понедељак, 27. април 2026.

Лазар Стојановић - Освојење Синђина и Љеша


Освојење Синђина и Љеша 



Хвала Богу хвала милосноме,
Кад је храбра црногорска војска,
Прегазила ријеку Бојану,
Десно крило генерала Митра,
Пуљај луку прву заузела,
И Луарзу на крају Бојане;
Пак одатле војска напред пође,
Ударила равним Филипољем,
Те поћера зулумћаре Турке,
Пут Црнога врха и Синђина.
Црногорци под Синђин стигоше
И са њима браћа добровољци.
Ту на јуриш скелу заузеше,
Што кључ бјеше Скадра крвавога.
Пошто војска Синђин освојила
Одмах напред даље је кренула,
Храбра војска осам батаљона,
С генералом МартиновиИ Митром
И с Гојнићем Луком командиром.
Пут Љеша је војска окренула,
Да освоји стародревног града,
Што је негда био Немањића.
Док са Љеша Турци навалише
С два табора силовитс војске,
Да поврате Синђин освојени.
Сусретоше храбре Црногорце,
Међу Љешом и међу Медуом.
Силну ватру на њих оборише,
Црногорци ватром одвратише
И у Турке јуриш учинише;
Али Турци старе варалице,
Тад барјаке б’јеле истакоше
Знак иредаје у час изјавише.
Црногорци ватру уставише
И пођоше да заробе Турке,
Али Турци ватром дочекаше
И на варку многе погубише.
Црногорци тад јуриш викнуше,
Бајонете оштре дохватише
И на Турке с гњевом ударише.
А Турци им плећа окренуше,
Преко својих мртвих побјегоше,
Утекоше граду иа капију
У тврдом се Љешу затворише;
У толико и ноћ притиснула.
Чим у јутру данак заб’јелио,
Дан петога Новембра мјесеца
Девет сто и дванајесте године.
Муња сјева пуцају громови
Гракћу пушке грувају топови,
Црногорци на Љеш ударају.
Док с планине стража не завика:
Ха! на ноге браћо Црногорци,
Е удари нечесова војска,
Топовима гађа Љеша града,
Биће војска Вукотића Јанка,
Сретно стигла нама у помоћи.
Кад зачуше храбри Црногорци,
Притегоше на ноге опанке,
Полећеше као соколови,
Позиције своје заузеше;
Намјестише убојне топове
Те гађају град Љеш бијели,
Гранате им у град улијећу.
Ал’ су Турци у град утврђени,
Сипљу ватру косе Црногорце,
С гранатама и са шрапнелима,
Митраљезом убојним оружјем.
Док стигоше браћа Србијанци,
И топове своје утврдише;
А кад ватром сташе засипати,
Бих рекао и бих се заклео
Да громови земљу растварају,
А муње је свуда освјетлише;
С друге стране бију Црногорци
Али храбро дочекују Турци.
И потраја та страшна грмљава
Све до сахат иза пола дана.
Црногорци тада полећеше,
Подвикнуше Бога споменуше,
Преко моста јуриш учинише,
На све стране грми и сијева,
Трубач свира јуриш не отступај,
Док капију тврду оборише,
И у Љешку варош уљегоше,
Једна војска варош освајаше,
Доклем друга под тврђаву паде.
Бјелогорци и с њима Пјешивци
Кроз највишу кишу од олова,
Под бедеме крваве стигоше,
Те викнуше градског команданта
Ефендију Мехмеда бимбашу,
И остале на предају Турке,
И турским им језиком рекоше:
Предајте се ил сви изгибосте.
Кад то зачу градски команданте,
Препаде се чудит му се није,
С једне стране бију Црногорци,
А са друге љути Србијанци,
Тада барјак б’јели истакнуо,
И отвори на тврђави врата;
А сва војска лети у тврђаву.
Понајпрви Пјешивци јунаци,
С капетаном Мијушковић Шћепом
И са њима храбри Бјелогорци,
С Бјелогорцим алајбарјактаре
Вукмановић Никола се зваше.
Алај барјак на град поперио,
Док стигоше браћа Србијанци;
Ту се братске војке састадоше.
На бијелу Љешу више мора.
Па се браћа грлише љубише,
Од радости сузе потекоше.
Пошто Срби града освојили,
Много блага ту су задобили,
Доста хране а много џебане,
И остале војничке опреме,
А турске су војске заробили,
Дв’је хиљаде царскијех низама,
Једанајест убојних топова.
На стотине Турака погибе;
А Срби су свега изгубили,
Од Синђина док Љеш освојише,
Седамдесет мртвих и рањених.
А барјактар Пејовићу Марко,
Он погибе на крај Бијеле цркве.
Србијанци гласити јунаци,
Поведоше братско Српско коло,
Коло воде а пјесме пјевају,
Одјекују гope на све стране,
А јека се до мора разл’јеже
А немају на себи умора,
Од толиког далекога пута,
Док прођоше брдине и гope
И сађоше до на сиње море,
Гдје сретоше браћу Црногорце.
Весел’те се поносни јунаци,
Србијанци и сви Црногорци,
Кад Косово Српско осветисте
И побједом свуд се окитисте.
 
