Сестре цар-Шћепана и цркве им

Сестре цар-Шћепана и цркве им

Састале се сестре Немањића,

Све три сестре српског цар Шћепана

Најстарија краљица Марија,

А друго је љуба Војинова,

Племенита госпа Шћепанија,

И најмлађа сестрица Милица,

Књаз Топлице љуба вјереница+

Па им царе бабовину даје,

Да на брата не зажале сеје.

Првој даје земљу Арбанију,

Другој даје зенљу Љубовију,

А Милици, најмлађој сестрици,

Њојзи даје земљу Шумадију.

Ту се сеје брату обећају,

Да ће свака саградити цркву.

То  је цару врло мило било,

Па им царе прилог обећаје.

Све три сестре начинише цркве.

Пита царе сестрицу Марију:

“Јеси л’,  сејо, начинила цркву?”

“јесам брате цркву начинила,

Колика је дуга и широка,

Би у њојзи пландовало стадо,

И ходали коњи и волови,

Да не такне један у другога!”

Одговара српски цар Шћепане:

“Немој тако говорити сејо,

На земљи је промјенито царство,

Могу доћи дани и године,

Па у цркви пландовати стадо,

И ходати коњи и волови!”

Пита царе сестру Шћепанију:

“Јеси л’ сејо саградила цркву?”

“Јесам, брате, српска круно златна.

Колика је дуга и широка,

Би се у њој платно бијелило,

И ходиле буле под дуваком.

Да би једна друге не виђела.”

“Мучи, сејо, ако Бога знафдеш!

По Азији мијешају Турци,

И пролазе кроз грчке државе,

А Грци су на Србију жедни

Могу Грци Турке пропушћати,

Да нам цркве ропства допанути,

И Туркиње бијелити платно,

У вјечите наше богомоље,

Шетати се буле под дуваком,

Наше цркве за шалу држати,

И црквено раскивати злато,

Раскивати, на се ударати.”

Пита царе Милицу сестрицу:

“О Милице, рођена сестрице,

Јеси л’ сејо, саградила цркву?”

Говорила књагиња Милица:

“Јесам, брате, наша круно златна,

У Шумадиј’ саградила цркву,

На сред Бирча а краја Ужица

Саградила Бирчаницу цркву,

Није црква дуга ни широка.

Ако Бог да и срећа од Бога,

Биће моја дуговјека црква.

Ја нијесам цркву саградила,

Да ја гледам у висине цркви,

Већ ја јесам цркву саградила,

Да ми црква до вијека служи,

Јер је нама за мало гледати.

Остаће нам мале и велике,

А оне су најглавније цркве,

Које буду служит’ до вијека.

Неће наске млади спомињати,

По висини, старој грађевини,

Већ по милој својој отаџбини.

И свијетлој вјери православној,

Што наш закон до вијека дужи.

Ја сам малу саградила цркву,

Ал’ јој желим дугога вијека,

Да ми служи по закону црква;

Лудо ми је чедо уз кољено,

Само једно од вијека мога,

Чедо лудо, ал’ је мушка глава,

Мајка га је Миланом прозвала,

По Милану цркву наручила,

Нека буде Миланова црква,

Што је њему саградила мајка.

Ако Бог да и срећа од Бога,

Док осване прољетно јутарце,

Ђурђев данак на плодне равнице,

Крсно име, што га прослављамо,

Хоћу брате посветити цркву,

О прољећу, на светога Ђорђа.

А кад будем мријет по земану

Оставићу цркву на Милану,

До вијека биће Миланова,

На смрти му мајка поручила>”

Што рекоше сестре Немањића,

Што рекоше, све је тако било,

Све три сеје саградише цркве,

А кад Турци приватише царство,

Па у ропство цркве западоше.

Што сагради краљица Марија,

У тој цркви пландовало стадо,

И ходали коњи и волови.

Што сагради госпа Шћепанија,

У тој цркви платно бијелили,

И шетале буле под дуваком.

Што сагради књагиња Милица,

Она црква до вијека служи,

А чуо сам да казују људи,

Не зове се црква Бирчаница,

Већ се зове у Бирчу Ловница.

Кад је турска војска ратовала,

Сама им се црква сакривала,

Од тадај се Ловница прозвала.

Па сам чуо од старијех људи,

То је црква Топлице МИлана,

На смрти му мајка оставила.

Па смо брате и ми данас дужни,

Сјећати се за Ловницу цркву,

А Милана вазда спомињати,

Јер је за нас живот поклонио,

А Србија особно је дужна,

У Ловници споменут Милана

О Видову и Ђурђеву дану.

