Шпиро Калуђеровић - Смрт Јакшара Курбашића

Смрт Јакшара Курбашића, Колашинца

Чудна врага Колашина града,

На њ се Турци често сакупљаху

На чардаке те диван чињаху.

Један данак сви се окупише:

Поглавице, аге, буљукбаше,

На чардаке Аџа барјактара;

О свачему еглен затурише:

О момцима и о јунацима,

О пушкама и о ђевојкама,

О младијем њиним кадунама.

Но што рече Аџо барјактаре:

„У данашњем факту и земану,

Не долази љепшег на дивану,

Од Јакшара Курбашића млада,

Из цијела Колашина града.”

Тад бесједи ага Пашан-ага:

„О Мумине, наша буљукбашо!

Ну, не пуштај твог Јакшара сина,

Да ти јави по врх Дрпа овце,

Срби ће га жива ухватити

И његову главу погубити,

А стадо му бјело плијенити,

То ће нашем граду јазук бити.”

На то се је Мумин наљутио,

Па овако аги одговара:

„Чујеш ли ме ага, Пашан-ага,

Ти си ага од нашега града,

Ма се нећу ка’ ти повлашити,

Нити влаху кумство оправити,

Ка’ ти што си Дрљевићу Перу,

Те ти шиша твога сина Муша,

Али неће мојега Јакшара,

Но сам ради’ да ми га посјече,

Као што је мога мила брата,

Мила брата Курбашића Муја. “

На њега се аге насрдише,

Па једанак с дивана одоше,

Сваки своме бијелу чардаку.

Ријеч није везена марама,

Да се узме па у скрињу баци,

Но је ријеч одалица брза,

Она пође од уста, до уста,

Док је зачу Дрљевићу Перо,

Како се је Мумин затекао

И његова кума прекорио.

Грохотом се Перо насмијао,

Па овако јунак проговара:

„Ну Мумина Курбашића стара,

Како се је старац затекао,

И Јакшара сина истакао,

А тако ми Бога великога,

Неће му се наносити главе,

Нит’ ће чуват по врх Дрпа овце.”

Перо зове Перишу Лабуда:

„Брзо скупи дванајест хајдука,

Ђе год знадеш бољега јунака,

На мојега бијела чардака.”

Хитро Лабуд на ноге скочио,

Те јуначко друштво окупио,

На чардаку Дрљевића Пера.

Перо друштво дивно дочекао,

Доста дава пива и јестива;

А кад пили и кад вечерали,

Све им турске разговоре каза

И каза им што је наумио.

Добро друштво све га послушало.

Кад у јутро зора заруђела,

Поранио Перо с хајдуцима,

Докле дође у Доли широке,

Починуо на води студенцу.

Ко је жедан пије воде ладне;

Ко је гладан једе леба сува,

Присркује из плоске ракије;

Ко ли јунак притеже опанке

И загледа свијетло оружје,

А Пера ми санак оборио,

Па он пође под јелу зелену,

Мало заспа санак угледао.

Перо спава, а друштво сјеђаше,

Докле било сунце навалило,

Тад се Перо од санка пробуди,

Очи трља, смије се грохотом,

Па овако јунак проговара:

„Јесте ли се друштво наљутило,

Е сам санак мало боравио,

У санку сам чудан сан видио:

Пушке моје што су ми сребрне

Обадвије бјеху позлаћене,

Сјајаху се ка на гори сунце;

 Још узимах мога џефердара,

Па му ватру на табану давах;

Пушка пуца сва се гора тресе,

Јек одјеца подно Колашина.”

А друштво му санак толковало:

„Што су твоје пушке позлаћене,

То ћеш диван шићар заузети;

Што ти пуче бистар џефердаре,

Те се стресе сва гора зелена,

Потрешће се Колашински Турци!”

Одма Перо с хајдуцима крену. —

Ето ти га гором Мрчавином,

Док дођоше Косовоме лугу,

Покрај Таре покрај воде ладне.

Ту их бјели данак оставио,

А тамна их ноћца ухватила,

Прегазише Тару воду ладну,

Окренуше уз Речине равне,

Док дођоше Кључу зеленоме.