Космач, 1913.
 
Спјевао:
Лазар Стојановић,
војник бјелогорског батаљона
 
“Српска зора” ‐ бр. 10, мај 1913











петак, 27. фебруар 2026.

Durmitore, visok teferiču

 




Durmitore, visok teferiču

 

Durmitore, visok teferiču,

Na tebi mi tri snijega kažu:

Jedan lanjski, drugi onomlanjski

Treći, kažu, od ove godine.

Na srijedi malo prokopnjelo

Baš ko ono kalajli tepsija.

Tu prostrta ibrišim halija;

Tu mi sjedi, bratac i sestrica.

Bratac seki terli dibu šije;

Seka bratu uz rukave veze,

Uz rukave šefteli behare,

Uz ramena paunova pera.

Seka bratu tvrdu besu daje:

“Brate, Nujo, udati se neću

Brez hiljade kite i svatova,

Bez prstena dragoga kamena

I jenđije mlade pašinice,

Dva đevera, dva pašina sina

I nakonče pašino unuče.

Vazdan sam se premolila majci.

Da me ove zime ne udaje,

Druge zime baš kako joj drago,

Treće, bogme, ni pitat je neću!”

 

Po kazivanju starice Zahide Čičić iz Prijepolja

zabilježio:

 

Nazif Resulović 

“Novi Behar” br. 11-14





Porodi se Hasanaginica

 

Porodi se Hasanaginica

 

Porodi se Hasanaginica

Bez imena devet godin dana

Nadše ime dilber Umihana.

Što bi koju naučila vesti,

Što bi koju za godinu dana,

Umihanu za nedjelju dana.

Što bi koju Musaf naučila,

Što bi koju za godinu dana,

Umihana za nedjelju dana.

To je agi vrlo drago bilo,

Pa je posla dajdži u Sarajvo,

Nek je dajdža u Musafu uči,

A dajdžinica sitan vezak vesti.

Kad je prošlo devet godin dana

I deseta nastala godina

Knjigu piše dilber Umihana,

Pa je šalje babi Hasanagi:

“Bavi mene, babo Hasanaga.

Bavi mene, babo, iz Sarajva.

Često kuga Saraj’vo mori

Ja se bojim da me ne umori”.

Nije prošla ni nedjelja dana

Rano rani ago Hasanago

Rano rani pred bile dvore,

Pa on viče svoje vjerne ljube:

“Opremaj se štogod brže možeš,

Pa mi hajmo našoj Umihani.

Kakav sam ti noćas san usnio:

Nama naša Uma dolazila

Teb’ don’jela košu beharliju

Men’ don’jela čohu nerezanu”.

 

*

Njinuše se niz široko polje.

Kad su bili blizu njenih dvora

Pomolše se hodže i hadžije

Među sobom gdje mejta nose,

Pred mejitom grana nakićena.

Progovara ago Hasanago:

“Al’ Boga vam hodže i hadžije

Kakav mejit od kogar je grada

Il’ je skoro u dvor dovedena

Il’ je skoro u rodbinu došla?”

Al’ govore hodže i hadžije:

“Nit’ je skoro u dvor dovedena,

Gračanica šeher Sarajevo

U njoj ima ago Hasanago

I njegova dilber Umihana …..”

Progovara Hasanaginica:

„Al’ Boga vam hodže i hadžije

Spuščajte je u zelenu travu”

Spustiše je u zelenu travu,

Pa je majka u očice gleda

Crne oči što me ne gledate,

Bjele ruke što me ne grlite

Medna usta što me ne ljubite?”

To izusti i dušicu pusti.

