Мурат Р. Милутиновић - Мрваљев Вукота и паша од Зворника

Мрваљев Вукота и паша од Зворника*)

Још зорица не забијељела,

Ни даница помолила лица,

Ни од дана никаква познања,

Подранила туркиња ђевојка,

Мила сестра Зворничанин Муја,

И у руке ибричак узела,

Па је ето води и студенцу.

Кад се млада води примакнула,

Даде јој се нешто послушати,

 Јека стоји у зелену лугу.

Одиста се цура препанула,

Па је хитно натраг узбјегнула.

Но јој неко из лужине виче:

„А, небој се, лијепа ђевојко!

Ја те Богом од невоље кумим,

Донеси ми мало воде хладне,

Љуте су ме ране попануле!”

Цура млада за Бога хајаше;

Хладне воде ибрик напунила,

Па је ето к рањену јунаку,

Студеном га водом напојила,

Па му ране стаде замотават’,

Од кошуље свиленим рукавом.

Кад му мало живот повратила

Млада була њему бесједила:

„Ој Бога ти, незнана делијо,

Од којег си града јал’ паланке,

Право ми се по имену кажи;

Кад си мене Богом братимио,

Вјера моја проказат’ те нећу!”

Рањен јунак цури одговара:

„Еј Бога ми, лијепа ђевојко,

Кад ме питаш право ћу ти казат’.

Ја сам јунак са сред Горе Црне,

Из питома мјеста Велестова,

Са крај Чева мјеста крвавога

По имену Мрваљев Вукота.

Сестро моја, по Богу једноме,

Ја сам амо често долазио,

И гонио коње и волове,

А ћерао на буљуке овце.

Па сам синоћ, сестро, долазио,

И зли ме је удес дохватио.

Грацка ме је опазила стража,

На мене је огањ оборила,

Ни једна ме пушка не дохвати,

Док подоцкан пукнула лубарда, —

Да Бог да му никад не пуцала, —

Десну ми је ногу саломила.

Но Бога ти, лијепа ђевојко,

Право ми се по имену кажи, —

Имадеш ли од рода икога?”

Млада була њему одговара:

„Имам брата јединца у мајке,

По имену Зворничанин Муја!“

Тад Вукота цури бесједио:

„Ој Бога ти, лијепа ђевојко,

Ти поздрави твога брата Муја,

Од мене му Богом побратимство,

Још сувише светога Јована,

Нек ме носи на његове дворе,

Нек ме вида, докле ме извида,

Да ћу њему хиљаду дуката,

И да ћу му стотину овнова,

И дванајест из рала волова,

Још сувише два од злата сата,

Те их мене видиш о гр’оцу!“

Њему була вјеру заложила,

Да ћ’ у брата изум извадити.

Отлен млада дома похитала;

А кад дође у шикли одају,

Брату Мују стаде говорити:

„Мили брате, од оца и мајке,

Ако ћеш ми задат вјеру тврду,

Вјеру моју да сломити нећеш:

Хоће сестра теби нешто причат’.”

Мујо сестри тихо одговара:

„Кунем ти се дином и аманом,

И турскијем постом рамазаном,

Твоју вјеру саломити нећу,

Но слободно можеш брату причат!”

Хајка була брату говорила:

„Ето, брате, у зеленом лугу,

Рањен лежи Мрваљев Вукота,

Па је тебе Богом братимио,

Да никоме њега не прокажеш,

Да га носиш на твоје дворове,

Да га видаш, доклен га извидаш;

Десна му је нога саломљена,

Даће теби хиљаду дуката,

И даће ти стотину овнова,

И дванајест за јарам волова,

Преко тога два од злата сата,

Још сувише светога Јована,

Три пута ти обећаје кумство!”

Еј кад Мујо зачу лакардију,

Брзо пође зеленоме лугу.

И ту нађе рањена јунака,

Ђе је њега санак преварио.

Виђи Муја, да га Бог убије,

Ђе је сестру љуто преварио,

Па се тајко лако привукује

До рањена Мрваљев Вукоте,

Украде му бистра џевердара,

Украде му двије кубурлије,

Украде му два од злата сата,

Из кора му сабљу извадио,

Све то носи у своју одају,

Па се к њему опет повратио,

Ал’ се тужан Хајдук пробудио,

Па кад виђе што се догодило,

Тад се грдну јаду осјетио,

И Турчину стаде говорити:

„О, турчине, Зворничанин Мујо,

Љуто ти си мене преварио,

Украо ми свијетло оружје,

Бог т’ и Божја вјера саломила.

Бог ће дати, да од њега платиш.”

