среда, 25. мај 2022.

Ivan Franjo Jukić i Ljubomir Martić Hercegovac (Grga Martić) - Slavodobitnica svietlomu Gospodaru Omer-paši

  



SVIETLOMU GOSPODARU

OMER - PAŠI

CARSKO-TURSKOMU MUŠIRU, SERASKERU OD CIELE RUMELINSKO-BOSANSKE VOJSKE, VITEZU RAZNIH TURSKIH REDOVAH I CARSKO

RUSKOG SV. ANE PERVE KLASE.

 

U ZNAK DUBOKOGA ŠTOVANJA

 

OVO DIELO PONIZNO PRIKAZUJE

 

PISAOC.

 

 

 

SVIETLI GOSPODARU!

 

Prie godinu danah u pervoj knjigi »Bosanskog Prijatelja«, kadno Vi još ni u Bosnu nebiaste došli, ja sam gojio nadu, da će te Vi znati svladati bosansku bunu, kao što ste po prostranome carstvu druge svladali; s pèrvom knjigom, koju ste dragovoljno od mene dostojali primiti, došo sam u poznanje s Vašim svietlim gospodstvom, koje ja, koliko cienim, izkazati nemogu. Ove okolnosti, svietli gospodaru, prinudiše me, da ovu moju malo vriednu knjižicu, Vašoj svietlosti, usudih se posvetiti i prikazati; i buduć da Vam je moja čista odluka poznata, to se ufam, da mi nećete zamieriti i moje smionstvo osuditi. – Namiera i odluka moja nije druga, nego da se vitežka vaša diela, prirodjena hrabrost i kriepost obielodane i poznata budu izobraženomu svietu. Jeda li bi tko mogao prigoriti, da tolika Vaša slavna diela, koja slavnomu narodu na ponos a prostranomu turskomu carstvu na čast služe, ostanu u tminama, da se s njima unuci nemogu dičiti, i nje za izgled imavši, sliediti? doista, to bi za naše potomstvo nepregorljiva šteta i kvar bio? Zar nije vriedno diela Vaša vitežka znati, koi rodjen od porodice junačke, samim junačtvom i kriepostju znadoste svladati i carske i svoje nepriatelje; to dobro znadu carski odpadnici Sirianci, Drusi, Arnauti, Kurdi i najnovie oholi Bošnjaci, što će reći Vaša hrabrena desnica i visoki um. Za dvanaest godinah, što uviek caru služite vierno, sva Vaša junačka diela tko bi izbrojio, tko sve potanko izpiso? Vašu mudrost, s kojom bosansku bunu svladaste, dosta je samo napomenuti; doista to je jedno osobito dielo, koje će u poviestnici uviek znatno biti i ostati. Sva su ova velika i prevelika vaša poduzetja bila, al je još mnogo veće naše ufanje, koje u Vas polažemo, mnogo veća su ona diela, koja još nadamo se, da ćete učiniti turskomu carstvu na korist, ne sabljom toliko, koliko dobrim i mudrim zastupanjem kod visokoga devleta, komu Vi najlašnje naše biede možete prikazati, i liek, koi će nam dati, naznačiti. To se mi od Vas nadamo, da će te Vaše slavodobitne pobiede nakititi s novim dielima reformacie turskog carstva, da ćete Vi institucie od cara svojim podložnicim date u život dovesti, i da će Vašim mudrim nastojanjem tursko carstvo u predjašnje cvatuće stanje opet doći; - samo vas Bog svemogući na mnogo godinah poživio!

 

Ponizni sluga I. F. Jukić,

Franciskan bosanski


 

Ivan Franjo Jukić

 

 

SLAVODOBITNICA

SVIETLOMU GOSPODARU

OMER - PAŠI

CARSKO-TURSKOMU MUŠIRU, SERASKERU OD CIELE RUMELISKO-BOSANSKE VOJSKE, VITEZU RAZNIH TURSKIH REDOVAH I CARSKO-RUSKOG SV. ANE

PERVE KLASE.