Из збирке Н. Т. К.

Босанска Вила  бр. 19    1895

Два Куртића и Боичић Алил

Кула Јанковић Стојана

Два Куртића и Боичић Алил ¹

Вино пију два Куртића млада,

Два Куртића, два брата рођена,

Шњима пије Боичић Алиле,

Па се Алил пред Куртића вали:

“Чујете ли, два Куртића млада!

Што је Босне и каурске стране

Данас нема нада ме јунака,

Ни Турчина, нити каурина.”

Веле њему два Куртића млада:

“Не вали се, Боичић Алиле!

Ти нијеси ни чуо јунака,,

Да камо ли очима видио:

Јеси л’ чуо од Јанока Јанка

Који Јанко сваке годинице,

Он покупи Јаночке катане,

Па доведе у поље Удбинско

Кад приспију на жетву пшенице,

Те одводи наше жетелице,

Њима жени Јаночке бећаре?

Ваља рећи да је јунак Јанко.”

Онда вели Боичић Алиле:

“Два Куртића, да вас Бог убије!

Не валите, Турч’на брата свога,

Већ валите влаха, другу вјеру!

Ја сам јунак бољи и од Јанка.

А тако ме не родила мајка,

Већ кобила, која коња мога,

И мушкијем не пасала пасом,

И Турскијем не назвала гласом!

Покупићу по Босни јунаке,

Одвешћу их до Јанока града,

Погубићу од Јанока Јанка,

Сав ћу њему Јанок похарати

Из Јанока робље одводити.”

Што је Туре пјано бесједило,

То, ђидија, тр’језно учинило:

Он покупи по Босни јунаке:

Од Травника два Пашића млада,

Од Градашца два Градашчевића,

И од Тузле Тузлу капетана

И његова Махмут-бега сина,

Од Дервенте до два Атлагића,

Од Новога два млада Церића,

А од Крупе Арнаутовића,

Од Острошца два Беширевића,

Од Вакупа два Кулиновића,

Од Орашца Тала на кулашу,

Од Мостара Џангу буљубашу;

То вам само старешине кажем,

За свакијем пет стотин’ Турака;

Одведе их до Јанока града.

У Јанка је лоша срећа била,

Ђетића се дома не десило,

Ни његових Јаночких катана,

Отиш’о је Јанко преко мора,

Преко мора, на Шамлије Турке

Код двора му нико не остао,

Сав му Турци Јанок похараше,

Из Јанока робље поведоше.

Кад се збише у поље Јаночко,

Сви су Турци, а једнога нема

(А нико их ни потући нема),

Нема оног Тала на кулашу;

Њега жале по ордији Турци:

“А бре медет! на кулашу Тале!

Да ђе си нам изгубио главу?”

Истом они у ријечи бише,

Ал’ ето ти Тала на кулашу,

И он носи до тридесет глава,

Све исјек’о  бабе по Јаноку,

Старе бабе и ђецу нејаку;

Ондје му се потпрдују Турци:

“Јао Тале! за луду те вале!

Не имаде да јунаке с’јечеш,

Већ ис’јече бабе по Јаноку,

Старе бабе, и ђецу нејаку!

Јер ти кога роба не зароби?

Да куд ће ти покор и срамота?

Сад се немаш чиме повалити.”

Ражљути се будалина Тале,

И он просу до тридесет глава,

На се метну српско одијело,

Ка’  што носи Шарићу Цвијане,

Прав’ отиде у Српске Котаре;

Ал’ је Тале запазио, курва,

А баш сестру Јанковић Стојана,

Јал’ ј’ одвести, јали главу смести.

Кад он дође Стојанову двору,

Али Стојан крсно име служи,

У прољеће светитеља Ђурђа;

У двору му млога гостиница,

Пред двором му дивно коло игра,

Коловођа сестра Стојанова,

А каква је! да од Бога надје!

Та љепша је од бијеле виле:

Очи су јој два камена драга,

Два образа два ђула румена,

Обрвице с мора пијавице,

Трепавице крила ластавице,

Б’јели зуби два низа бисера;

А танка је, како и шибљика;

Висока је, како оморика;

Каде игра, канда паун шеће;

Кад говори, к’о да голуб гуче;

Кад се смије; канда сунце грије;

Под грлом јој три ситна ђердана,

Два од злата, трећи од бисера;

Стоји звека на врату ђердана

Стоји шкрипа скута од сандала.

Кад је згледа будалина Тале,

Увати га Чивутска грозница,

Онда јој је Тале говорио:

“Анђелија, секо Стојанова!

