петак, 15. март 2019.

Перо Савов Јововић - Смрт Ђура Кнежевића





Смрт Ђура Кнежевића*)

Српска народна пјесма
Из збирке калуђера
Дионисија Миковића

Пили вино два добра јунака
Под Кунаром**)  на сред Туђемила,
На бијесни оџак Суличића;
А да ти их по имену кажем:
Једно јесте Бећо Суличићу
А друго је Мухо Суличићу.
Добра браћа од оца  и мајке.
Па пошто се наћефише Турци
Онда Мухо Бећу бесједио:
“Брате Бећо од оца и Мајке!
Тебе ‘вале наши крајичници,
Да над тобом не има јунака,
Ни турчина нити каурина,
У држави Бара бијелога,
Од Куфина***) до града Оциња
А каурску још не пери главу,
Ни на Бару, ни на нашу кулу!”
Ел’ му на то Бећо одговара:
“Мухо, брате од оца и мајке!
Ако н’јесам осијеца главе,
Ма сам доста с четом пролазио,
И каур’ма много досађива’.
А сјутра ћу, Мухо, подранити
И донијет црногорску главу,
Баш на бедем Бара бијелога
Прије него одпочине сунце
Да гледају буле и кадуне
И делије и старе и младе,
Што се хвале без добра јунаштва;
Јер сам скоро из чете дошао,
И лијепи шићар уводио,
У широкој Созини****) планини
У Мачаку*****)  Кнежевића овце,
И за њима не бјеше јунака,
До момчета Кнежевића Ђура;
Ђурову ћу главу окинути
И његово стадо дојавити.”
Но му тако бесједио Мухо:
“О мој брате, Суличићу Бећо!
Ја се бојим, да се вараш љуто,
Неће бити Ђуро код оваца
У планини, без добре дружине;
Шњим ће бити Марко и Грујица;
Биће куку више но тројици!”
Зато Бећо ни абера нема,
Но једанак на ноге скочио,
И ваљатну чету покупио,
Од Зубаца и од Туђемила,
Чета броји до педесет друга.
Па када се чета сакупила,
Тад се крену за добра шићара,
А пред њом су до два Суличића:
Једно Бећо а друго је Мухо,
Навати се Суторман планине,
Пак је Башу воду уминула****
На Ђолазу воду починула*****
Ту се чета рахат учињела,
Воде пила, леба заложила,
На главицу стражу поставила,
Добру стражу Суличића Муха;
Јер се боји од Црногораца,
Па тад стала санка боравити.
Кад је саба зора отворила,
А на исток изљегла Даница,
Онда Мухо чету пробудио.
Хитра чета на ноге устаде,
По сриједи пушке доватила,
О рамену торбе објесила,
А на плећа струке огрнула,
И пријеђе Врсуту планину,
И Шкорето  тврдо пелазила. ******
Прије но је обасјало сунце,
Дође чета на грло Мачака,
И отвори широку Созину,
И разгледа овце и чобане
На коју ће страну ударити.
Па угледа Кнежевића Ђура,
Да он јави уз Мачаку овце.
Тада Бећо чету поредио,
Око друма и зелена пута,
По двпјицу и по четворицу,
По петину и по деветину,
А он сједе на сред друма пута,
И попр’јети другу свакојему:
“Немој који пушку истурити,
На сокола Кнежевића Ђура,
Док чујете мога дзевердара
Да га гуја не уједе љута!”
На то Турци послушаше Бећа,
Стаде мало не би николико,
Докле ево Кнежевића Ђура,
Јави овце уз тијесне кланце;
Кад изиде на грло Мачака,
Међу турском четом улазио,
И удри га сијен од Турака,
А још не зна да је међу њима,
Па запјева из грла јуначака:
“О Созино, крвава планино!
Многе ли си мајке ојадила,
А сестрице у црно завила,
И љубовце у род повратила,
О’ш ли моју ојадити мајку,
Или сестру у црно завити?
А љубу ми оцрнити нећеш,
Јер се до сад н’јесам оженио!”
То говори жалосна му мајка,
А не види јада испријека:
Зла јунака, Суличића бећа,
Да га мјери оком јуначкијем,
Низ својега бистра дзевердара.
Стаде мало не би николико,
Дзевердару живу ватру даде,
А на црну земљу Ђуро паде;
Па се загна Суличићу Бећо,
И згодну му осијече главу.
Па се загна Суличићу Мухо,
Те са њега однесе оружје.
А остали навалише Турци,
На бијеле Кнежевића овце,
Па се с њима натраг повратише.
Таман шћаху да преду Шкорито,
Ал’ то чуше Марко и Грујица,
Који бјеху Ђуру споредници,
Па скочише на ноге лагане,
И у Шкорет пристигоше Турке.
Па да видиш Кнежевића Марка,
Освета га брацка занијела,
А стара му срећа донијела,
Те угледа доброга Турчина,
По имену Бећир Агић Ала.
Пушку пали вазда му пуцала,
На бијесна Бећир-агић Ала;
Погоди га у срце јуначко,
Ни жива га земља не дочека,
А допаде Кнежевић Грујица,
И јуначку посјече му главу.
На њих Турци ватру изасуше,
За вајду им побратиме није,
Јер Србима добра срећа била,
Ниједна им ране не зададе.
Но да видиш драги побратиме!
Пуче пушка Кнежевић Грујице,
И погоди латинина Мила,
Саломи му ноге обадвије.
А загна се Кнежевићу Марко,
Да му русу посијече главу,
Ал’ рањеник пушку окренуо,
На јунака Кнежевића Марка.
Бог да знаде, погубит га ћаше,
Но би хитар Кнежевићу Марко,
За грлић му пушку дохватио,
Не даде је њему испалити
Но му русу посијече главу.
А што ћу ти дужит лакрдију,
Уз Шкорето испраћтише Турке,
И док доше на врх од Штрбине*******)
По двије су уграбили главе,
И отели овце свеколике.
У то риспје двадесет чобана,
Од широке Созине планине,
Што Србима доше у помоћи,
Што за вајду, мој брате Србине,
Када клети измакоше Турци,
Низ високу Суторман планину?
Ћаху Срби у поточ за Турке,
Ал не даду Марко и Грујица,
Но овако браћи бесједили:
“Вратите се наша браћо драга
Ми смо добро осветили Ђура,
И бијеле повратили овце!”
Направише чобани носила
И мртвога понијеше Ђура,
У Глухи До село од Црмнице.
Ришћанску му дужност учињеше
И за душу Богу помолише,
Па пред црквом у гроб положише.
Бог да прости Кнежевића Ђура,
А да живи онакве јунаке
К’о  што бише Марко и Грујица;
Како знаше осветити Ђура,
И по српски попратити Турке!