 

PRIKAZANA

MIESTO SVIUH KRISTJANAH U BOSNI,

PRIGODOM

SRIETNO NADVLADANE BUNE BOSANSKE

OD

I. F. Jukića i Ljub. Martića

Franciskanah Bosanskih.



Bože mili čuda golemoga!

Ali gèrmi al se zemlja trese,

Il’ udara more o briegove?

Niti gèrmi, nit se zemlja trese,

Nit udara more o briegove,

Jeka stoji od istoka sunca:

Car oprema vojsku silovitu,

A pred vojskom Seraskera svoga

Omer-pašu na glasu viteza.

Nakiti mu biela fermana,

Pa je Paši Sultan govorio:

“Omer-pašo, lalo moja prava!

Eto znadeš, da ti nekazujem:

Sva se zemlja meni pokorila,

I zapovied moju prifatila,

Nizam-dietcu meni poklonila;

A nuh! sama Bosnu na krajini,

Ona nezna za me gospodara,

Gospodara, Padišaha svoga.

Sve mi gazi biele fermane –

Bošnjaci se asi učinili,

Zulum čine, nemore se gore,

Jadnu raju kraju pritjeraše,

Sva mi ode u prosjake raja.

Pa kol’ko je u Bosni begovah,

Toliko je pašah i vezirah,

Svaki svojoj zapovieda glavi,

Pa sve rade, što je njima drago,

Ja sve tèrpim, Bogu dovu dajem,

Evo ima i puno godinah,

Nebi li se pameti dozvali,

Pa i mene stariega znali?

Al’ sve gore rade lude glave:

Sad su na me sablju podignuli,

Nekabule Tanzimata moga,

Nedadu mi dietcu u nizame.

Već čuješ li lalo moja draga!

Eto tebi vojska ubojita,

I džebana i topovi bojni,

Pa ti hajde na Bosnu ponosnu,

Ti ćeš mojom Bosnom upraviti.

Liepu njima ti besiedu kaži,

Baš od mene Cara gospodara:

Nek se prodju jogunluka svoga,

Nek slušaju mene gospodara,

Koji sam im i otac i majka.

Nut neće li harno poslušati:

Razvi barjak, okreni topove,

Brani moga šana i devleta,

A nežali ti askera mogã

Pa ni svoje na ramenu glave,

Pofataj mi zulumčare ljute,

Uzmi nizam od te Bosne klete.”

Tako care paši govorio,

A u Paše pogovora nejma.

Mahom diže silnu vojsku svoju,

Okrenu je uz Urumeliu,

Rumeliu ravnu prihodio,

I svu kàršnu zemlju Arbaniu,

Pa na Drinu vodu dolazio,

Vodu Drinu zdravo prehodio;

Omer-paša pod Saraj’vo dojde,

Na Gorici pope čadorove,

Sve Saraj’vo vojskom oklopio,

Bujruldiu sitnu načinio,

Pa saziva bosanske glavare.

Najpred zove paše sve četiri:

Šerifiu i pašu Babića,

Tuzlu pašu i Zvornika mlada,

A petoga mostarskog vezira,

Ali-pašu od Stoca biela;

Pa zatiem svu ulemu redom,

Svu ulemu Bosne ejaleta,

I spahie carske beratlie. –

Sva se sila u Saraj’vo zbila.

Omer-paša divan otvorio,

Pa na divan skupio Bošnjake,

Ter polaže turali fermana,

Ferman uči, naustmice kaže:

“Čujete li Bosanska gospodo!

Što vam kaže care gospodare,

I bieli ferman iz devleta:

Sve vam prašta jade jadovite,

I nevieru, koju učiniste,

Caru svomu i devletu sjajnu?

Sada hoće da ga poslušate,

Da u nizam svoju dietcu date,

Pa da dvore cara gospodara

Kano dvore ostale krajine,

Sve krajine od Bagdata grada,

Od Bagdata i Čabenskih vratah,

Pa do Drine vaše vode hladne.

A vi ste se asi učinili,

I svoega cara odmetnuli

Odmetnuli, jazuk vama bilo!...

