писмо,
Већ се класмо и сјекосмо с Турци.
Неко гине, а неко остаје.
Ко остаје он напријед ступа.
Леже мртви, пролијећу живи,
А пред њима Вешовић војвода
С бритком сабљом у десници руци.
И он први од свију војвода
Баш са војском од Васојевића
Изби соко и барјак пободе
На Бардањол, на брдо крваво,
И задоби име Обилића;
Ал’ му силни падоше јунаци,
По странама Бардањола клета,
Да их кљују врани и гаврани,
Од сад, селе, за годину дана!”
Јоште јунак говорити шћаше,
Ал’ страх прође по гомили црној,
И настаде лелек и јецање,
Да је страшно било послушати,
Још страшније, брате, погледати.
Но ту бјеше једна женска глава,
Јесте жена, али јунак прави,
Друге своје и тјеши и кара,
А путнику мушки проговара:
“Ко си јунак и којега рода?
Видим да си из земље далеке,
Ал’ долазиш од наших јунака
Ти ћеш знати, ти ћеш казивати:
Ко погибе ко ли ће нам доћи,
Ко ће доћи, да му се надамо?
Је ли здраво попе Лалевићу?
Је ли здраво, хоће л’ скоро доћи?
Он отиде и остави цркву.
Ја сам стара, хоћу умријети,
Љуте ране у гроб однијети,
Ако моје кости не опоје”.
Ту старица преста говорити,
Али јунак ријеч наставио:
“Ој старице, Србинова мајко,
Ја сам родом од Новог Пазара,
А био сам у гори хајдуче,
Мало дана, дванаест година.
Па кад оно о јесени раној,
Пуче пушка за слободу златну,
Тад ја војсци Вешовића приђох;
С њом прегазих Арбанију црну,
И дођосмо Бардањолу тврду.
Ту ме Турци обранише љуто,
При свршетку боја крвавога,
Јануара двадесет седмога.
Идем мајци ране лијечити.
Што за попа Лалевића питаш,
С њим сам био на мјесту крваву
По ограшју тамо и овамо,
Ђе нож један тројицу пробада,
Пушка једна шесторицу бије,
А поп један двадест укопава.
Благо мајци која га родила
И у свету борбу опремила!
Онаквога друга и јунака,
Српкиња ће ријетко родити.”
Јунак прича, мајка се поноси
И с поносом на снаху погледа,
Снаха сузе од очију пушта,
Паде старој у загрљај мајци.
Јунак виђе и мало застаде,
Ал’ се ништа јаду не досјети,
Већ продужи причу о јунаку:
“Мјесто цркви, војсци похитао,
Мјесто крста пушку дограбио,
Мјест’ одежде паше фишеклију,
Оде с браћом крвцу прољевати
За крст часни и слободу златну;
И свуда је образ освијетлао,
Освјетлао себи и својима:
Од високе Виситор-планине
До питоме варош Ђаковице
Свуђ је Богдан међ’ првима био,
Бојак био, Косово светио,
Сто пута је мого погинути,
Ал’ свуд здраво и весело прође,
Свуда прође, Ђаковици дође.
Ту је војска на зимовник пала.
Да зимује и да се одмара,
По питомој варош-Ђаковици,
А поп баци свијетло оружје,
Па прихвати књиге и законе;
Од војника постаде судија
И отпоче дијелити правду.
Да ти га је било погледати,
Би рекао и би се заклео:
Вратио се протопоп Недјељко,
Те он служи свете литурђије
И толкује књиге староставне.
Ђе је среће, ту је и несреће,
Ђе несреће, ту и среће има:
Једно јутро зори у свануће,
Поранио Вешовић војвода,
Грлом викну попа Лалевића
И овако њему проговара:
О Богдане, моја десна руко,
Мој ратниче и избрани друже,
Ти си свуда са народом био,
Зло и добро са њим дијелио,
И од сада са народом буди.
