Rikardo Filipašić Varaždinski - Smrt Ali-paše

 Narodne pjesme.

(Iz sbirke Ž. F. . . . . . . ća Varaždinskog.)

 

I.                 Smrt Ali-paše

              

Vino piju ljuti Crnogorci,

Na Cetinju u hladnoj mehani,

Sve je sio junak do junaka,

Ljuti serdar do ljuta serdara,

Kapetanah ni broja se nezna.

U svakaki eglen udarili:

Koji hvali dobra konja svoga,

Koji staru za preslicom majku,

Koj li viernu okó srca ljubu.

Kad se momci vina ponapili,

Na noge se Tade kapetane,

Punom čašom u desnici ruci,

Pa ovako stade besjediti:

“Ni u zdravlje kralja ni cesara,

Ni velikog Crnogorskog kneza,

Već u zdravlje onoga junaka,

Koj će otić do Trebinja-grada,

Te donieti glavu Ali-paše,

Ali-paše turskoga junaka.

A kunem se Bogom velikime,

Dat ću njemu do trista dukatah,

Viernu seku, za viernu ljubovcu.“

Svi junaci nikom poniknuše,

Nepomiče Turiću serdare,

Punu čašu u desnicu prima,

Pa ovako eglendisat stadè:

„Vierni druzi, ljuti Crnogorci !

Mladi serdar do mlada serdara,

A kapetan jedan do drugoga,

Ja ću otić do Trebinja-grada,

Te donieti glavu Ali-paše,

Ali-paše Turskoga junaka.“

Tim se skoči na lagane noge.

Ode pravo do visoke staje,

Pa konjicu govoriti uze:

„Ој konjicu junačko veselje!

Triput si me viencem okitio,

Iznjeo me sa megdana težkog,

Sad se krmi do ponoći tavne.

Tad ćeš poći do Trebinja ravnog,

Pred gizdavu kulu Ali-paše,

Ali-paše turskoga junaka;

Ako li nam dobra sreća bude,

Te dobijem glavu Ali-paše,

Imati ćeš zobi do ulara.“

To izreče, u mehanu ode,

Gdje mu druzi rujno vino piju,

Vino pijuć veselo popivlju.

Tu se rede čaše redomice

Оd staroga do mladjeg junaka,

Sve nazdravlja Turiću serdaru,

Koj će otić do Trebinja-grada,

Pred visoku kulu Ali-paše,

Ali-paše turskoga junaka.

Kada oni veselo popivlju,

Ponoćani pijevac se javi.

Kad ga začu Turiću serdare,

Оde hitro do visoke staje,

Osedlao dobra konja doru,

Za sedlo mu diljku zataknuo,

А za pojas do dvie guje ljute,

Dva pištolja srebrom okovana.

Јоš pripasa demeskinju ljutu,

Pa se baci u junačko sedlo,

Konjicu je mamuze podao.

Leti konju niz to polje tvrdo:

Каno vila od sedamnaest krilah.

Kad u jutro sunce ogranulo,

Al pokuca Turiću serdare

Na avliji od pašine kule;

Оzva mu se Mujo sluga vierni,

Pa ga pita, tko je i kako je.

„Nebudali momče, slugo vierni,

Već otvaraj od kapije vrata;

Evo brata Omer-bega silnog.“

Kad ga začu Mujo sluga vierni,

Оdmandali od kapije vrata,

Оdmandali ujede ga guja.

Trgnu sablju Turiću serdare,

Jednim mahom odsieče mu glavu.

Pa on stane kuli na avliju,

Кrupnim glasom podvikivajući:

”Ustan milo, od Trebinja-pašo,

Došo ti je u pohode Omer.“

Kad to začu od Trebinja-paša,

Оn se skoči iz dušekah mehkih,

Pa odtrči kuli na avliju,

A bez čalme — žalostna mu majka!

Kad ga sgleda Turiću serdare,

Оn poćera dobra konja svoga,

Na po kuće pašu dostigao,

Zadjede mu usred vrata sablju.

Sleti glava niz dvorište tvrdo;

Za njom Turić konja doplazio,

Zahvati ju za rusavu kosu,

Pa s njom hitro uz Trebinjsko polje.

Kad se kaza na Cetinju slavnu,

U susret mu eto kapetana,

Кареtana Tade gorostasa,

А uz njega tri serdara stala,

Pa ovako riječ govorio:

„О јunače Turiću serdare!

Kako ti je dobra sreća bila,

Pa mi ubi Ali-pašu silnog,

Na čast tebi mlada seka moja,

Nek ti bude za viernu ljubovcu!

Još ti eto do trista dukatah,

Sve dukatah od suhoga zlata:

Nek ti budu na čast i poštenje,

А nam, braćo, zdravlje i veselje!