петак, 28. фебруар 2020.

Михаил Милићев Вукотић - Бој Пиперски с Тахир-пашом


Бој Пиперски с Тахир-пашом

Књигу пише Скадарски Везире,
А шаље је у Стамболу граду,
А на руке Цару честитоме:
„О Султане, огријано сунце!
Мене многе даве досадише,
Од простране земље Арбаније,
И од Спужа и од Подгорице.
Туже Турци на племе Пипере,
Да им љуто они досадише:
Робе буле и сијеку главе,
И ћерају коње и волове,
Разваљују дворе и стомборе, —
Но ми пошљи војске неколико,
Да ударим на племе Пипере,
Да раскопам ајдучко гњијездо!”
Кад Султана књига допанула,
И видио књига што му пише,
Он дозива пашу Тахир-пашу:
„Тахир-пашо, моја вјерна слуго!
Хајде, слуго, Скадру бијеломе,
Собом узми војске неколико,
И цијелу земљу Арбанију,
И удари на Пипере тврде,
И раскопај ајдучко гњијездо —
Све пороби мало и велико,
А попали огњем свеколико..”
Тад се паша са Стамбола крену;
Собом узе неколико војске,
Увезе се мору дебеломе, —
А извезе Скадру бијеломе;
Ту окупи Арбанију љуту,
Па отиде варош Подгорици,
На Дољане с војском починуо,
Па отолен ситну књигу пише,
А шаље је у кршне Пипере,
А на руке попу Вукосаву:
„Вукосаве, попе од Пипера,
Пошљи мене арач од Пипера,
Тежак арач од седам година,
Уз араче осам ђевојака,
Уз ђевојке дванајест таоца,
Све таоце које тебе пишем:
Од Рогама два Рогамовића,
Од Дедана два Дедановића
Од Племића до два Пилетића
Од јакога браства Вукчевића,
Сва четири брата Тошковића,
И твојега попа Милутина,
И дијете Мрчорицу Пеја,
Јер царево перо изговара;
Ако ли ми то послати нећеш,
Ја ћу силну војску окренути,
На Пипере с војском ударити
И тебе ћу жива уватити
И веље ти муке ударити.”
А кад књига у Пипере дође,
Књига попа Вукосава нађе;
Кад је попе књигу проучио,
И кад виђе књига што му пише —
Бога ми му мила не бијаше,
Али друкче бити не могаше,
Но је попе на ноге скочио,
И узима бистра џефердара,
И изиде на Бљелоглав равни,
Ту опали бистра џефердара!
На вику се скупише Пипери,
Тад им попе књигу проучио,
И такву је ријеч говорио:
„Сад што ћемо, моја браћо драга?
Сад што ћемо од овога врага?!”
Неки веле: да му арач дамо;
Неки веле: да га и не дамо.
Таман они у ријечи били,
Док ево ти Мрчарица Пејо,
И дијете попов Милутине,
Пиперима помоћ натурише,
Они њима здравље приватише,
И ситну им књигу кажеваше,
Која их је скоро допанула.
Но што рече Мрчарица Пејо:
„О Пипери, моја браћо драга,
Што ви паша за араче пише, —
Имате га даћете га турцим;
Што ви паша за таоце пише, —
Имати их, даћете их турцим,
Ја ћу први пред таоце поћи;
Што ви паша за ђевојке пише —
То ј од људи зазор и сраагота,
А од Бога велика грехота;
Но ако ћет’ мене послушати,
Да пишемо лист књиге бијеле,
Шиљимо је паши на Дољане —
Не дамо му нишата до камена.”
Пипери му ријеч пофермаше,
Вукосаву попу говорише:
„Пиши, попе, паши на Дољане,
Не дамо му ништа до камена,
Да се бије у оба рамена,
Па нек удри кад је њему драго.”
А кад попе саслуша Пипере,
Он довати дивит и артију,
Ситну књигу на кољено шара,
И у књигу паши изговара:
„Тахир пашо, царев серашћере!
И ако си с’ цару захвалио,
Да ћеш наше племе погазити,
Од Пипера арач покупити,
Зато си се, пашо, преварио.
Што си мене у књизи зборио —
Не дамо ти ништа до камена,
Да се бијеш у оба рамена,
Па ти удри кад је тебе драго,
Вазда смо те кадри дочекати.“
Књигу свио, печат притиснуо,
Па под књигу књигоношу нађе,
Књига паши на Дољане дође,
А кад паша књигу проучио —
Хитро паша на ноге скочио,
Па у војску пуштио телале:
Ко је коњик — притежи колане;
Ко је пјешак — притежи опанке,
Јере ћемо сјутра на Пипере!
А кад самну (sic = свану) и огрија сунце
Тад се паша са Дољана крену —
Ударише бубњи и свирале,
Стаде јека горе и планине,
Но Пипери соколови сиви,
Они своје робље окупише,
Одведоше горе у планине,
И они се браћа окупише,
На Стијену пред бијелу цркву,
Ту се они Богу помолише,
И часнијем крстом прекрстише,
Па с’ у бјелу цркву затворише,
У крваву кулу Тошковића,
И ту тврде шанце поградише;
А кад турци пошли са Дољана,
На Златицу воду пријеђоше,
На Рогаме село ударише,
И Рогаме село изгореше,
И на Баће село ударише,
И ту село мало изгореше,
Изгореше ватром попалише;
На Племиће село ударише,
И Племиће село опалише;
На Стијену село ударише,
И Стијену село изгореше —
Све до б’јеле куле Тошковића,
На кулу су турци насрнули,
Но се момци из затвора бране:
Сипљу огањ на свакоју страну,
Око себе обаљују турке,
Ма на срну љута арбанија,
Нанесоше сламу и сијено,
Око б’јеле куле нанијеше,
Запалише са четири стране;
Кад се момци на муку виђоше,
Од куле су врата отворили,
За оштра се гвожђа доватили
Понајпрви Мрчарица Пејо,
Па у турке јуриш учињели.
Ту је њима добра срећа била:
Тек им турци плећа обратише —
Побјегоше главом без обзира,
Док на богаз турке наћераше,
На високе Орлује стијене —
Скачу турци хиљаду лаката
Низ широку дрезгу наћераше,
Док дођоше на воду морачу,
Доста њима глава посјекоше,
И доста им хата уграбише.
А кад мосту на Златицу били —
Пуче једна пушка од турака,
Те погоди попов Милутина,
По сред паса укиде га с гласа;
А кад мосту на ћуприју били —
Пуче друга пушка од турака,
Те погоди Мрчарицу Пеја,
У кофије међу очи двије
Паде Пејо у воду Морачу,
А то виђе паша Тахир паша,
Па наћера коња од мегдана,
У ћера га у воду Морачу,
Не би ли му Бог и срећа дала,
Да би Пеју окинуо главу. —
Но пиперске пушке запуцаше,
Те ми пашу згодно догодише —
Задријема паша низ дорина,
Те он паде у воду Морачу...
Морача га вода занијела,
У сиње га море понијела,
И на томе боја раздвојише,
Ту Пипери мегдан задобише
И с турака шићар покупише:
Доста блага руха и оружја,
И крајини образ освјетлише,
Ко што су се вазда научили.