 

Po kazivanju Fatime Hadžić iz Matuzića (srez dobojski) Zabilježio: A. Aličić



“Novi Behar” br. 11-14





четвртак, 26. фебруар 2026.

Битка на Паштровској гори (I свјетски рат)


Комити у Паштровићима

 

Паштровићи су се налазили под окупатором од 1423. године, а под чизмом Аустро-угарске од 1814. до ослобођења 1918. године. Да Паштровићи нијесу трпјели окупатора, иако су сви способни мушкарци били и војни обвезници Аустрије, казује податак, када је Црна Гора објавила рат Аустрији, да је велики број Паштровића добровољно придружио црногорској војсци, о томе говори и један одломак из пјесме:

 

Под Острогом у пећини Краљ

Никола сабор чини,

Око Њега сви главари

Војводе и сердари,

Краљ Никола Збор отвара

И овако проговара,

Браћо моја Црногорци,

и Паштровски добровољци.

 

Почетком другог светског рата скоро сви угледнији Паштровићи су интернирани, а један број стријељан. 1914. године, на „Шпањоли“ Херцег-Нови стријељано је осам Паштровића и то: Саво Анђус, Лазар Срзентић, Ђуро Зеновић, Крсто Вуковић, Марко Калоштро, Нико Павловић, Мило Митровић и поморски капетан Милан Срзентић који је на стрељању викао: „Живјела Србија”.

Велики број Паштровића који су се налазили ван своје домови не дошли су у добровољце и придружили се српској и црногорској војсци. Приликом одступања српске војске преко Албаније сви Паштровићи који су се налазили у редовима српске и црногорске војске одступили су са српском војском, јер се нијесу могли помирити са капитулацијом Црне Горе и срамном издајом краља Николе и његове владе.

 

На подручју Паштровића, Црмнице, Љуботиња и Цеклина налазила се једна чета комита. Четовођа је био Лазар Павићевић из села Бјелопавлића. Колико је у овој чети било комита не памте ни они који су још живи из тог времена. Једна пјесма која се код нас и сада радо пјева помиње имена двадесет комита који су учествовали у борби за уништење једне швапске чете, мада се претпоставља да је чета била много бројнија.

за

Комити су на овом подручју представљали велику опасност окупатора и за све њихове сараднике, јер су кажњавали шпијуне стријељањем, кидањем носа и ушију и јавним батинањем пред народом.

 

Швапске власти расписале су награду за оне који би се добровољно јавили за уништење ове комитске чете и њиховог четовође Павићевића. Награда је била: ко убије или живог преда властима ма којег комиту ослобођен је даљег служења војног рока. Јавила су се 54 швапска војника са једним официром. Упутили су се на гору Паштровску да би уништили комите, а били су обавијештени гдје се налазе. Како пјесма каже, а и они који су још живи, комити су убили двадесет швапских војника и међу њима једног лајтанта који је предводио чету. Остале су заробили и разоружали, скинули одјећу и обућу, па их пустили да иду у најближу команду у Будву. Од комита у овој акцији није нико погинуо.

 

Аустријске власти нијесу за ово вршиле никакве репресалије над становништвом.

 

У пјесми коју Вам шаљем у прилогу детаљно је описано о случају ове комитске акције, па Вас молим да и њу објавите како би читаоци у потпуности били обавијештени.

 

Што се оно Тројца замаглила

И густа је тама обавила,

А из таме стоји нека вика

Као да је од пушака цика,

Није тама са неба послана,

Већ то вила виче с Кривоврата,

Па дозива хладној Церовици,

Гдје но српски бијаху четници,

Зову вођу комитског Лазара

Овако му вила проговара,

Гдје си вођо гдје су ти комити

Данас треба врелу крв пролити,

Но не перте од крви оружје

Но чуј мене мој љубазни друже,

На вас иде једна чета дуга,

Од педесет и четири друга,

Са Браића кренуле су страже

Да комите по гори потраже,

Извидница стиже до Долова

Биће крви од врућег олова,

Швабо иде за вас бриге нема

У њих ти је свеколика спрема,

У њих ти је рухо и оружје,

Па што ћу ти говорити друже,

Но на ноге и добро гледајте

Да што боље Швабе дочекате,

То изрече с Кривоврата вила

Па се даде у лагана крила,

Вила лети а Швабе се смију

А комити хватају бусију,

Комити су са разније страна

Не плаше се од крви и рана,

Но још уз то ако ј’ коме драже

Пјесма може свакојег да каже,

С Лазарем су три Павићевића,

Из Подгори три Вукмановића,

Из Грађана два Милановића,

Поповића и Махаљевића,

Два Шабана с равна Љуботиња

Драшковића из близу Цетиња,

Ту бјејаху и два Паштровића

То је Андрића и Рађеновића,

Ђуровића и Рогановића

И са њима још и Перовића,

Свјега бјеше двадесет момака

Што их бољих не треба јунака,

Кад зачуше што говори вила

Та њихова посестрима мила,

Сви скочише на ноге лагане

Да границу домовине бране. 