За то Туре ни абера нема,

Но га бије ногом и опанком,

Па овако њему проговара :

„Курво једна, од горе хајдуче,

Све до селе што си учинио, —

Све до селе, све о твојој души,

А од селе све о мојој души,

Ти си силан зулум починио,

У Травнику и око Травника,

Знаш, ђауре, што је лани било:

Пашина си посјекао сина,

Оба си му ока извадио,

Кућу си му у црно завио.

Сам те Алах ноћас уловио,

Да нам главом све од једном платиш!“

Сад му Мујо савезао руке,

Рањен хајдук бранит се не може.

Свезана га у луг оставио,

А он паши трчи на дивана,

Па овако њему говорио:

„Господине, пашо, од Зворника,

Шта би дао ономе јунаку,

Да ти преда твојега крвника —

Баш крвника Мрваљев Вукоту,

Који ти је очи извадио,

Јединца ти погубио сина?”

А кад паша Муја саслушао,

Он на њега очи исколачи,

Па овако њему говорио:

„Мучи, Мујо, немој зановетат’,

Немој моје ране вријеђати.

Ко ће вијар вјетар ухватити, —

Вијар вјетар Мрваљев Вукоту,

Који ми је очи извадио, —

Сулејмана сина погубио!“

Тада Мујо паши говорио:

„Чујеш, пашо, драги господаре,

Дај ти мени четири каваза,

Да ја лугу пођем зеленоме,

Живога ћу довести преда те,

Ил’ довести, или донијети”.

Даде паша четири каваза.

Када били лугу зеленоме,

И виђоше ходит’ не могаше,

Направише дрвена носила,

Понијеше Мрваљев Вукоту,

Понијеше паши на дивану.

Кад га паша добро разгледао,

Тад Вукоти тихо говорио :

„О, крвниче, Мрваљев Вукота!

Све до сада што си учинио,

Све до сада — све о твојој души,

А оселе све о мојој души. —

Дедер причај што си учинио,

Лакше ће ти бити мало души!?”

Тад Вукота паши одговара:

„Господине, пашо, од Зворника,

Кад ме питаш право ћу ти казат:

Ја сам, пашо, често долазио

И Зворника вама полазио.

Ћерао сам коње и волове,

А ћерао на буљуке овце,

Сјекао сам Турке јањичаре,

Који муче сиротињу тужну.

Па сам, пашо, лани долазио,

И твојега сина погубио, —

Погубио Сулејмана млада, —

Русу сам му посјекао главу,

Понио је ломној Гори Црној,

Узео му ата четвртака.

Па сам, пашо, синоћ долазио,

Оћах какав шићар шићарити,

Но ме уда срећа постигнула,

Грацка ме је стража опазила,

На мене је огањ оборила,

Убила ме са града лубарда,

Десну ми је ногу саломила,

Но се, пашо, немој зачудити,

Што сам твога погубио сина?

Имао сам добра пријатеља,

Пријатеља побратима Муја?

Он је мене изд’о Сулејмана,

Тако смо се, пашо, погодили.

Ја му узех ата четвртака

И узех му са рамена главу,

А он узе бистра џевердара,

Џевердара Сулејмана твога,

Он му узе двије кубурлије,

Сулејмана, пашо, сина твога,

Још му узе два од злата сата?

Сулејмана, пашо, сина твога;

Ако ли ми, пашо, не вјерујеш,

Пошљи, пашо, на Мујову кулу,

Све ћеш наћи што Вукота каже!“

А кад паша зачу лакардију,

Он повикну четири каваза,

Опреми их на Мујову кулу.

Поче Мујо нешто клепетати,

Но му паша неда расклопити,

Одиграше четири каваза, —

Одиграше на Мујову кулу,

 Све нађоше, што Вукота каза,

Све нађоше паши донијеше.

А кад паша све то сагледао:

Он намакну оком на џелате,

Те Мујову посјекоше главу,

Па добавља са мора ећиме,

Стаде видат’ Мрваљев Вукоту,

 Видао га по године дана,

Док Вукота добро оздравио,

Па га паша изводи преда се,

Те овако њему говорио:

„О, хајдуче, Мрваљев Вукота

Који си ми очи извадио,

Јединца ми сина погубио, —

Од мене ти Богом просто било,

Све до сада што си учинио;

Иди сада твоме завичају,

Само ћу те нешто замолити:

Овамо се немој повраћати!”

Па му паша пратиоце дава

До границе од Горице Црне.

Вукота је паши захвалио,

На љуцке се с њиме раздвоио,

Па отиде своме завичају,

У питомо мјесто Велестово. —

То је било, то се догодило;

Сад нам, браћо, мир и здравље било, —

Браћи ође и другој што дође.

*) Ову сам пјесму слушао од гуслара Мурата Р. Милутиновића.

Прибиљежио: Н. Симоновић.

“Луча” Цетиње, година II, свеска VII 1896.

