Битка на Паштровској
гори
Што се оно Тројца замаглила
И густа је тама обавила,
А из таме стоји нека вика
Као да је од пушака цика,
Није тама са неба послана,
Већ то вила виче с Кривоврата,
Па дозива хладној Церовици,
Гдје но српски бијаху четници,
Зову вођу комитског Лазара
Овако му вила проговара,
“Ђје си Лазо гдје су ти комити
Данас треба врелу крв пролити,
Но не пер’те од крви оружје
Но чуј мене мој љубазни друже,
На вас иде једна чета дуга,
Од педесет и четири друга,
Са Браића кренуле су страже
Да комите по гори потраже,
Извидница стигла до Долова
Биће крви од врућег олова.
Иде Швабо за то бриге нема
У њих ти је свакојака спрема
У њих ти је рухо и оружје
Него чуј ме, мој премили друже,
На ноге се и добро гледајте
Да што боље Швабе дочекате.”
То изрече с Кривоврата вила
Па се диже у лагана крила
Вила лети, а Швабе се смију
А комити хватају бусију
Полегли су у лист и у траву
Хоће роду да уберу славу.
Јадан Швабо, грдне ли си судбе
Да ти комит може бројат зубе.
Комити су са разнијех страна
Не боје се ни крви, ни рана.
А још уз то ако ј’ коме драже
Пјесма може свакојег да каже.
С Лазаром су три Павићевића,
Од Подгори три Вукмановића,
Од Грађана два Милановића,
Поповића и Михаљевића,
Два Шабана с равна Љуботиња,
Драшковића изблизу Цетиња,
Перовића и Радуловића,
Ђуровића и Рогановића,
Ту бијаху и два Паштровића
То Андрића и Рађеновића,
Вујотића од Братоножића,
Свега има двадесет момака,
Да их бољих не бјеше јунака.
Кад зачуше што говори вила,
То њихова посестрима мила,
Сви скочише на ноге лагане,
Да границу домовине бране.
Швабе валом широком силазе,
А комити около штуљезе.
У то пуче од комита пушка,
Бистра ока и десница мушка,
Али срећа на празно не пале,
Први Швабо богу душу даде.
Иза тога пукоше плотуни,
Ту се швапски помутише уми.
Шанца нема, нема метериза,
Јадан комит муке је огриза’,
Па пушчаном ватром су осули,
Тужне Швабе по гори просули.
У бјекство се даде та патрола,
Пошто мртвих остаде их пола.
Бјеже Швабе пут Ограђенице,
Многи ће се сјећат Церовице.
Бјежи Швабо и оружје баца,
Црне бруке од грдних Њемаца.
Бјеже јадни ни пушке не пале,
Имат ће се чему да похвале,
Када дођу Будви и Котору,
Како бјеше на Паштровску гору
На питању те њемачке свите
Како ј’ живе хватати комите?
Јадан Швабо у кондуре тешке,
Сустижу их те ноге витешке.
А комити хитри у опанке,
Реденике и пушчице танке.
Па су они хитри као срне,
Јадне Швабе претекоше црне.
Претекоше код Ограђенице,
На домаку од саме Фортице,
Претекоше па их опколише,
И свакојег жива ухватише,
Скидоше им рухо и оружје,
Па што ћу ти говорити друже,
Но комити срца милостива
Па свакојег оставише жива,
Пошто Швабе грдне испратише,
Комити се натраг повратише,
Деветнајест на мјесто убише,
И Лајтнанта међу њима више,
Вила носи горског цвијећа ките
Њима кити прса у комите
А у вијенац једну киту пружи
Нека Србе добра срећа служи.