Već čujete l’ paše i muftie,

I sve redom beratli spahie!

Jeste l’ muti Bogu velikomu?

I carevu bielu fermanu,

A i meni carskomu većilu?

Poklon čine bosanski glavari

Poklon čine, cernu zemlju ljube:

»Svi smo muti Bogu velikomu,

I carevu bielu fermanu,

A i tebi paša gospodare,

I dat ćemo sve, što ferman kaže

Što je meram Caru čestitomu.. “

Omer-paši vèrlo milo bilo

Što rekoše bosanski glavari,

Šemluk čini pucaju topovi,

Reko bi se s’hori Sarajevo!. –

Plaču jadne bule po čardacih

I starice bike po budžacih,

Gdie odoše dietca u nizame?

Kune svaka gospodara svoga,

Jer rekoše i obećaše se,

Jadnu dietcu caru pokloniti,

Težak nizam na se navaliti,

I bez rane i bez mértve glave. –

Od tale se Paša podigao,

S’ sobom uze vojske niekoliko

Pa okrenu niz Krajinu tvèrdu.

Kada Paša u Krajinu sajde,

Krajišnici dojdoše mu k ruci:

Pèrvi nizam njemu pokloniše.

Pa se Paša u Saraj’vo vrati.

A kad bielu Saraj’vu dojde,

Tu Bošnjaka nijednoga nejma!

Svi su oni vieće učinili,

Jedan drugom vieru založili,

Da nedaju, što su obećali;

Pa utekli na svoje krajine,

Barut tući, olovo lievati,

I oružje opravljati bojno,

Pa na carsku udariti vojsku.

Malo vrieme, u dugo nebilo

Istom kliknu s Trebevića vila,

Omer-pašu ona dovikuje:

“Seraskere od vojske careve!

Zloga sio i kahvu popio,

Zar nečuješ tutanj sa tri strane?

Eto na te tri silovne vojske:

Dvie vojske od Posavlja ravna,

A pred njom je paša Mahmud paša

Od šehera Tuzle bogatoga.

Treća vojska kamena Mostara

A pred njome pašin Kavazbaša;

Der na noge i na dobre konje.

Pa ujagmi tri bogaza ljuta:

Jedan bogaz na Vranduku tvèrdu,

Drugi bogaz na kèršnu Konjicu,

Treći bogaz na Kladnju bielu,

 Tude ćeš ti dočekat Bošnjake,

Pa ćeš njima zadat rane ljute.“

Paša bielu poslušao vilu,

Na tri strane razredio vojsku:

Jednu sprema ka kèršnu Konjicu,

I pred njome bega Skenderbega

Da čuvaju skele i ćuprie,

Hercegovce da uzbija ljute.

Drugu sprema Kladnju bielomu

I pred njome pašu Ibrahima

Da on čuva druma k Sarajevu,

I uzbija Posavljake turke,

Avdi paša, da Sarajevo čuva.

A on uzjah’ hata vilenoga,

I podiže svoje sokolove,

Pa okrenu niz Bosnu široku

Da ujagmi Vranduk bogaz tverdi,

Pa gdie sretne pašu Tuzlanskoga,

I zenigile hole Posavljake

Da junački mejdan podiele

Pa što komu donese krajina.

Dobra srieća u junaka bila,

Na Vranduku bogaz ujagmio

Karaule hitre namiestio.

Najpred posla svog Čaušlaragu.

Da ih miri Posavljake klete,

Da ih miri i sual učini,

Nek se projdu hala i belaja. –

Malo no je vrieme povriemilo,

Dragi Bože! čuda nevidjena,

Nevidjena ni pripovidjena!

Kad naleže od Posavlja ćosa,

Što je Bog dô na dubravi lista

I biela oko mora žala,

Toliko je podiglo se ćosah:

Vérvi kleto i staro i mlado,

Kano da će sudjen danak biti.

Asi bezim nečudi se nitko,

Jer su bezi raju oglobili,

Pa imadu s čim na cara poći,

Već potriebnu baliluku kletu,

Pošla tuga zar što ima druga?