Погибија Лопушине Вука

Погибија Лопушине Вука

Пили вино српске поглавице,

У Морачи код бијеле лавре,

Код бијеле лавре Немањића,

Једно бјеше стари духовниче,

Из Мораче из бијеле лавре;

Друго бјеше Малиша сердаре,

Од Лијешња мјеста питомога

А треће је Шундић калуђере,

Из Никшићске Жупе са краине.

Па кад су се вина накитили,

Но што рече Шундић калуђере:

„О чујеш ме оче духовниче,

Ну искори Малишу сердара

Ево дана има шест година,

Од како је сердар ускочио

Од Никшића поља широкога

И Требјесе села маленога,

Још се није никад поврнуо,

У Никшиће своме завичају,

Да убије добра Грађанина.

Јал' донесе с Грађанина главу;

Ил’ доћера плијен од Грађана

Но г’ искори за светог Јована.

Не би ли се сердар расрдио

Не бил’ што год игђе учинио”.

А кад сердар зачуо Шундића,

Па се сердар насрдио љуто:

„О Шундићу срамота те било!

Што ми абаш нама¹) и јунаштво,

А да не знаш не знали те људи,

Кад ускочих од Никшића града

И Требјесе мога завичаја,

Те ја дођох на Лијешње мало,

Све бијаху по Ровцима Турци

По Ровцима и по Морачама;

А ја дигох чете неколике

Па ишћерах турке из Роваца,

Из Роваца и обје Мораче;

Сад не дају гроша ни харача

Ни икаква ака ²) са земаља

Па ме абаш срамота те било !“

Одиста се шћаху посвадити,

Но не даде стари духовниче,

И о томе ријеч прекинуше,

Те почеше опет пити вино.

Опет Шундић оде бесједити:

„О чујеш ме оче духовниче,

Дај овако да ми не сједимо,

Но да ситну књигу накитимо

Опремимо у камена Ровца,

Радовану кнезу од Роваца,

Да покупи по Ровцима војску,

Да идемо Спужу крвавоме,

Да на спушке краве ударимо,

И да спушке краве прихватимо

И чобане њине погубимо

А за себе нама извадимо”.

Тада стари рече духовниче:

„А луд ли си, Шундић калуђере,

Ти да знадеш од Спужа Спужане

За то неби ријеч говорио

А камо ли тамо полазио.”

Па на томе ријеч прекинуше,

И почеше опет пити вино.

Опет Шундић оде бесједити:

„О богати, оче духовниче,

Дај, овако да ми не сједимо,

Но да ситну књигу направимо,

Спремимо је у Морачу Горњу,

На Милоша од Мораче кнеза,

Да покупи по Морачи војску,

Да идемо на Лопате с њоме;

На бијеле колашинске овце,

Да им бјеле овце плијенимо,

А чобане њине погубимо

И кадуне младе заробимо

А за себе нама извадимо”.

Тада рече стари духовниче:

„О прођи се Шундић калуђере,

Ти да знаваш колашинске Турке,

Како ли су од вазда јунаци,

И вазда су турци на катуну,

Могу од нас бруку направити,

И нашега нама оштетити !

Нећу тамо та не погинуо.”

Тада рече Малиша сердаре:

„О Бога ти, оче духовниче,

Ти се прођи Шундић калуђера,

И његове старе лакардије:

Но послушај, Малиша сердаре,

Што ће тебе сердар говорити:

„Ја сам мога брата оправљао,

Мога Бошка брата најмлађега,

Тамо доље никшићској планини,

И студеној води Лукавици,

Те се тамо Бошко састајао,

С чобанима од града Никшића;

И њему су причали чобани,

Два се дана један догодили

Петров-данак и Аџилер барјам,

Па ће ићи од града грдђани

Да клањају барјам у џамију

А саме ће овце оставити

На кадуне и луде чобане;

Но да хоћеш мене послушати

Да начиниш књиге неколике

Да ми добру војску задрмамо,

Да идемо никшићској планини,

Да никшићске овце плијенимо,

И кадуне младе заробимо,

А чобане њене погубимо

И катуне њине попалимо

Ми за себе нама извадимо”.

Кад је стари зачуо сердара,

Ни сједио нити дангубио,

Но скочио на ноге лагане,

Примаче се рафу и долафу;

Оде ситне књиге направљати:

Прву ти је књигу оправуо

У Дубраву на Драгићевину

Брђанину попу Милутину:

Окупи ми шест стотин’ Брђана

Све Брђана како ватре живе

Ајде с њима на Лијешње равно

Право кули Малише сердара”.

А другу је књигу оправио

У Пипере у мјесто јуначко,

А на руке Шушовић Пауну:

Чујеш ли ме Шушовић Пауне,

Покупи ми шест стотин’ Пипера,

Све Пипера као мрка вука,

Ајде с њима на Лијешње равно

Право кули Малише сердара.“

Па је трећу књигу оправио.

