Крваве
Благовијести (25. марта 1857. год)
Подиже се од Турака војска,
Из бијела Спужа на крајину;
Војске има четири стотине,
А пред војском турске поглавице:
Једно турчин Бехтешевић Зеко
Од крваве куће Дуровића,
Друго Алил Ибраимовићу,
Треће Јуко Змијобаловићу
А четврто Селим Галичићу,
Пето Усеин-беже Катанићу.
Па за њима четири стотине,
Све биране злице и крвавца;
Војска пође испод Стологлава.
Но, говори Јуко Баловићу:
“Стан’те, Турци, те ме причекајте,
Док изидем на врх Стологлава
Да погледам уз Прасквице равне;
Ту су вазда
овце и чобани
Од Брђана и Црногораца.”
Турци сташе те га причекаше;
Пође Јуко да уводи овце,
Без никаква из дружине друга.
Јунак турчин ни бољега нема,
За њ’ говоре од крајине Турци:
Да га пушка убити не може,
За њ’ олово пријонути неће!...
Он погледа у Прасквице равне,
И угледа крдове оваца;
Код оваца два добра јунака:
Од Једноша Тања Јововићу
А од Брда Дамјанов Павићу;
И са њима десетак чобана,
Те чувају по Прасквици овце.
Кад је Јуко уводио овце
Уводио овце и овчаре,
Он се брзо у дружину врну;
Па дружини право кажеваше:
“Ето силне по Прасквици овце,
Код оваца дванајест чобана; -
Раширили овце до Орашја,
А чобани на скуп сједијаху;
Уз рамена држе џевердаре,
У појасу љуте бјелокорце,
Уз ножеве по двије кубуре.
Код чобана хрти и огари,
Те чувају чобанима стражу
Од ајдука и горскога вука.
Ајте, Турци, да им ударимо,
Да њихову стоку плијенимо.
Но, чујте ме, браћо моја Турци:
Чувајте се Дамјанов Павића,
Е је пушком гађат научио;
Што уз пушку може замјерити,
Убиће га, преварити неће.
Припазите Тању Јововића,
Он имаде дебела мркаља
Што му јави пребијеле овце;
Добро га је Тања научио,
У огањ би за њим ускочио!”
Сви су Турци Јука послушали;
Окренуше уз Прасквице равне.
Кад виђеше овце и овчаре,
На чобане Турци ударише
И живи им огањ наложише;
А чобани пушке при’ватише,
Са Турцима боја учинише.
Но погледај Тању Јововића,
Како ћикну дебела мркаља,
За мркаљем стадо свеколико;
А тутакну хрте и огаре;
Побјегоше уз Прасквице овце,
Као да их вуци поплашише.
А чобани боја учинише;
Што им Турци више наваљују,
То их Срби боље дочекују
Жестокијем огњем из пушака.
Но је веља јака у Турака,
На чобане сила навалила,
Четири сто на дванајест друга
Ал Србима добра срећа била,
Близу им се помоћ намјерила,
На широку Грабову Пазару,
Чета мала али поуздана,
Од питома Загарача равна;
У чету је двадесет момака
Све ђетића од Ђуричковића;
А то ти је Радовић Ћираче
И његова два млада синовца,
Два синовца Радо и Јовица;
И Драгова до четири сина
Јес Драговић Машан и Мијајло
И са њима Ристо и Периша;
Још делија Раде барјактаре
И дијете Спасојев Томашу;
Нема Томо до шеснајест љета,
Браде нема а бркова нема,
Ма је јунак мајка му кукала
Ка што ће му брзо закукати.
Кад зачуше боја Црногорци,
По’иташе браћи у помоћи
А кад били на воду Сушицу,
Туна Срби мало застанули;
Бјеше скоро киша ударила,
Те Сушица вода устанула;
Мутна вода дере у брегове,
Да је не би соко прелетио
А камо ли јунак прегазио,
А на воду пријелаза нема;
На муку се нашли Црногорци.
Ма да видиш крилата јунака,
Баш јунака Драговић Машана:
Он објеси пушку о рамену
А јатаган у бијеле зубе;
Па ускочи у воду Сушицу,
И Сушицу здраво препловио.
За Машаном дружина остала,
Преко воде здраво препловише
И оружје бојно пренесоше;
Уз Главицу мушки полећеше
На Главицу вучки излећеше,
Па на Турке сложно ударише.
Бој убише црну крв пролише,
Турску силу огњем уставише;
Чобани се њима посилише
И на Турке боље кидисаше.
Бој се зачу на свакоју страну;
То зачуо Радојев Драгоје
С Ћуриоца из Бјелопавлића;
Пушком меће а из грла виче:
“А на ноге брцки соколови!
На Главицу ударише Турци,
На Павића и на Црногорце!”
Боже драги, чуда великога:
Како пуче пушка Драгојева,
Стаде тутањ Косовијем Лугом;
Стоји вриска младијех момака,
Пролијећу као соколови.
Све чобани остављају овце
На ђевојке и на ђецу малу,
А ратари рала и волове,
А у руке пушке узимају;
Сваки хита за Спужане пита.
Кад Драгоје на Калдрму дође,
Ту је своју исчека дружину;
Па Сушицу, воду пријеђоше
Но Овчијем Газу под Главицу;
Пријеђоше, боја започеше.