Nek je više u vojsci plašila ...

Boso, tužno, a i golotèrbo:

Na plećima torbu upèrtilo

Brašljenice komad prosenice

Pripasalo nože i kusture,

Obiesilo o ramenu šare,

Nješto malo u tikvi baruta,

Čini mu se dosta muhimata,

S čiem može gonit Seraskera,

Do Stambola, do careva grada.

Gdie padaju na konake ćose,

Zulum čine, vlaške biju bake,

Hoće meda, halvu i pekmeza,

Po buništu fataju kokoši,

A po njivam bibe i kozliće,

Ali ćose, naopako pose...

Kako su se gèrdo ponieli

Dok sretoše Caušlar-agu,

Neslušaju svita ni govora

Ni poruke carskog Seraskera,

Već udriše kako na hajduka,

Na puške ga težke raznesoše

Jataganim izsjekoše tielo,

Kad pod kamen Vranduk izidjoše

Zavlače se po planini gustoj,

Po jarugam i po potocima,

Iz busiah vatru oboriše,

Na stražane cara čestitoga;

Ala-banda zavèrže se kavga,

Arnauti hitra piešadia,

Zagrabiše kèršu u planini,

Pa po gori razgone balie;

Konjanici i topovi bojni,

Naložiše vatru na busie:

Sablja sieva, a kérv se prolieva;

Bošnjak viče jao moja majko!

A od majke tu pomoći nejma

Niti ga je tuda slala majka.

Netko viče prifatime druže,

A prifatja zao za gorega.

Okrenuše Posavljaci ledja,

Ostavljaju ćurke i kauke,

Dobre konje i bojno oružje,

Istor da je iznieti glavu.

Tuzla pije u Žepču rakiu,

A kad taki dopadoše glasi

Od jada ga zabolila glava

Od čemera i sèrdce i glava.

Pa pogleda niz polje široko,

Al sve polje vojska pritisnula,

Silna vojska od Posavlja ravna,

Vojska bježi i neobzira se,

Konj do konja, piešac do piešaka,

Kako koji bolje skočit znade.

Kad ugleda paša sa pendžera,

Mahom spade do konja debela,

Pa pobieže i družinu stiže,

Pa okrenu na skelu Maglajsku.

Na Maglaju Bosnu prehodio,

Fatio se Ozrena planine,

Svu noć bieži kroz planinu pustu.

Sve bieža, neimade mira,

Jere krivac utočišća nejma.

Bog pomaže Paši Seraskeru,

Tu Bošnjake srete i pomete.

Pa odatle podiže ordiu,

Prodje Žepče, Maglaj, i Dobuja,

U Derventu zdravo dohodio,

I tu družtvo svoje odmorio,

Istor njemu glasi dohodili,

Posavljaci Bosnu prebrodili,

U Vučjaku zasiekli planinu,

I meteriz tvardi načinili.

Odmah paša na noge skočio

Silnu svoju vojsku razdvojio

Jednu šalje izpod Vučijaka,

Drugu vodi iznad Vučijaka.

Ugledaše Posavljaci Turci,

Oni misle, da paša pobieže,

Pa mamom se pomamiše kleti,

Meteriza tvèrda ostaviše,

Na Podnovlje polje isturiše.

A kad bili na to polje ravno,

Svoju vojsku paša zastavio.

Dvie silne sastaše se vojske.

Dragi brate! nemila sastanka:

Sazivlju se bèrda i doline,

Od pušakah i bojnih topovah,

Cika stoji konjah i junakah,

Zveka ljuta mačah i gargiah,

Puca puška kako smriekovina,

Maždji magla kako jugovina,

Kérv junačka teče do koliena.

Težko onom tko je u Podnovlju!

Ni brat brata poznati nemože,

Kako li će Nizam Posavljaka:

Izgiboše Posavljaci gèrdno.

Ljudi kažu i više hiljadah,

Sve Podnovlje kèrvju natopiše,

Gavranove mesa nahraniše;

Bosna valja konje i junake,

I lešove ni broja se nezna.