Радовану кнезу од Роваца:

„Чујеш ли ме кнеже Радоване

Покупи ми по Ровцима војску

Ајде с њоме на Лијешње равно

Право кули Малише сердара.“

Па четврту књигу направио

А спреми је у Морачу Горњу

На Милоша од Мораче кнеза:

„О Милошу, од Мораче кнеже,

Купи војску од обје Мораче,

Ајде с војском у Лолу планину,

Код катуна Мекић Осман-аге

Ту нас чекај с војском код Катуна.“

А пету је књигу оправио

У Повију Мркоју сердару

“Чујеш ли ме, Мркоје сердаре,

Окупићеш војске неколико

Па затури боја с грађанима

Нећеш ли их потегнути на се,

Да не иду у поћеру амо,

Кунем ти се и вјеру ти давам,

Што год мала буде и шићара,

Тебе ћемо дио учинити —

Баш ка да си био на ударцу”.

Па кад ситне књиге растурио.

Те се књиге стигле на гласове,

Сви главари на ноге скочили,

Одабрану војску окупили.

Тако стало дана неколико,

Кад ево ти попа Милутина,

Милутина, попа Брђанина

Иза њиме шест стотин’ Брђана,

Сиђе војска на Лијешње равно,

А под кулу Малише сердара.

Таман сјели и отпочинули

Јал’ ево ти кнеза Радована

И за њиме војска од Роваца

И та војска на Лијешње сиђе

Под бијелу сердареву кулу;

Таман сјели и отпочинули

Док ево ти Шушовић Пауна,

И за њиме шест стотин’ Пипера,

И та војска на Лијешње сиђе

А под кулу Малише сердара.

Ту су војске биле коначиле,

Па у јутру рано ураниле,

Пред њима је Малиша сердаре.

Ето војске сентом и планином,

Док су дошли у Лолу планину

Код Катуна Мекић Осман-аге;

Ту нађоше и Милоша кнеза

За њим војска из двије Мораче.

Ту се обје војске састануле

И ту војске биле починуле;

Ту сјеђеше обадвије војске

Док навали на планину сунце.

Тада војска на ноге скочила 

Почеше међу се вијећат,

А кога би војска одабрала

Да га спреми никшићској планини,

Да уходи никшићске катуне.

Одабраше Вука Лопушину,

Па кад Вука војска одабрала;

Види Вука од горе хајдука

Ка не зове друга ниједнога,

Но дохвати пушку по ремику,

Па га ето низ Лолу планину.

Момче лако а стрмене стране

Хитро момче Лолу прегазило

Док у Штирног-Дола угазио,

Ту га бијел данак оставио,

А мркла га нојца прихватила

Ето Вука ноћу без мјесеца,

Док изиде Добробожју равну,

Добробожје Вуче прегазио,

Па га ето Брду Вјетреноме

Намоли се долу Прештеноме,

И катуну Аџи-Мушовоме,

Примаче се Вуче до катуна,

Па погледа пред турску колибу,

Али турски коњи сигурани,

Аџин ђогат свезан пред колибу

И Јусина шаин бедевија.

Инати се Јуса и Аџија

Ко ће убит сјутра Брђанина,

Јал’ уграбит с Брђанина главу.

 Када виђе Лопушина Вуче,

Е се њима надају Грађани

Од девет се јада забавио,

Па се натраг Вуче суврнуо

Сигра Вуче на широке луке,

На широке луке Беширове

Код катуна Бешировић Ага;

Примаче се за колибу Вуче,

Па погледа пред турску колибу,

Али турски коњи сигурани:

Оседлани ђемом зауздани;

Стоји вика коња од колана,

Инате се пет Бешировића

Ко ће убит сјутра Брђанина

Ил уграбит с Брђанина главу.

А вели им Бешир ага стари:

„Полако те, моја дјецо драга,

Није лако убит Брђанина

Ни уграбит с Брђанина главу.”

И ту виђе Лопушина Вуче

Двије жене из Мораче Мале

Е Турцима абер донијеле

Е ће њима ударит’ Брђани.

Ту с’ и боље ојадио Вуче

Па с’ отоле итро премјестио

Док на поде Пељевића сиђе

Код катуна Беће Пељевића;

Примаче се до колибе Вуче;

И ту коњи бјеху сигурани.

Па с’ отоле премјестио Вуче

Докле сиђе на Закраје равно

Код катуна Авди Љуцинога;

И његово кљусе сигурано.

Па с’ отоле премјестио Вуче

Докле Долу Говеђему сиђе

Код катуна Ђечевић Омера,

И ту нађе седам милих брата

Седам брата седам Ђечевића,

Њини коњи у метериз ћуте

За синџире дуге повезани —

Надају се џенку и ударцу.