А покличе Радовић Ћираче:
„Ај, ђе сте ми брцки соколови,
Е не клети савладаше Турци!”
Кад Брђани оно разумјеше,
Пут Турака јуриш учинише;
А најпрви војсци четовођа
Сиви соко Радојев Драгоје,
И делија попе Драговићу;
На Главицу хитро излећеше
И у турске шанце ускочише;
Кад Брђани шанац потпунише,
Црногорци крила задобише;
Халакнуше љути Загарчани
Загарчани и Покрајвођани.
Натјечу се српски витезови
Ко ће више глава окинути:
Арамбаша Радојев Драгоје
Са соколом Радовић Ћираком,
А Драговић Машан и Мијајло
Са Јованом попом Драговићем
И јунаком Живковићем Симом,
Од питома села Ћуриоца;
А делија Ђуровић Мироје
Са соколом Пуровић Томашем;
С Ћуриоца Драговићу Ђоко
Са витезом Драговић Перишом
Од питома поља Загарача;
Сиви соко Грујичић Кезуне
И Радован Милоњићу бане;
А на крило Саво Калезићу
И делија Ристо Драговићу;
Па по реду Срби крајишници.
Ал’ се јако ушанчили Турци;
Нож сијева, крв се пролијева,
Пушка пуца на свакоју страну...
А повика Бехтешевић Зеко:
„Погледајте, браћо моја Турци,
Видите ли на шанац јунака,
Силнијега у крајину нема,
У три града и три пашалука:
Оно ти је Драговић Машане
Од лијепа Поља Једношкога;
Он је мога посјека рођака,
Мог рођака Махмута колаза,
Кад смо били у Коловоз тврди.
Оћу њега данас осветити
Али моју главу изгубити!”
А то зачу Јуко Баловићу,
Силан Турчин из шанца искаче
С голом сабљом у јуначкој руци;
На Машана учинио загон,
Да му српску посијече главу.
Оно виђе Пуровић Томашу,
Па на турски шанац налетио,
На турчина Јука Баловића;
И овако њему довикнуо:
“Стан’, турчине, Јуко Баловићу,
Ја ћу тебе на мегдан изаћи
За Машана братучеда мога;
Но напријед да се огледамо
Ђе гледају војске обадвије!”
Ал су Турци вазда непокорни,
Не даше му до турчина доћи;
На Томаша огањ оборише
Уби једна Пуровић Томаша
А нека је већ му не пуцала
Која уби онаква јунака!
Паде Томаш у зелену траву,
Ни жива га земља не с’чекала.
На њега се Турци залећеше,
Ко ће први посјећи му главу;
Ал’ га Срби посјећ не дадоше.
Нат’јече се јунак пред јунаком,
Ко ће први уграбит Томаша
Да му Турци не посјеку главу;
Ма најпрви Радојев Драгоје.
Кад Драгоје до Томаша дође,
Оћаше га јунак унијети;
Но Драгоју лоша срећа била:
Пуче танка пушка од Турака
И погоди Драговић Драгоја,
Десну му је руку саломила.
А искочи Драговић Машане
И делија Ђуровић Мироје;
Машан узе Пуровић Томаша
А Мироје Драговић Драгоја
Из жива их огња уграбише,
Да им Турци не сијеку главе.
Сипљу Турци огањ из пушака,
Али Срби узмаћ не ‘оћаху,
Но на Турке јуриш учинише;
У шанчеве ускакат почеше,
И витешке руке крвавити;
А Турци им плећи обрнуше,
Побјегоше пут крвава Спужа...
А за њима лете Црногорци,
Сијеку их и ватају живе.
Мало било, дуго не трајало,
Мала им је помоћ прискочила;
Мала помоћ а срећа велика:
Прискочише педесет момака
Од питома села Загарача,
А пред њима Драговић Никола.
Како дође удари на Турке;
Зајмише их Сребарној Главици.
Мало стало дуго не постало,
И друга им помоћ прискочила,
Долећеше тридесет Брђана,
А пред њима Драговићу Гишо
Од питома села Ћуриоца;
Како дође удари на Турке.
Пролијећу момци и јунаци,
Па сијеку крајишнике Турке
Бјеже Турци главом без обзира,
А Срби их оставити неће;
Ћерају их испод Стологлава.
Али Турци у Спуж утекоше,
Под низамом и под топовима;
Вуку собом мртве и рањене,
Утекоше Табљи и капији.
Још их гоне Срби соколови
И у граду ускочити ћаху,
Но се турска појачала војска:
Запуцаше са табље топови,
Живим огњем Србе уставише,
А ноћца их тамна застанула.
Па се отле натраг повратише,
На крваву Расину Главицу;
И крвава боја раздвојише.
Ту се Срби на једно скупише,
Од љута се боја одморише;
Пребројише од Турака главе,
Што у томе боју посјекоше:
Сто и двадест и више четири;
Још толико има рањеника,
Што их Турци собом одвукоше;
Половина пребољети неће!
Погинуле своје пребројише,
Бјеше на број дванајест момака;
Међу њима Пуровић Томашу,
Од питома
поља Загарача.
Нека гину весела им душа,
Јер су живот дали за поштење
И лијепо име црногорско.
Из нештампане збирке: Ђ. Ђуричковића
