Durmitore, visok teferiču

 

Durmitore, visok teferiču

 

Durmitore, visok teferiču,

Na tebi mi tri snijega kažu:

Jedan lanjski, drugi onomlanjski

Treći, kažu, od ove godine.

Na srijedi malo prokopnjelo

Baš ko ono kalajli tepsija.

Tu prostrta ibrišim halija;

Tu mi sjedi, bratac i sestrica.

Bratac seki terli dibu šije;

Seka bratu uz rukave veze,

Uz rukave šefteli behare,

Uz ramena paunova pera.

Seka bratu tvrdu besu daje:

“Brate, Nujo, udati se neću

Brez hiljade kite i svatova,

Bez prstena dragoga kamena

I jenđije mlade pašinice,

Dva đevera, dva pašina sina

I nakonče pašino unuče.

Vazdan sam se premolila majci.

Da me ove zime ne udaje,

Druge zime baš kako joj drago,

Treće, bogme, ni pitat je neću!”

 

Po kazivanju starice Zahide Čičić iz Prijepolja

zabilježio:

 

Nazif Resulović 

“Novi Behar” br. 11-14

Porodi se Hasanaginica

 

Porodi se Hasanaginica

 

Porodi se Hasanaginica

Bez imena devet godin dana

Nadše ime dilber Umihana.

Što bi koju naučila vesti,

Što bi koju za godinu dana,

Umihanu za nedjelju dana.

Što bi koju Musaf naučila,

Što bi koju za godinu dana,

Umihana za nedjelju dana.

To je agi vrlo drago bilo,

Pa je posla dajdži u Sarajvo,

Nek je dajdža u Musafu uči,

A dajdžinica sitan vezak vesti.

Kad je prošlo devet godin dana

I deseta nastala godina

Knjigu piše dilber Umihana,

Pa je šalje babi Hasanagi:

“Bavi mene, babo Hasanaga.

Bavi mene, babo, iz Sarajva.

Često kuga Saraj’vo mori

Ja se bojim da me ne umori”.

Nije prošla ni nedjelja dana

Rano rani ago Hasanago

Rano rani pred bile dvore,

Pa on viče svoje vjerne ljube:

“Opremaj se štogod brže možeš,

Pa mi hajmo našoj Umihani.

Kakav sam ti noćas san usnio:

Nama naša Uma dolazila

Teb’ don’jela košu beharliju

Men’ don’jela čohu nerezanu”.

 

*

Njinuše se niz široko polje.

Kad su bili blizu njenih dvora

Pomolše se hodže i hadžije

Među sobom gdje mejta nose,

Pred mejitom grana nakićena.

Progovara ago Hasanago:

“Al’ Boga vam hodže i hadžije

Kakav mejit od kogar je grada

Il’ je skoro u dvor dovedena

Il’ je skoro u rodbinu došla?”

Al’ govore hodže i hadžije:

“Nit’ je skoro u dvor dovedena,

Gračanica šeher Sarajevo

U njoj ima ago Hasanago

I njegova dilber Umihana …..”

Progovara Hasanaginica:

„Al’ Boga vam hodže i hadžije

Spuščajte je u zelenu travu”

Spustiše je u zelenu travu,

Pa je majka u očice gleda

Crne oči što me ne gledate,

Bjele ruke što me ne grlite

Medna usta što me ne ljubite?”

To izusti i dušicu pusti.

 

Po kazivanju Fatime Hadžić iz Matuzića (srez dobojski) Zabilježio: A. Aličić

“Novi Behar” br. 11-14

Битка на Паштровској гори (I свјетски рат)

Битка на Паштровској гори

 

Што се оно Тројца замаглила

И густа је тама обавила,

А из таме стоји нека вика

Као да је од пушака цика,

Није тама са неба послана,

Већ то вила виче с Кривоврата,

Па дозива хладној Церовици,

Гдје но српски бијаху четници,

Зову вођу комитског Лазара

Овако му вила проговара,

“Ђје си Лазо гдје су ти комити

Данас треба врелу крв пролити,  

Но не пер’те од крви оружје

Но чуј мене мој љубазни друже,

На вас иде једна чета дуга,

Од педесет и четири друга,

Са Браића кренуле су страже

Да комите по гори потраже,

Извидница стигла до Долова

Биће крви од врућег олова.

Иде Швабо за то бриге нема

У њих ти је свакојака спрема

У њих ти је рухо и оружје

Него чуј ме, мој премили друже,

На ноге се и добро гледајте

Да што боље Швабе дочекате.”

То изрече с Кривоврата вила

Па се диже у лагана крила

Вила лети, а Швабе се смију

А комити хватају бусију

Полегли су у лист и у траву

Хоће роду да уберу славу.

Јадан Швабо, грдне ли си судбе

Да ти комит може бројат зубе.

Комити су са разнијех страна

Не боје се ни крви, ни рана.

А још уз то ако ј’ коме драже

Пјесма може свакојег да каже.

С Лазаром су три Павићевића,

Од Подгори три Вукмановића,

Од Грађана два Милановића,

Поповића и Михаљевића,

Два Шабана с равна Љуботиња,

Драшковића изблизу Цетиња,

Перовића и Радуловића,

Ђуровића и Рогановића,

Ту бијаху и два Паштровића

То Андрића и Рађеновића,

Вујотића од Братоножића,

Свега има двадесет момака,

Да их бољих не бјеше јунака.

Кад зачуше што говори вила,

То њихова посестрима мила,

Сви скочише на ноге лагане,

Да границу домовине бране.

Швабе валом широком силазе,

А комити около штуљезе.

У то пуче од комита пушка,

Бистра ока и десница мушка,

Али срећа на празно не пале,

Први Швабо богу душу даде.

Иза тога пукоше плотуни,

Ту се швапски помутише уми.

Шанца нема, нема метериза,

Јадан комит муке је огриза’,

Па пушчаном ватром су осули,

Тужне Швабе по гори просули.

У бјекство се даде та патрола,

Пошто мртвих остаде их пола.

Бјеже Швабе пут Ограђенице,

Многи ће се сјећат Церовице.

Бјежи Швабо и оружје баца,

Црне бруке од грдних Њемаца.

Бјеже јадни ни пушке не пале,

Имат ће се чему да похвале,

Када дођу Будви и Котору,

Како бјеше на Паштровску гору

На питању те њемачке свите

Како ј’ живе хватати комите?

Јадан Швабо у кондуре тешке,

Сустижу их те ноге витешке.

А комити хитри у опанке,

Реденике и пушчице танке.

Па су они хитри као срне,

Јадне Швабе претекоше црне.

Претекоше код Ограђенице,

На домаку од саме Фортице,

Претекоше па их опколише,

И свакојег жива ухватише,

Скидоше им рухо и оружје,

Па што ћу ти говорити друже,

Но комити срца милостива

Па свакојег оставише жива,

Пошто Швабе грдне испратише,

Комити се натраг повратише,

Деветнајест на мјесто убише,

И Лајтнанта међу њима више,

Вила носи горског цвијећа ките

Њима кити прса у комите

А у вијенац једну киту пружи

Нека Србе добра срећа служи.