Инате се браћа Ђечевићи

Ко ће убит сјутра Брђанина

Јал’ уграбит с Брђанина главу;

А вели им Ђечевић Омере:

„Полако те ђецо Ђечевића

Није лако убит Брђанина

Ни уграбит с Брђанина главу”.

Па с’ отоле премјестио Вуче;

Чавки води ладној силазио

Код катуна Џидића Ахмета,

И ту коњи бјеху сигурани.

Па с отоле премјестио Вуче

Док на Горње Вучје силазио

Код катуна Реџе од Прекића,

Али Реџе нема у катуну;

Но изиша’ брду и бријегу,

Чува Реџа стражу од Брђана.

Колико се Реџа препануо,

Све се дере Реџа од Прекића

Одлијеже гора Ђеранића.

А чуди се Дуро Барјовићу:

“Што је Реџи, јад га задесио,

Што су њега Власи устрашили;

Њему ништа учинити неће,

Докле моју посијеку главу.”

Отоле се Вуче сувратио

Ето натраг уз планину Вука

Докле Гвозду Загаљеном дође

До катуна Али Шеовога;

И његово кљусе сигурано.

Па с отоле премјестио Вуче,

Док изиде крају рубешкоме

И катуну Таир Љуциноме.

Примаче се до колибе Вуче,

Таир Љуце у колиби нема,

Но изпша’ на Пољану равну

Да чалучи својега Котура,

Е му може сјутра требовант.

Па с’ отоле премјестио Вуче

Докле дође на сред Смољевина,

До катуна Деда и Демира,

То бијаху два брата од мајке.

И њини су коњи сигурани,

Оседлани, ђемом зауздани.

Па с’ отоле премјестио Вуче,

Ето Ублу Глоговоме сиђе,

До катуна Рамић и Авдије,

И то су ти два брата од мајке,

И њини су коњи сигурани.

Па се даље премјестио Вуче

Докле дође под Мршину Греду

Код катуна Груде Омер-аге;

Накучи се на колибу Вуче,

Ал сам Груда у колибу ћути

Преко крила држи џевердара.

Уљеже му у колибу Вуче

И Омеру посијече главу.

Па с’ отоле премјестио Вуче

У питому гору Ђеранића,

Код катуна Дура Барјовића;

Ал код Дура нигђе никог нема

Нако јадне сиротиње љуте,

Сиротиње — пуша и макаша.

Стоји писка пуша и макаша

А ћеши их Дуро Барјовићу:

„Небојте се моја сиротињо

Сиротињо пуши и макаши

Док је вама Дура на ђогину

Е ве Дуро неће упуштити

Прије своје на рамена главе.”

Па изиде Дуро пред колибу

Те дозива остаралу мајку :

„Донеси ми гаће и кошуљу

Е ћу шеит бити ал’ газија

И убићу сјутра Брђанина

Ал’ уграбит с Брђанина главу,“

И ту га је Вуче преварио;

Утрча му у колибу Вуче

Погуби му два посопца сина,

Па се врну из колибе Вуче

И уљезе њему у торину;

Поврну се Дуро у колибу

И закука као кукавица,

Узе Вуче из торине овцу

Јер бијаше добро огладнио,

Понесе је буковом омару,

Неби л’ штогод јадан вечерао.

Ту је мало вечерао Вуче,

Па с’ отоле хитро подигнуо

И планину равну прегазио,

Аганову ублу силазио,

И Агана старог налазио,

И његово кљусе сигурано.

Па с’ отоле премјестио Вуче

Вукодолу равном излазио,

На катуне Љуце Ћоса старца.

Али Ћоса нема у колиби;

Но изиша’ букову омару,

Наложио стотину ватара,

Нека виде Власи из планина,

Е се њима надају Грађани.

Па с' отоле премјестио Вуче,

Док је доша’ на воду Изворе,

И ту нађе два турска катуна:

Кајовића и Мустафагића,

Седам брата седам Кајовића,

Осам брата све Мустафагића,

Међу њима два ускока млада

Једно Нешо а друго Перошу,

Обоица бјеху из Лијешња.

Инати се Нешо и Перошу,

Ко ће убит сјутра Брђанина,

Ил’ уграбит с Брђанина главу;

А веле им браћа Кајовићи

Кајовићи и Мустафагићи:

„Полакоте Нешо и Перошу,

Није ласно убит’ Брђанина

Ни уграбит’ с Брђанина главу“.

Окрену се Лопушина Вуче,

Ал’ сви турски коњи сигурани,

Оседлани, ђемом зауздани:

Надају се џенку и ударцу.

Па с' отоле премјестио Вуче,

Под Крновску високу главицу

До катуна Деда Лачковића,

И његово кљусе сигурано.