Ту их бјели данак оставио,

Па се пењу Кључу високоме,

Те гледају Курбашића кулу,

Куд ће њему стадо окренути,

Оће л’ њему Јакшар излазити.

Четоваше за четири дана,

Буљукбаши не чинише квара,

Другог Перо никог не даваше,

С хајдуцима што схватит могаше.

Дању иде зеленоме кључу,

На даниште те чека Јакшара,

Ноћу иде око бјела двора,

Те четује и на њег’ војује.

Но је Мумин потурица стара,

Па он ками и по ноћи спава,

Но све чува двора и обора.

Кад је пето јутро освануло,

Подранио Мумин буљумбаша,

Ето ти га на турског дивана,

Те сјеђаше и кафу пијаше.

Но да видиш Муминов Јакшара,

Рано и он момак подранио,

По турски се дивно наредио,

На сеизе вику учинио,

Те су бјело стадо отворили,

Окренули кључу зеленоме,

Поред њих је Курбашићу млади,

А гледа га Перо с хајдуцима,

Па је јунак ријеч говорио:

„Зло ти јутро, Курбашић Јакшаре!

Ками мајци која те имала,

А сестрици која те гајила,

А Мумину очи извађене!”

То изрече разређује друштво

Око бјела стада Курбашића.

Перо узе струку сингавицу,

Па се вуче од трна до трна,

Докле дође до Јакшара млада.

Из грмена јунак искочио,

И пламена ножа повадио,

На Јакшара вучки напануо,

За прси га руком нрихватио,

И с ножем му главу одрубио.

А хајдуци стадо околише

И сеизе младе погубише.

Окренуше низ Речине овце,

Док дођоше Тари на обалу,

Тару воду прегазише ладну,

Хватише се уз гору Мрчаву.

Глас допаде Колашину граду

Међу аге ђе кафу пијаху,

Да погибе Курбашић Јакшаре.

Из руку им чаше попадаше,

А из очи сузе покапаше.

Глас жалостан Колашином лети,

Ко је јунак да се Јакшар свети.

У поћеру за Каури клети.

Немају се када опремити,

Ни парипе своје оседлати

Ни челичли уздом зауздати,

Него само пушке уграбили

И на голе коње посједали,

Ни седлате, нити зауздате,

Но уларом само запрегнуте.

Полећеше Тари води ладној.

Тару воду пребродише ладну

Ударише трагом за хајдуком,

Кроз Мрчаву гору заљегоше;

Кад су били брду Мрчовскоме

Стигоше се Турци и хајдуци,

Побише се огњем из пушака.

Виђ’ јунака Дрљевића Пера

И његово дванајест хајдука,

Не да стада без велика јада,

Нити главе без замјене праве.

Но при њима добра срећа била,

Стока им се њина поплашила;

Од пушака и од фриске љуте,

Па утече право ка Равнима —

Ето среће праве хајдуцима.

Турци Перу квара учинише,

Добра њему друга обранише,

Комненова Грујића Синана,

А хајдуци четири Турчина

Обранише, па их погубише.

За хајдуке добра срећа била,

Тамна их је нојца раздвојила,

Те се Турци натраг повратише,

 А хајдуци на Равни одоше,

На чардаку Дрљевића Пера

Ту јуначки шићар дијелише,

Арамбаши старјешинство даше;

Дадоше му гољка и риђака,

Што носаху два звона једнака.

Перо оде на равно Цетиње,

Господару Петровић владици,

Те владици приступио руци

И даде му од Турчина главу.

Свети Петар њега благосивља

И јуначке афериме дава.

Још му даде неколико пара,

Да дијели себи и дружини

И да вида рањена Синана.

Оде Перо у Морачу Доњу,

Ту је своје искупио друштво,

Искупио дар им дијелио,

Што је њима владика спремио,

И видао рањена Синана;

Видао га док га извидао.

То је било, кад се је чинило,

Нама, браћо, мир и здравље било,

Мир и здравље, а помоћ од Бога!..