  

*) Ову ми је пјесму казао Перо Савов Јововић, из Црмнице.

**) Планина међу Баром и Скадром.

***) Граница међу Паштровићима и Спичанима, која се је до пошљедњег рата звала Тро….. (нечитко)

****) Водени извор на врх Сутормана
*****) Мали извор водени међу планином Врсутом и Суторманом

******) Брдо међу Созином и Лимљанима у Црмници.


Глас Црногорца  бр. 39    1887.










Перо Савов Јововић - Бој за Суторманом






Бој за Суторманом*)

Српска народна пјесма
из збирке:
Дионисија Миковића
Управ. манаст. Бање.

Вино пију до два харамбаше
У Црмницу у Глухоме Долу,
На бијелој Војводића кули,
Код лијепог, студеног језера;
А да ти их по имену кажем:
Сердар Јоко и војвода Мило
Војводићи, и браћа рођена,
Шњима пију до десет момака.
Па кад бјеху у највишем пићу
Ал ето ти згоднога јунака
Попа Јока од Учићевића;
Па им божју помоћ називао,
А ови му Бога приватише,
И дивно му мјесто начињеше
Ђе је мјесто оцу свештенику;
У средини оба харамбаше.
Па када се отац намјестио
Дадоше му пуну чашу вина
И он добру чашу приватион;
Цашу држећ’ прозбори дружини:
“Вала Богу, моја браћо драга,
Ви сједите, без бриге пијете!
А ја јесам јучер подранио
Подранио на воскресеније
Да ослужим божју летурђију;
Нигђе даље него у Лимљане.
Још не бјесмо божју довршили
Али кивни ударише Турци
На Каруче наше крајишнике
Па кад божју службу довршисмо
За Турцима у поћер пођосмо
Ал’ за фајду не би браћо драга,
Јере Турци прије одмакоше
Низ високу Суторман планину.
Но хоћетел’ мене послушати:
Да скупимо једну чету малу
Па пођемо селу Туђемилу
На бијеле куле Суличића
Па тад да им сложно ударимо
И вартимо жалост за срамоту?
А знате ли до два харамбаше
Кад се љетос при вину хваљасте
Ђе слушаху добри Црногорци
Да нијесте грђи за јунаштво
Но два брата са сред Марковине
Са којима буле ђецу плаше?
Сад је вама згода прелијепа
Да дијелом збора потврдите!”
То изрече попи чашу вина
Па не даде ником пробесједит’
Но једанак изрече дружини:
“Чујете ли моја браћо драга!
Ил’ ћу сјутра посјећи Турчина
Или своју изгубити главу!”
Тада скочи Кнежевићу Марко,
Десну руку стави на оружје
Па захвали згодном попу Јоку:
“Вала теби попе на бесједи
Мене броје за вјернога друга;
Ја ћу сјутра посјећу Турчина
Или своју изгубити главу!”
А кад чуше до два Војводића,
Махнуше се црвенога вина
А свијетло узеше оружје,
Па једанак чету покупише
До двијеста добријех момака,
Па се тада чета подигнула
Да потражи крвопије Турке,
И пријеђу Бљешказу планину
У Сутормсан здраво долазили
И на Башу воду починула
И отолен хабер оправила
У Лимљане доброме јунаку:
Стотинашу Клисић попу Јоку,
Да покупи стотину јунака
А пред њима до два Симовића,
По имену Јока и Новака,
Па да шњима похита на Башу.
А кад попа хабер допануо,
Вајистину мио му је био,
Па сакупи стотину момака
А пред њима Јока и Новака
И пут Баше шњима полазише;
Сунце зађе кад на Башу дође,
Ту се двије чете састадоше
У јуначка лица изљубише
И питаше за здравље јуначко!
Кад рекоше да су здрави били,
Починуше, Бога помолише,
Воде пише, хљеба заложише,
Кад једоше и кад воде пише
И милосном богу захвалише,
На главицу стражу поставише.
Чудну стражу седам осам друга
А пред стражом Симовић Новака
Да их добро чува од Турака.
Кад је сјутра прије зоре било
Новак добре чете пробудио
И овако њима бесједио:
“На ноге се ко је жељан боја
Даница је изљегнула давно