Већ катуне био преобио,

Па га ето испод Острвице,

Док је доша’ у Закосе Вуче,

Ту г’ уморна санак освојио,

Уз станац се камен прислонио,

И ту санак преварио Вука,

Заспа Вуче као јагње лудо.

Када зора била ударила,

У зору се Вуче пробудио,

Па се добро Вуче ојадио,

А у сану грдан сан видио:

Ђе удари сјевер од планина,

Понесе му четрдест војника.

У то доба бијел данак дође;

Из Лоле се покренула војска

На уморна Вука налазила,

Тада Вуку арамбаше вичу :

„А да Вуче бирани хајдуче

Ђе си био кудије с’ 'одио

И је си ли уходио Турке

Бијаху ли Турци на катуне,

Смијемо л’ им данас ударити?!”

Оде им се Вуче јадовати:

„Браћо моја, моје арамбаше,

Не питајте нит’ имате рашта,

Сад не зборе Турци о барјаму

О барјаму нит Петрову-дану;

Но све зборе о јаду нашему,

Како ће нас данас дочекати.

Ђе год нађох тора и колибу,

На сваку сам ноћас долазио,

Свуд бијаху од града Грађани

И њини су коњи сигурани:

Оседлани, ђемом зауздани,

Надају се џенку и ударцу.

Но вас кумим Богом од невоље,

Да врћемо војску на трагове;

Имам дома пет стотин’ овнова,

Па ћу заклат овна свакојега,

И даћу вам ручак и вечеру,

Теке данас да не погинемо.”

Онда Паун Шушовићу рече:

Пи, ђаволе Лопушина Вуче,

А што си се тако препануо

Препануо Вуче од Грађана

Ти нијеси јунак николико;

Ајд' се натраг под Требјесу врати

Па ти телад љокај кадунама,

Подај пушку твојој вјерној љуби

И спреми је мене у планину,

Ја ћу с њоме удрит на Грађане.”

А кад Вуче разумје Пауна,

Но јунака ласно укорити,

Те се добро насрдио Вуче,

Шћаше њему изгубити главу,

Но не даше друге арамбаше.

Тада срдит Вуче проговара:

„Копиљане, Шушовић Пауне,

Ајде узми војске половину,

Војску бирај коју ти је драго;

Па ти ајде од планине бандом,

Ајде бандом којом ти је драго,

Јал ти воља, гори Ћеранића,

Јал ти воља, на Крново равно.”

Онда скочи Шушовић Пауне,

Па он узе војске половину:

Узе њему шес стотин’ Пипера,

И узе му шес стотин’ Брђана;

А одабра гору Ђеранића;

А осташе Лопушини Вуку

Морачани и Ровчани мали,

Па Вук оде испод Острвице

Да удара на воду Изворе.

Па сад да вам за Пауна причам:

Ето Паун с војском Добробожју,

Док изиде Брду Вјетреноме,

Намоли се долу Трештеноме,

И катуну Аци Мушовоме;

Но га турска стража опазила,

На стражу је Јуса и Аџија,

Повикнуше Демир и Алију,

А гласну се Ралић и Абдија

И пет брата пет Бешировића,

Седам брата седам Ђечевића.

Па почеше подвикиват’ Турци,

Пуцају им кратке кумбурлије,

А то виђе Шушовић Пауне,

Препаде се црн му образ био,

И побљеже с војском уз планину,

Па изиђе с војском у Стругове,

Те сеири Вука и Грађане.

Виђи Вука од горе хајдука,

Ка на први катун ударио,

Баш на катун Деда Лачковића,

Затиште му овце у торини

И луђану ђецу у колиби,

Бијеле му овце изјавише,

А двоје му дјеце заробише:

Младу Фату од девет година,

И Омера од седам година,

А Дедову посјекоше главу.

Побјегоше Турци низ планину,

Кајовићи и Мустафагићи,

А за њима момци Морачани,

Бијеле им овце плијенише,

Посјекоше седам Кајовића,

А побјеже осам милих брата,

Осам брата све Мустафагића,

А за њима војска кидисала,

Почеше их хватат низ планину;

Окреће се један на другога

Као браћа сва од једне мајке

Један другог из пушака бране.

Морачани боље приживнуше,

И свакоме посјекоше главу.

Утече им Нешо и Перошу,

Утекоше долу Вукодолу,

Код катуна Љуце Ђоса старца.

Кад то виђе од планине вила

Па с’ дохвати у лагана крила

Па је одмах ето низ планину,

На Гракала вила починула,

Па Грађане соколове виче:

„О грађани црн ви образ био,

Црн ви образ био на дивану,

Ка што вам је данас на мегдану,

Не смијете була оставити,

А браћа вам грдно изгинуше,

Кајовићи на Крново равно

Кајовићи и Мустафагићи.”