Илија Митровић

Будва 

 

Из књиге:

Миле Кордић и Мијајло Ашанин

“Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918”


Битка на Паштровској гори

 

Што се оно Тројца замаглила

И густа је тама обавила,

А из таме стоји нека вика

Као да је од пушака цика,

Није тама са неба послана,

Већ то вила виче с Кривоврата,

Па дозива хладној Церовици,

Гдје но српски бијаху четници,

Зову вођу комитског Лазара

Овако му вила проговара,

“Ђје си Лазо гдје су ти комити

Данас треба врелу крв пролити,  

Но не пер’те од крви оружје

Но чуј мене мој љубазни друже,

На вас иде једна чета дуга,

Од педесет и четири друга,

Са Браића кренуле су страже

Да комите по гори потраже,

Извидница стигла до Долова

Биће крви од врућег олова.

Иде Швабо за то бриге нема

У њих ти је свакојака спрема

У њих ти је рухо и оружје

Него чуј ме, мој премили друже,

На ноге се и добро гледајте

Да што боље Швабе дочекате.”

То изрече с Кривоврата вила

Па се диже у лагана крила

Вила лети, а Швабе се смију

А комити хватају бусију

Полегли су у лист и у траву

Хоће роду да уберу славу.

Јадан Швабо, грдне ли си судбе

Да ти комит може бројат зубе.

Комити су са разнијех страна

Не боје се ни крви, ни рана.

А још уз то ако ј’ коме драже

Пјесма може свакојег да каже.

С Лазаром су три Павићевића,

Од Подгори три Вукмановића,

Од Грађана два Милановића,

Поповића и Михаљевића,

Два Шабана с равна Љуботиња,

Драшковића изблизу Цетиња,

Перовића и Радуловића,

Ђуровића и Рогановића,

Ту бијаху и два Паштровића

То Андрића и Рађеновића,

Вујотића од Братоножића,

Свега има двадесет момака,

Да их бољих не бјеше јунака.

Кад зачуше што говори вила,

То њихова посестрима мила,

Сви скочише на ноге лагане,

Да границу домовине бране.

Швабе валом широком силазе,

А комити около штуљезе.

У то пуче од комита пушка,

Бистра ока и десница мушка,

Али срећа на празно не пале,

Први Швабо богу душу даде.

Иза тога пукоше плотуни,

Ту се швапски помутише уми.

Шанца нема, нема метериза,

Јадан комит муке је огриза’,

Па пушчаном ватром су осули,

Тужне Швабе по гори просули.

У бјекство се даде та патрола,

Пошто мртвих остаде их пола.

Бјеже Швабе пут Ограђенице,

Многи ће се сјећат Церовице.

Бјежи Швабо и оружје баца,

Црне бруке од грдних Њемаца.

Бјеже јадни ни пушке не пале,

Имат ће се чему да похвале,

Када дођу Будви и Котору,

Како бјеше на Паштровску гору

На питању те њемачке свите

Како ј’ живе хватати комите?

Јадан Швабо у кондуре тешке,

Сустижу их те ноге витешке.

А комити хитри у опанке,

Реденике и пушчице танке.

Па су они хитри као срне,

Јадне Швабе претекоше црне.

Претекоше код Ограђенице,

На домаку од саме Фортице,

Претекоше па их опколише,

И свакојег жива ухватише,

Скидоше им рухо и оружје,

Па што ћу ти говорити друже,

Но комити срца милостива

Па свакојег оставише жива,

Пошто Швабе грдне испратише,

Комити се натраг повратише,

Деветнајест на мјесто убише,

И Лајтнанта међу њима више,

Вила носи горског цвијећа ките

Њима кити прса у комите

А у вијенац једну киту пружи

Нека Србе добра срећа служи.