Nek se čudi Sava i Dunavo,

I bieli grade Biograde,

Što je Bosna doniela dara,

Nek spominje Posavljačka majka.

Odkada je Posavina ravna,

Ni je više ljubah ucviljeno.

Ni junačke kèrvi proliveno. —

Tu se dženjak sačin učinio,

Ali sinu munja kroz planine,

Zemlja ječi, nebu odgovara,

Jek dohodi od Kladnja biela,

Sve pucaju šibe i topovi,

A brane se carski vitezovi,

Punu, pobro, nediljicu danah;

A kad prodje danah nediljica,

Težkoj pustoj sili odoliše

I junački mejdan odèržaše,

Mlogo pustih kapah ostaviše,

Kladanj bieli vatrom sažegoše,

Mloge baše žive pofataše. –

Omer-paša hladnu Bosnu predje,

Sve obadje Pasavske gradove,

 Tuzlu-pašu ufatio živa,

I ostale carske protivnike,

Odvede ih k šehru Sarajevu

U Saraj’vu poveza prednjake,

I Babića Mustajpašu mlada,

Ter ih spremi Caru čestitomu.

Malo stali, pak odpočinuli

U Saraj’vu gradu bielomu,

Istor puče puška u planini

Na Borcima, poviše Konjica,

Udariše Hercegovci ljuti,

Na junaka bega Skenderbega,

Ali po se u sto zlieh časah!

Beg Skenderbeg dobro dočekao,

Sve na oganj i na vatru živu,

Pa raztiera Hercegovce biesne,

I ufati živih niekoliko,

Biele im savezuje ruke,

Pa ih spremi Seraskeru svomu,

A odatle podiže družinu,

Okrenu je stèrmo niz planninu

Kamenomu šeheru Mostaru;

Na Mostaru pukoše topovi,

Pripukoše na Stocu bielu,

Sto mu s’ grada Ali-paša daje,

Hožgeldiu i dobro došlicu,

Al to junak haje i nehaje,

Već s družinom dobro napreduje,

Oštrom sabljom i desnicom rukom.

Bog mu dade, koi sreću dava,

Pa u Mostar kameni unidje,

U Mostaru talum udario,

Dobro dèrži na okupu vojsku.

A za njime i Serasker dodje,

Pa fataju baše po Mostaru,

Najpèrvoga Ali-pašu silna,

I njegova svetrojicu sina,

Pa ostale Mostarske balie,

Štono piju po mehani pivo,

Neslušaju Cara gospodara,

Ni carskieh bielih fermanah.

Hej! aferim beže Skender beže!

Od starinah vitežko kolieno,

Bog ti dao na obadva svieta,

Kad ulovi pašu Stočevića,

Ljutu guju, vraga golemoga.

Evo ima dvadeset godinah,

Pa i više, kako ljudi kažu,

Od kad mori raju sirotinju,

Težak porez na nju namećući,

I harače, štono pravo nije,

Što nemože jadna podniet raja:

Ostaviše rala bez volovah,

I torove bez stada ovacah.

Kiridžie konje posmakoše,

Zatvoriše térgovci dućane,

Pobiegoše prieko svieta biela,

Naseliše Posavinu ravnu,

Dalmaciu i zemlju Sèrbiu,

Cèrnugoru a i Slavoniu,

Od njegova zuluma težkoga:

Od Boga mu, i od Cara težko!

Jer ucvili hiljade sirotah,

A učini i više griehotah,

I ostavi carsku zemlju pustu,

Pa da u njoj kuka kukavica,

A nabraja tužna sirotica,

Sirotica bez kućišta svoga,

I bez kruha i bez odjela,

Torbu noseć po svietu proseći,

Od nemila pa i u nedraga,

Što no nije liepo nikoliko,

Nit je drago Bogu gospodaru,

Ni našemu caru čestitomu.