Кад Грађани вилу разумјеше,

Па кадуне Турци оставише,

Витезови коње притиснуше,

Полећеше Турца уз планину.

Виђе Вуче што се учинило

Па је војсци ријеч говорио:

„Браћо моја, моји Морачани,

Окрен’те се гори Ђеранића,

Пуцају ли пушке и плотуни,

Је ли Паун озгор ударио?”

Тада војска мало пристанула,

Па погледа гори Ћеранића,

Ал пушака нема ни плотуна

Ни се чује боја ни ударца!.

Виђе Вуче, што се учинило,

Издао га Паун Шушовићу;

Тада Вуче у дружину викну:

„Натраг браћо ја вас Богом кумим!

Издаде нас Шушовић Пауне,

И побјеже с војском уз планину,

А сви на нас отискоше Турци,

Сад ће од нас бруку направити;

Бјежте натраг да се помичемо."

Ал не хоће војска Морачани,

Јуриш чине на доње катуне.

Па се Вуче на јаду видио,

Не може их врнути никако,

Па је капу Вуче дохватио,

На џевердар капу намакао,

Па пред војску ’итро искочио,

Те их куми Богом великијем.

Ту је једва војску премолио,

Па је врну натраг уз планину,

И опет им Вуче говораше:

„Браћо моја, моји Морачани,

Немојте се браћо препанути,

И немојте бјежат плаховито,

Него бјежте браћо полагано,

А бранте се огњем из пушака,

Е ће на нас навалит Грађани.”

Тада војска крену уз планину,

А стадоше пролијетат’ Турци,

Најпрви је Турчин долетио,

На ђогату Дуро Барјовићу,

И он мисли кавгу затурити,

И морачку главу уграбити;

А виђе га Туркиња ђевојка,

Млада Фата Деда Лачковића,

Што је бјеше војска заробила,

Па из војске була проговара:

„Ђе си, дајо, Барјовићу Дуро,

Ево мене Власи поведоше,

Не дај, дајо, за лијепог дина!”

А кад Дуро, разумје ђевојку,

Тада боље наћера ђогина,

Неби л’ булу уграбио Дуро,

А Вуче га гађа џевердаром,

Пуче пушка, вазда му пуцала!

Сломи Дуру ногу у кољену,

Паде Дуро под коња ђогина;

На њега се Турци окупише,

Окупише, па се уставише,

Погибе им глава од Грађана!

Тада Вуче помаче дружину,

И покрену војску уз планину,

Све соколи Вуче Морачане:

„Немојте се браћо препадати,

Нећемо ли пребјежат’ планину;

Не бисмо л’ се Лоле доватили.”

У то боље напуштише Турци,

Доста их се бјеше прикупило.

Одма’ један Турчин издвојио,

А на име Ђечевић Алија,

На његову мамурну гаврану,

Мисли Турчин главу уграбити;

А Вуче га гађе џевердаром,

Пуче пушка, свијетла му била,

И погоди Ђечевић Алију;

Паде Туре под коња гаврана,

На њега се Турци окупише,

Окупише, па се уставише.

Опет виче у дружину Вуче:  

„Бјежте браћо ако Бога знате,

Све боље се Турци прикупише.“

Помаче се уз планину Вуче,

А Грађани јуриш учинише

Најпрви је Бешировић Усо,

На гаврана коња од мегдана,

И он мисли главу уграбити;

А Вуче га гађе џевердаром.

Пуче пушка, вазда му пуцала,

И погоди Бешировић Уса,

Посред паса укиде га с гласа;

На њега се Турци окупише,

Окупише па се уставише.

Опет виче у дружину Вуче:

„А напријед, моја браћо драга,

Добро су се Турци окупили,

Сад ће од нас бруку направити;

Него бјежте ако Бога знате,

Не бисмо ли Скару ухватили.”

Па напријед војска похитала,

И ждријело Скару ухватила.

А што ћу вам бројит' и каживат’,

Од Крнова до Скаре ждријела,

Уби Вуче тринајест Грађана.

Кад ждријело Скару ухватише

Тад мишљаху да се не бојаху,

Не могу их заскочити Турци,

Заскочити с десна и с лијева.

Ђе је среће, ту је и несреће,

Скупише се на ждријелу Турци,

Ма не могу Скару проломити,

Нит’ икако ударит’ на Вука;

Враг донесе и несрећа црна

Таир Љуцу на коња Котура.

Бијаше се Турчин узмучио

И на се се добро насрдио

Зашто није прије уранио.

Е је сву ноћ коња чалучио,

Не бил влашку главу уграбио;

Колико се Турчин разљутио,

Обагони својега Котура,

Око војске на четири стране;

Па точило тврдо угледао,

Дивљу козу не би ишћерао,

А камо ли Турчин на Котуру.