И брзо ће зора заруђети
И на ноге Турци устанути!”
Кад јунаци зачуше Новака
Устадоше на ноге лагане,
Умише се и Богу молише
Па оружје свијетло приватише
Па отолен даље продужуше
Пут бијелих кула Суличића
И на воду Церу долазише,
Па са Цере даље упутише
И на поток од Мандука доше.
Ту их турска дочекала стража
И живу им ватру ударила;
Ма се чета ватром одазваше
И не било за много ни дуго,
Подалеко стражу поћераше.
Бој се зачу селу Туђемилу
А кад чуше туђемилски Турци
Сви скочише као горски вуци
А најпрви силан Ћатовићу
Дохватише уздано оружје,
Па Турцима тад у помоћ доше;
Ма их Срби дивно дочекаше,
Силном ватром из тешких пушака.
Хоће Срби да притисну Турке
Ал’ су Турци одвише јунаци;
Ко их не зна би се перварио.
Метеризе тврде поградише
Па јуначке прси заклонише,
А све пао јунак до јуанка,
Смртну ватру шиљу из пушака
На јунаке Србе Црногорце.
Не дају се ласно потиснути,
Ал’ им Срби дужни не остају;
Пушка пуца, падају јунаци,
Соколе се млади убојници;
Од пуцњавце праха и олова
Силни се је облак направио,
А од крви сивих соколова,
Црвена је потекла Ријека.
Ма да видиш , побратиме драги,
Ма да видиш чуда из ненада,
Како Турци бране Туђемиле!
Сви су радиј’ изгубити главе,
Но пуштити у њег’ Црногорце,
Па су њима добро притужили.
Када виђе Војводићу Мило,
Да су њима притужили Турци,
Викну јунак ка’ да јелен рикну:
“Црногорци, моја браћо драга!
Камо нама шићар од мегдана?
Камо турске главе и оружје?
Све које смо до сад изгубили
Однијеше Турци са главама!
Ако Бог да те се повратимо,
Или мртвом и рањеном браћом?!”
А кад чуше мрки Црногорци,
Тад на Турке јуриш учињеше,
С ножевима у бијеле руке.
Ал’ да видиш побратиме драги
Ал’ да видиш мркога јунака,
Попа Јока од Учићевића,
Полетио ка’ да има крила,
И на турске ускочио шанце,
С голим ножем у десници руци
И са крстом у лијевој руци.
Сабљом маха, а с крстом прекршћа
Тек ускочи ухвати Турчина,
И згодну му ппосијече главу.
Поред попа јунак ускочио,
Младо момче Јововић Стеване,
Да освети милог оца свога
Којега му погубише Турци,
На рањена нагази Турчина,
Да му добру посијече главу;
Рањен Турчин кубурлију пали,
Те погоди Јововић Стевана,
На сред пуца ђе му срце куца,
Ни жива га земља не дочека.
Опет Турчин пуни кубурлију,
Ал’ допаде Кнежевићу Марко,
Не даде је њему напунити
Но му скиде главу са рамена.
Кад виђеше други Црногорци
Халакнуше Бога споменуше,
Па на Турке јаче ударише,
На шанчеве те их анћераше,
Преко “Пода”, грдно поломише.
Бјеже Турци како који може,
Пут својега села Туђемила,
Вуку своје мртве и рањене;
Стизају их брзи Црногорци,
Те им грабе са рамена главе.
Док у село ућераше Турке;
Петнајест су им глава уграбили,
А не бројим мртве и рањене.
А у село кад их ућераше,
Суличића куле погрдише,
Са оловом и студним камењем,
Па се Срби на траг повратише,
И на Пода сви се искупише,
И скупише шићар дијелише,
И свакоме дио учињеше.
Отолен се Срби подигоше
И узеше Јововић Стевана,
У Глухи До те га понијеше,
И дивно га ту ожаловаше,
Црквену му дужност учињеше,
Па пред црквом тада укопаше!
Бог простио ко је погинуо,
А живима здравље даривао
И од муке сваке уклонио!
Срби браћо, и около друштво,
Ова пјесма јесте од истине,
но ми дајте једну чашу вина,
Да наздравим српским јунацима.

*) И ову сам пјесму написао по казивању Пера Савова Јововића

Глас Црногорца  бр. 6  1888.