Прибиљежио: Шпиро Калуђеровић, учитељ

“Луча” 1898.

Алија Аџи-Јусуфовић - Стара баба превари Новака

Стара баба превари Новака

Гором иде Старина Новаче,

Гором иде а тужно попјева:

„Романијо кућо и баштино!

„Романијо и отац и мајко!

„Ево има двадесет година

„Од кад сам се с тобом саставио,

„Вазда имах изобила блага,

„Изобила пива и јестива,

„Свашта доста, највише слободе,

„А данас ти ниђе ништа немам —

„Неста блага, пива и јестива,

„Немам, старац, паре ни динара,

„Ни у лулу да купим дувана,

Већ овако живјети не могу.”

Тако пјева Старина Новаче,

Кад погледа мало унапријед,

Ал’ ето ти једна баба стара,

Собом води коња товарнога,

Новак њојзи божју помоћ виче,

Баба њему бога прифатила.

Новак њојзи ријеч проговара:

„О старице, погрбата бако!

„Што то имаш на коњу твојему?

„Ако имаш љеба или меса,

,,Ил’ црвена винца ил’ ракије —

„Дај Новаку, гладноме јунаку!”

Баба стара њему одговара:

„О Новаче, од горе ајдуче!

„Нема баба ни љеба, ни меса,

„Нити имам вина ни ракије,

„Већ ја носим на коња мојега:

„С једне стране дрвена вретена,

„С друге стране вуна очешљана.”

Кад је Новак бабу разумио,

Отоле је даље пролазио,

Баба мало у напријед пође,

Ал ето ти Дели Радивоје,

И Радивој стару бабу пита,

Но и њему баба одговара,

Ка му брату Старини Новаку.

Кад Радивој бабу разумио,

Отоле је доље пролазио,

А старица у напријед пође,

Ал’ ето ти Новакова сина,

Баш Грујица горски арамбаша,

И он исту пјесму запјевао,

И он стару баку упитао,

И њему је баба казивала,

Ка Новаку, и ка Радивоју.

Опет Грујо баби проговара:

„Море чујеш, погрбата бако!

„Кажи право тако била здраво!

„Које чудо на коњу твојему?“

Ал’ се стара бака наљутила,

Па Грујици 'јетко говорила:

„Чудо ти се око главе свило!

„Што ме стару мучиш у планини;

„А видиш ли, ш њима не видио!

„Једна страна дрвена вретена,

„Друга страна вуна очешљана.”

Но Грујица опет не вјерује,

Већ повади сабљу оковану,

Те на коњу прекиде конопе;

Ал да видиш, побратиме драги,

Кад о земљп вреће удариле —

Све дукати жути излазише.

Кад то виђе Новаков Грујица,

Од радости из грла кликнуо,

Те дозива и оца и стрица:

„Ајд’ овамо, Новак и Радивој!

„Није ово вуна, ни вретена,

„Већ је ово царска азна била.”

Тад притрча Новак и Радивој,

Те узеше и коња и благо,

Па одоше гором пјевајући,

Оста јадна бака кукајући,

Кукајући и лелекајући,

Како ће се цару повратити.

Из збирке Алије Аџи-Јусуфовића



“Луча” 1898.

Вук Аџић-Васојевић - Ударац Турака на Васојевиће на Божић ујутро 1842 год.

Ударац Турака на Васојевиће на Божић ујутро 1842 год.

Полећеле до три чавке црне,

А за њима до три ластавице.

Лете тице жупнијем џаматом

На бијелу Авдулову кулу.