Туда Туре наћера Котура,

Ишћера га на врх брда равна,

Сваки му се Турчин зачудио,

Ђе не сломи себе ни Котура;

На морачку стражу изгазио,

И на стражу војника убио,

И његову главу откинуо,

Заваља је низ букову греду.

Виђеше га војска Морачани,

Па с’ о тога војска препанула,

И велику јаду зачудила,

Каква вијес’ низа греде скаче.

Па ждријело Скару оставише,

Побјегоше уз Лолу планину.

Онда Турци Скару ухватише

Па, уз Лолу, горе похиташе,

Почеше им одма сјећи главе,

Док ево ти добра Грађанина,

Абди Љуце на коња дорина

И он ти се добро ускарио,

Е се бјеше грдно придоцнио,

Па ијетко наћера дорина,

А криви се, што га грло служи:

„Ђе си море, Лопушина Вуче,

Јесам чуо дружина те хвали,

А ни мене не куде Грађани,

Ајд’ се врни да се ударимо,

Да јуначки мегдан дијелимо.”

А зачу га Лопушина Вуче,

Бјеше Вуку живот омрзнуо,

Велики га умор освојио,

Па се врну низ планину Вуче,

Поред себе носи џевердара.

Вук на вука ни по ноћи неће,

А ма хоће јунак на јунака,

Абди Љуци на бијесна Вука.

Кад с’ Абдији ближе примакао

Па га Вуче гађе џевердаром,

Ту га пуста пушка преварила,

Нешће пушка ватру прихватити,

Турска пушка на Турчина неће,

Еј’ и прије у Турчина била,

Скинуо је Лопушина Вуче,

У Зминицу са Прекића Рама;

Ваља пушка стотину дуката,

Лопушину стоји без динара.

Од како је Вука допанула

Послушна је вазда њему била

А сад га је ватром преварила.

Па пошто га пушка преварила,

Тури пушку на долину Вуче,

Па сребрни анџар дохватио,

На Абдију загон учинио.

Вајде није хвалити Турчина,

А кудити мрка каурина,

Добар бјеше силан Абди Љуца;

Бјеше Вуче бјесан и дугачак

Абди Љуца и узак и кратак;

Добар бјеше силан Абди Љуца,

А ма бољи Вуче од Абдије;

Но је бољи талих у Абдије;

Нагони се сила на бијеса

Абди Љуца на бијесна Вука,

Варају се и ударају се,

Абди Љуца преварио Вука,

Клече Вуку под лијеву руку,

Нада се га ножем ударио,

По мишици и десници руци,

Скочи рука преко мрка Вука.

Тад се јадан насрдио Вуче

Па се саже до зелене траве,

У лијевој ножа прихватио;

Прикучи га руком чолавицом,

Обали га у зелену траву.

Шћаше Вуче посјећи Абдију,

Но дотрча Нешо и Перошу:

Помогоше умријети Вуку,

Ту Вукову посјекоше главу!

Кад без Вука војска останула,

Тада Турци јуриш учинише,

На смућену војску ударише,

И тридест им глава посјекоше

Па се натраг Турци повратише

И врнуше овце Кајовића,

Кајовића и Мустафагића;

Кад се доље Турци окупише,

Ал им нема тринајест Грађана

Најбољијех од града Никшића,

И нема им седам Кајовића

И са њима осам милих брата

Осам брата све Муставагића

И нема им Деда Лачковића

И Омера сина Дедовога.

Ту намртво нађоше Грађана

Ђе им бјеше тридест погинуло

То је било истина је било.

Примједба.

¹)понос. ²) доходак.

Ова је пјесма прибиљежена од добра пјевача, Мирка Николића перјаника из Љукова. Варијантје пјесме „Јунаштво и смрт Лопушине Вука” која се налази у Вуковим Дјелима: Српске Народне Пјееме, књига IY државно издање Биоград 1896. г.; тамо је по реду 54. а на стр. 383. Разлика је међу њима доста велика, по љепоти и оригиналности а и по величини. Ова, коју ми доносимо, много је одмакла од своје друге у Вуковим Дјелима, по свему; нема у њој оног доста пута, досадног понављања једних истих ријечи. По језику је карактеристична за крај у којем је забиљежена, те се у њој може наћи по гдје која турска ријеч, која на свом мјесту лијепо пристаје. Географија мјеста, гдје се догађај десио, вјерно је представљена; а и садржина је доста истинита, да би се могла у неколико употријебити као историска грађа. Она у Вуковим Дјелима има 606, а ова наша 737 стихова. Из поменутих разлога сматрали смо као добит за традиционалну књижевност донијети лјесму у нашем листу.

М.

“Књижевни Лист” Цетиње  свеска 1 i 2   1901.