Bog mu dao, što je zaslužio;

Nemilomu oko vrata bilo,

A nedrago u dvoru ljubio,

Dvor mu bio izza sinja mora,

Gdi no nejma sunca ni mieseca,

Mile majke ni ljubovce vierne,

Da mu tuga, neimade druga! —

Boga fali paša Seraskeru,

I njegova vojska svakolika,

U Mostaru gradu kamenomu,

Što su Bosnu terdib učinili,

Bosnu ravnu i Hercegovinu,

I junački mejdan zadobili,

Pojagmili paše zulumčare

I muftie, što no krivo sude,

I kadie, što no mita traže –

I ostale carske protivnike,

Pa da dobre odmore konjice,

I desnicu u mišici ruku.

Ali nuto jada iz nenada!

Ciknu biela u oblaku vila,

Od Bihaća sa Krajine grada:

Hej! Krajino kérvava haljino,

Neznalo se za tvoje dahie,

Ni za tvoje kule ni gradove,

Tebe kune Lika i Kerbava

I ja biela u oblaku vila,

Puno ti si caru dodijala,

Jadnoj raji zuluma zadala,

S’ tebe vazda započima kavga,

U tebi su ognjeni zmajevi,

Asi bezi, biesni kapetani,

Hole glave, neće stariega,

Da su sebi paše i veziri,

To bi njima istor pravo bilo. –

Nejma paše, da na Bosni biše,

S kojim nisu sefer zametnuli,

Carski barjak kervlju okaljali

Ime gèrdno sebi zadobili.

Čujete li Turci Krajišnici.

Eto ljetos vieru zadadoste,

Tverdu vieru, junačku besiedu,

Sve da ćete posluh učiniti,

Štogod carski zaištu većili,

Nizam dati, Tanzimat primiti.

Pa nu sada saberi krajinu!?

Al’ Boga vam, pa vieru zadajem,

Sve vas Car je nalet učinio:

Zaludu vam sila i ordia,

Zaludu vam čete i busie

Kad ste pušku na Cara ponieli,

A na Cara svoga gospodara,

Bog je njemu sablju poklonio,

I na zemlji vladu i upravu,

Bit ne može više glave uho,

Van u sama magareta kleta,

Pa i njega sva kori družina,

Samar nosi dovieka svoga ...

Krajišnici, na zlo udarili!

Jer od mira kavgu sagradiste?

Ured će vam i Serasker doći,

Sve hajdučke raztierat busie,

Sve pofatat vaše poglavice,

Na vama će vatra izgoriti,

I vàs carski hèršum izkoliti,...

A vi čin’te, kako vama drago...” –

Tako vila nabraja krajini

Nebi li je od zla odvratila

Na bolju je stazu navratila. –

Mili Bože! na daru ti fala.

Dobra jesu tvoja odredjenja:

Koga hoćeš težko pokarati,

Njega pria ti zasliepiš liepo...

Krajišnici vazda lude glave,

Dobra vieća nikad neslušaju,

Svi se oni listom podigoše:

Digoše se bezi, alajbezi,

I spahie carske beratlie,

Hole age, bogati tergovci,

Svi težaci, ćose odabrane.

Svaka kuća po vojnika daje.

Vieće čine u Bihaću gradu,

Pa ordiu na troje dijele:

Jednu vodi Kedić Aliaga,

Od težaka učinio se aga!

Da uzima šeher Banjaluku,

Da podiže Banjalučke Turke.

Drugu vodi Kapić efendia,

Da uzima Jajce tvèrda grada

Tretju vodi Regjić buljukbaša

Prama Lievnu bielomu gradu,

Da podiže Lievnjane turke,

Da se dižu, da Hercega brane.

Malo vrieme, za dugo nebilo,

Razviše se pérteni barjaci,

Zakucaše okorieli dulbasi,

Zapucaše puške čadjavice;

Podiže se malo i golemo.

Berzo došlo k šeher Banjaluci,

 A još berže tvérdi grad uzeše,

I brez puške i brez kérvi cérne,

I još Jajce na vodi Vèrbasu,

Cieli prostor do vode Verbasa.