То не бјеху до три црне чавке,

Него бјеху три жалосне мајке:

Једно мајка Дурмиш капетана,

Друго мајка Суља барјактара,

Трећа мајка Гусинчића Вејса;

Пред Авдулом диван учинише,

И овако њему говорише:

„О Авдуле, поносита дико,

Мож ли знати није давно било,

Кад си силну окренуо војску,

На Полицу те си ударио

Ви никаква ћара не добисте,

Нако браћу своју изгубисте, —

Вашу браћу а наше синове;

А ти имаш пет Авдуловића,

А ја имам пет Таировића

И сви десет да су погинули,

А сам Дурмиш да је остануо —

Свакојега он би осветио:

Ал за благо али за јунаштво,

А ти за то ни абера немаш.“

То рекоше, па се измакоше,

А приђоше до три ластавице —

То бијаху буле удовице,

Од Турчина заклонише лице,

Бијелу му руку пољубише

И овако њему говорише:

„ОО Авдуле, несуђен ђевере,

Знаш, ђевере, није давно било,

Кад си силну окренуо војску,

На Полицу ш њоме ударио —

Ви никаква ћара не добисте,

Него браћу вашу изгубисте,

Вашу браћу, наше господаре,

Ми смо тебе Боже вјере дале,

Да се младе удават’ нећемо,

Докле браћу твоју не осветиш —

Вакат дође да се удајемо.”

Кад то зачу Авдул капетане —

Проли сузе низ бијело лице,

У јаглуку сузе покупио,

А булама тако говорио:

„Баш тако ме не родила мајка,

Но кобила која ми дорина,

Ако нећу војску покупити,

На Полицу ш њоме ударити,

И моју ћу браћу осветити,

Моју браћу ваше господаре:

За свакога брата по двојицу,

За Дурмишу Бошка и Перишу,

И Савића те три Пантовића,

Нек јунаци гину за јунаке;

За нашега Суља барјактара

Погубићу Смаила Ђукића

И делију Нова Пантовића;

За нашега Вејса Гусинчића

Погубићу Марка Бабовића,

И дијете Николу Лешића,

Нека кука Николина мајка;

За нашега Амет баба деда

Погубићу до два Машовића

 По имену Јова и Ненаду,

Нек двојица иду за једнога”.

Турчин збори, а Бога не моли,

Као што му ни помоћи неће.

Па довати дивит и артију,

Те написа ситну бурунтлију,

Отправи је Колашину граду,

А на руке Лалевић Насуфу:

„Знаш ли, побро, није давно било,

На Полицу кад смо ударали,

Ту никаква ћара не добисмо,

Нако браћу нашу изгубисмо:

Сина твога, побратима мога,

Па и сада сједи несвећено —

Сакупи ми љуте Колашинце,

Брзо с њима да си у Врбицу,

Јер оћемо с војском на Полицу“.

Ону посла, још четврту пише,

Те позива турске поглавице,

А још ш њима силовиту војску.

Када књиге у мјеста стигоше,

Главари се на ноге дигоше,

И велику војску сакупише,

Шњом дођоше у Врбицу равну

Баш под кулу Авдул капетана.

Кад се веља сила сакупила,

Ал да видиш Авдул капетана,

Живо му се срце насмијало,

Па на себе ћурак пригрнуо

Па га ето међу главарима,

Те се ш њима пита и рукује

И Турцима ожђедлије дава,

Па говори; „чујте браћо драга,

Ала била и тако ми дина,

Полицу ћу огњем запалити.

У Будиму с војском навалити

И ту неке мислим погубити:

Погубићу Јанка Малевића

И делију Арса Бабовића,

Од Петњика Отовић Радоњу

И још неке мислим погубити

Па ћу на Лим ата напојити,

Код цркве им конак учинити

И бијелу огњем запалити.

Уз нахију с војском окренути,

Калуђера на колац набити,

Капетана Цема погубити.

Да ми аге афериме дају,

Како ли сам браћу осветио.”

То говори, а од земље скочи,

Свога ата дебела закрочи.

Сву за собом војску окренуо,

На Полицу удрит’ наумио.

Најпрви је Авдул капетане,

А за њиме Мурсел барјактаре,

На остала сваколика војска.

На Љешницу здраво претурише,

Ту је Авдул раздвојио војску,

Он на троје подијели војску:

Први дио војске одвојио,

Па дозива доброга јунака:

„Љута гујо Макаровић Мујо,

Ево тебе пет стотин’ војника

Те их води врхом од Горажда,

Те ухвати на гробље Загрецко,

Тамо су ни два крвника стари:

Тамо ни је Бошко и Периша

Чим ће чути пушке по Горажду,

Повика ће хитре Заграђане —

Ви чекајте те посијеците,

А немој се, Мујо, препанути,

Јутрос им се Божић придесио,

Испијају црвенику вино,

Одбацили пусат и оружје

Све ћу свршит' што сам наумио.”