Донес’ дер ми студене водице,

Јер сам, душо, врло ожеднио.”

Анђелија рода господскога,

Она њему добро одговара:

“Бога теби, незнана делијо!

Моја браћа крсно име служе,

Иди к њима, те се напиј вина,

А ја ћу ти коња приватити.”

Ал’ се вати Тале у џепове,

Те извади три прстена златна:

“На ти Анђо, три прстена златна:

Ја сам онај Шарићу Цвијане,

Што те мени Стојан поклонио.”

Превари се, уједе је гуја,

Па се вати, да узме прстење,

Увати је Тале будалина,

Па је баци за се на кулаша,

Па побјеже преко поља шњоме,

А попјева танко гласовити:

“Сив соколе, ђе си долетио,

Да хоћеш ли здраво излетити

И изнијет’ тицу препелицу?”

Повикаше из кола дјевојке:

“О Стојане, жив’ те Бог убио!

Славу славиш, ал’ ти не помаже;

Ево дође једна потурица

И на њему српско одијело,

Однесе ти сестру Анђелију

На кулашу коњу великоме,

На срамоту од таких сердара.”

За то Стојан ни хабера нема,

Већ изађе на високу кулу,

Па припали четири гласника,

Хабер даје на четири стране,

Па се врати, сједе пити вино.

И то вриме за дуго не било,

Ал’ ето ти четири сердара,

Ето првог Шарића Цвијана,

И он води хиљаду момака;

И другога Вида Жеравице,

И он води шест стотин’ коњика,

и трећега Смиљанић –Илије,

И он води хиљаду момака,

Све коњика љутих оклопника;

И четвртог Мандушића Вука

Он не води ни једнога друга,

Прав’ одоше трагом за Турчином.

У Турчина добар кулаш био,

Далеко је Туре сустигао,

На Попини сниже Велебита.

Кад му Турци згледаше дјевојку,

За њу једну по четири дају,

И дају му хиљаду дуката;

На то Тале ни да гледа не ће.

Ту се мало забавише Турци

Гледајући сестру Стојанову;

Ал’ говоре аге и спахије:

“Хај’те Турци, да брже идемо,

Не би ли се горе доватили;

Јер се дигла магла од Котара,

А кроз маглу сијевају муње;

Што се она магла подигнула,

То се дигло праха од копита;

Што кроз маглу сијевају муње;

То с’јевају токе на јунацим’:

Бојати се Јанковић-Стојана,

Јер је Стојан од курве копиле!

А ноћас смо зао сан уснили,

Да смо ново село населили

На Попини сниже Велебита;

Нека знате, добро бити не ће:

Чијег Тале роба заробио,

Н’један главе однијети не ће.”

А то луди не слушају Турци,

Док претече Јанковић Стојане

И бусије многе поставио.

Отале се Турци подигоше,

На бусију прву нагазише,

На бусију Јанковић-Стојана;

Пуче пушка Стојанова пуста,

За њом пуче хиљада пушака

И укиде хиљаду Турака;

Пуче пушка Шарића Цвијана,

За њом пуче хиљада пушака,

И укиде хиљаду Турака,

Пуче пушка Вида Жеравице,

За њом пуче шест стотин’ пушака

И укиде шест стотин’ Турака;

Кад поћера Смиљанић Илија

Са коњици љутим оклопници,

Да видите јада од Турака!

Још кад јадни набасали Турци

На онога Мандушића Вука,

Који нема ни једнога друга;

Насред пута ноге прекрстио,

А кад Вуче осјетио Турке,

И он скочи на ноге лагане;

Тад се Вуче у Турке увуче,

Три стотине глава одсијече;

Од Србаља нико не погибе,

Не погибе, само петорица

Од Турака осташ’ седморица,

И пред њима Тале на кулашу!

Побацио сестру Стојанову,

Па он бјега с главом без обзира;

Ћера њега Стојан на путаљу,

За Талом се бијел сарук суче,

Стојан комад по комад одс’јеца,

Говори му Смиљанић Илија:

“Побратиме, Јанковић-Стојане!

Не погуби Тала на кулашу!

Нек се вали по Орашцу Турком,

Да како се био оженио.”

Њега Стојан ни да слуша не ће,

Већ г’ увати за врат до рамена,

Па удари шњеме о калдрму

Стаде праска у Талу кошчина,

Кано плота од седам година.

Сви отале здраво отидоше,

И Јаночко робље повратише.

¹ На крбавском пољу под Удбином налази се мало језеро, које се још у старој грунтовници звало Куртића-језеро. Уредништво. 

“Српско Коло”  год. II