Svi se Turci s njima sjediniše,

Porobiše kuće i dućane,

Sve kristjansko oplieniše imanje,

Jadna raja po šumama bieža,

Ter umire od žedje i glada.

Koi nije pobjegnuti mogo,

Te je njima šakah dopadnuo,

Sad mu kuka sinja kukavica,

Spominjega sirotica ljuba.

Postaviše nove muselime,

I kadie, da im pravo sude

Po koranu, njihovom čitabu. —

Glas dopade paši Mustaj-paši,

U Travniku gradu bielomu:

Krajišnici, da su pobiesnili

Silovitu dovodili vojsku,

Tvèrdo Jajce osvojili pria –

I brez boja i brez kérvi cérne

Na prevari Jajačkih Turakah

Poći kane u pohode k njemu,

Da pobiju dina dušmanine,

Dušmanine nizam Osmanlie,

Da podižu Travniklie mlade.

Kasno paša k Jajcu dohodio;

Kada bio kamenome mostu,

Dvie se silne sastadoše vojske,

Tukoše se tri ciela sahta.

Pobjegoše krajišnici Turci,

U grad tverdi, te se zatvoriše,

Haber daše ostaloj družini,

Da pohite gradu na pomoći. –

Pala magla od neba do talah,

A kroz maglu niešto promoljuje,

Bože mio! tko bi ono bio?

To je glavom na glasu viteže,

Omer-paša, glava od askera,

Berzo stigo pod Jajce bielo,

Svoju vojsku razredjuje liepo:

Jednu šalje Gjölhisaru ravnu

A pred njome pašu Derviš-pašu,

Da uzbije ljute krajišnike,

Koji lete na pomoć družini.

Drugu vojsku pod Jajcom ustavlja,

Tretju vodi beže Skender beže

Pram Glamoču za prodrit k Bijaću.

Orugla je povisoko berdo,

Kod Varcara, malenoga šehra

Tu se penju odže i imami,

Dovu čine krajišnici Turci,

Odže uče, mujezini viču,

Da jim Bog da sreću na mejdanu,

Pa se kunu dinu i imanu,

Ruke dižu, tvèrdu vieru daju,

Da će svoga cara razcariti,

Sereskera na kolac nabiti,

Merki nizam pod mač obrenuti,

Stari kanum na taht postaviti,

Sve spahiam potvèrdit berate,

Uzdignuti age jenjičare,

Da čuvaju svetčeva koliena,

I da brane carstvo od Kaurah,

Stambol bieli, čabu i Medinu:

Da je serbes Turcim turkovati,

Sablju pasat, dobre konje jahat,

A suditi sa mehka šilteta,

Nek vlah daje porez i vergie,

I harače i gjumruke težke,

Dimarine i još serbestie, -

Da se vlasi, neučine asi,

Pa gjaurin da neuzme maha,

Neka dvore kano i dosada,

Cérnu zemlju i kaldèrmu ljube

Kuda turski konji prohadjaju.

Sve je ovo gjaur-raja kriva

I njihovi papazi, fratrovi,

Oni cara na zlo nametnuše,

Da obuče Moskovske haljine

Da nas sieče Musulmane Turke

I oblači u odielo cèrno...

Valah! bilah! tako biti neće,

Dok nas teče jedan u Krajini,

Svi ćemo se kurbam učiniti,

A nećemo tomu teslim biti...

Skladno bratjo na din dušmanina,

Tko je Turčin, pa je viere tverde,

Svaki će nas udrit na stotinu,

Bog će dati, pak će dobro biti.

Tako Turci viču i alhaču.

Hitra pade pod Gjölhisar vojska,

Nizam vojska cara čestitoga:

Krajišnici jedva dočekaše,

Udariše ko mameni vuci,

Al ih živa vatra posipaše

Od nizamah i topovah bojnih,

Kako koi napred primicaše,

Onako se s glavom razstajaše.

Tutnji zemlja, hore se planine

Ognjem gori bijelo Jezero,

Od cernoga praha i olova,

Sve na konjma grive pogoriše,

Na junacim dobro odielo;

Boj biaše tri ciela sahta,

Krajišnici mejdan izgubiše

Ravno polje leših naložiše

Plivu vodu lešim zaširiše

Pobiegoše glavom bez obzira.