Земан дође да се растајемо:
Ја отидох мору и приморју,
Ја отидох и одведох војску,
Да помогнем Скадра заузети.
Ти остани варош-Ђаковици,
Ти дијели по истини правду
И још служи свете литурдјије
Све за душе палијех јунака
И за помоћ Бога великога,
Да ми тврди Скадар освојимо.
Кад то зачу попе Лалевићу,
Плану јунак и мучно му било,
Па оваку ријеч проговара:
“Радомире, мој брате рођени,
Нерођени као и рођени,
Не бих ти се данас уставио,
Да ми дадеш Скадар на Бојани,
Да глас оде по цијелој војсци:
Гле страшивца Лалевић Богдана!
Не боји се Лазареве клетве,
Не сјећа се Косовске вечере.
До сада је вазда с нама био
И на дому и у љуту боју,
А сада се попе препануо,
Изневјери, просто му не било!
Стога идем с браћом погинути,
А правду ћу Богу оставити,
Правду Богу, а народу цркву.
То изрече брже коња тражи,
Посједе га, војсци се придружи,
Незван пође Скадру бијеломе;
Није незван него насилице,
Ко два брата што Војиновића
У сватове незвани пођоше.
А када смо брда превалили
И несретне гудуре арбанске,
С тешка пута у шанце падосмо
И крваву борбу започесмо
Јануара двадесет петога:
Грокћу пушке, а грме топови,
Град оловни шанчеве засипа,
Све падају по избор јунаци.
А кад тврде шанце остависмо
И у Турке јуриш учинисмо,
Ја угледах попа Лалевића.
Не бјеху га љета уморила,
Већ он бјеше међу првијема;
Све кликује и соколи друштво,
Пушком бије и напријед ступа,
Дуг му перчин лети по ваздуху;
Дивно га је било погледати.
Али ко ће ватри одољети?
Ко л’ под градом претећи олова?
Ко ли живу изнијети главу,
Када у смрт лети без узмаха?
И соко се од једном заљуља,
Заљуља се ко бор на планини
И посрну на земљицу црну!”
Кад рањеник таку ријеч рече,
Љуба цикну, а задрхта мајка,
Покрену се оно коло црно,
А заплака мало и велико.
Виђе јунак шта је учинио
И одмах се јаду досјетио,
Оде тјешит’ и мајку и љубу:
“О старице, соколова мајко,
Мајка била па сина родила,
Јунак био, славно погинуо
И красан вам поздрав оставио.
Почуј само што је јоште било:
Соко паде, а ми допадосмо .
Допадоше два сокола млада,
Вуковићи Милан и Михајло,
Два сестрића попа Лалевића;
Да ујаку буду на невољи;
Но и њима лоша срећа била:
Зацикташе пушке од Турака,
Милан паде, Михајло допаде,
И на мртва брата рањен паде.
Лежи Богдан са оба сестрића,
Виђе јаде Вешовић војвода,
Па притрча рањену Богдану,
Пољуби га у чело јуначко
И кроз сузе њему проговара:
Пођи збогом, мој соколе сиви,
Сва прилика нећеш чекат’ на ме.
То изрече, напријед пројури,
Богдан тужно за војводом гледну,
Окрену се, поче бесједити:
О другови, моји соколови,
Ко претекне од вас у животу,
Ко претекне и дома се врати,
Нек’ потражи моју б’јелу кулу,
На обали зеленога Лима,
Нек’ поздрави моју стару мајку,
Стару мајку и моју љубовцу,
Да не плачу и не јадикују,
Већ синове моје соколове
Да подижу и за бој спремају,
Да одбране што ми задобисмо,
Задобију што ми не могосмо.
То изусти Лалевић Богдане,
Часнијем се крстом прекрстио,
Прекрсти се, Богу даде душу
И остави спомен роду своме,
Да се прича и приповиједа,
Док је Скадра и док је Бојане.”
Никац од Ровина
Босанска Вила бр. 1-6 1914
Нема коментара:
Постави коментар