Други дио војске одвојио,

Па дозива Елезовић Спаха:

„Побратиме, Елезовић Спахо,

Води собом пет стотин’ Турака,

Ајде ш њима на дно Коловрата.

Ако какво влашче штрлијекне,

Ви чекајте те посијеците.”

Дивно Авдул војску уредио,

Добар дио себе оставио,

И свијема тако говорио:

Да ће удрит’ на Новову кулу,

И Нова ће жива ухватити

Мојом ћу га сабљом погубити.

Пошто Авдул војску уредио.

Но да видиш Макаровић Муја,

Он дохвати петстотин’ пјешака,

Па га ето врхом од Горажда,

Спао узе петстотин’ коњика,

Да ухвати на дно Коловрата;

Авдул иде на Новову кулу,

Пуче пушка заметну се кавга.

Тад бијела кликовала вила,

Вила кличе у Заграђе виче,

По имену Бошка Пантовића —

„Зло ви јутро, Бошко и Периша,

На Горажду ударише Турци!”

Кад то зачу Бошко Пантовићу,

У руке му бјеше купа вина,

Купу баци, а пушку дохвати,

И од земље на ноге скочио,

И овакву ријеч бесједио:

„А Периша, мој соколе сиви,

На Горажду ударише Турци!”

Опет виче што му грло даје:

„А камо ве, Ђока и Никола,

И соколе Милошевић Јоко,

И делија Секулићу Јосо;

А Камо те Спасојевић Арсо —

А напријед ако Бога знате,

На Полицу ударише Турци!”

Соколови ка љути лавови,

Истрчаше на гробље заграцко,

И од Муја прије ухватише,

Ту нађоше два добра јунака,

Ђе метериз бјеху ухватили:

Једно бјеше Томо Делевићу,

Оно друго Марко Бабовићу.

Погледаше по Полици равној,

Погледају по пољу барјаке,

Ка по небу дебеле облаке.

А бију се храбри Поличани,

У то стаса Макаровић Мујо,

Да уфати на гробље Заграцко.

Ту га жива дочекала муња

Јунак Бошко с десетињу друга.

Живо огањ на Турке просуше,

А милога Бога поменуше.

Убише се боја жестокога,

Од њинога краја сиротнога.

Тако им га Бог и срећа дала,

Одмах они поломише Турке.

Јадни Турци плећи обратише,

Поличани Бога споменуше,

Турске главе сјећи започеше.

У највишем боју жестокоме,

Виче гласно јуначки витезу

По имену Бошко Пантовићу:

„А напријед браћо Поличани!”

А из села Турке ишћераше.

Двадест турских глава посјекоше,

За њима се Срби натурише,

Но се добар јунак издвоио

С голим ножем у бијеле руке

И посјече Мешу буљугбашу.

Виђе јунак Милошевић Јоко,

Што учини Бошко Пантовићу,

Па угледа Амида Оџића;

Оно виђе Јанко Малевићу,

Па угледа Бучановић Арја

Те му турску откинуо главу.

Оно виђе Марко Бабовићу,

Што учини, Јанко Малевићу,

Па пристиже Јашара Бабића,

Те му турску откинуо главу;

 Оно виђе Ђукићу Рустаме.

Што учини Марко Бабовићу,

На Турчина јуриш учинио,

Те му скиде са рамена главу.

Оно виђе Машовић Ненада,

И ш њим соко Кастратов Милета,

Двије турске главе посјекоше.

До Љежнице Турке испратише,

Ту крвава боја раздвојише;

Отолен се Срби повратише,

На Полицу здраво искочише,

Сал Ђукића Смаја изгубише,

Онда главе турске избројише.

Двадест и пет глава посјекоше.

Из збирке Вука Аџића-Васојевића

“Луча” 1898.