Carska vojska Jajce zauzela

Pofatali Jajačke dahie,

Pokupili momke u nizame.

Omer-paša otvara hambare

Dieli žito poharanoj raji,

Novce daje, štetu izpravljuje

Što su raji učinili Turci. –

Od talen se paša podigao,

Bérzo došo ravnoj Banjaluci,

Prepalo se malo i golemo,

Omer-paše i njegove vojske.

Pofatao biesne poglavice,

Pokupio momke u nizame,

Nametnuo tri hiljade kesah,

Da plaćaju učinjena kvara,

Pa se krenu dolje ka Priedoru.

Krajišnici mirovati neće:

Kod Kozarca pašu dočekaše

S cernim prahom i težkim olovom,

Ali oni izginuše ludo,

Glavom bježe na četiri strane.

Carska vojska sad se razljutila,

Popalila kuće i dvorove,

Po Kozarcu i okolo njega;

Neka, brate, da im prosto bilo!

Kozarac je od hajdukah leglo.

Sretno paša do Pridora stiže,

Pofatao Pridorske glavare,

Pa im veže ruke naopako.

Tude paša vojsku odmorio,

Pa se dalje biše uputio,

K Uni hladnoj berzo dohodio,

Popalio Krupu kèršovitu,

Pa namače razumne majstore

Da mu grade na Uni ćupriu.

Krajišnici tud se sakupili

Zakopali tvérde meterize

Z pušak biju, a topovim pale, -

Pa nedadu blizu pristupiti.

Da su bile iz gorice vile

Ti bi reko i zakleo bi se,

Da tud nebi mosta sagradile!

Draga bratjo i mila družino!

Velika je sreća u junaka

Omer-paše, vesela mu majka!

A još veća vojnička vieština:

Tverda mosta bérzo sagradio,

Preko mosta Unu prelazio,

Potjerao kraišnike klete.

U ta doba beže Skenderbeže

Tverdi Bihać zauzeo biše,

Pa potiero i staro i mlado,

Nagonio jedan na drugoga.

Bili su se tri biela danka,

Carskoj sili tko će odolietil?

Pobjegoše krajiške gazie

Preko medje, u zemlju kraljevu.

Dok je svieta i junačka vieka,

Spominjat će nemirna krajina,

Gdie s nizamom mejdan dieliše.

Svoje ruse pogubiše glave.

Omer-paša vojsku razredio,

Po gradovim i tvérdim palankam,

Pa se zdravo ka Travniku vrati

Da uredi Bosnu na krajini

Pravdu dieli i Turcim i raji.

Sokolovi i gospodo draga!

Nije lazum dugo besiediti,

Leže Bosna i Hercegovina,

I Krajina podloži se tvèrda,

U njoj siede carska sudit pravda

A na bolje, u sto dobrih časah!

Neka idju u nizame momci

Neka služe cara i pravo je,

Nek šeriat primi tanzimata,

Bog će dati, pak će dobro biti!

A što gusle najposlie kažu:

Probudi se ucviljena Rajo!

Grozne suze tari od očiuh,

Slavu podaj Bogu velikomu

A na zemlji caru čestitomu. –

Siv sokole! pievaj plemenito

Na visoku dervu jablanovu,

Nek te čuje sviet i Krajina,

Dokle žarko okružuje sunce,

I ti podaj slavu i poštenje,

Omer-paši carsku Seraskeru

Da mu Bog da, što želi od njega,

Duga vieka i ugodna zdravlja,

Dobru srieću i mejdan junački,

Britkoj sablji i desnici ruci...

Mio bio u devletu sjajnu,

Pa siedio za vieka svoga,

Uz kolieno cara čestitoga!...

Njegovo će ime spominjati

Kud god projde, puci i narodi,

Dok je žarka na nebu sunašca.

Zdrav nam bio i dugo živio!!!

  




Нема коментара:

Постави коментар