Прибиљежио: Михаил Милићев Вукотић


"Луча" 1899.






          



понедељак, 17. фебруар 2020.

Шп. Калуђеровић - Пивљанин Бајо и паша од Затарја


Пивљанин Бајо и паша од Затарја

Вино пије Пивљанине Бајо,
У широку Рисну и Перасту
На бијелу од камена кулу,
Пијућвино, Бајо проговара:
А тако ми Бога великога,
Како славни Ђурђев данак дође,
Покупићу једну чету малу
Од широка Рисна и Пераста,
Да је водим у Затарје равно,
А до куле паше од Затарја,
Дако би ми Бог и срећа дала,
Да велико благо покупимо:
Да покујем токе на хајдуке
И њихове бистре џефердаре,
Још њихове сабље демишкиње.“
Што се Бајо Богу захвалио,
То је Бајо био сатворио. —
Како славан Ђурђев-данак дође,
Он покупи једну чету малу?
Чету малу од триста хајдука
Од бијела Рисна и Пераста;
Ђе-год нађе доброга јунака,
Све но пушци и по десној руци,
Који може стићи и утећи,
На тијесну мјесту нричекати
И рањена друга прихватити,
А пред четом Лима барјактара
Од Приморја крваве паланке.
Кад је Бајо чету покупио,
Ситну књигу на кољену шара,
Па је шаље у Затарје равно
На рукама паши од Затарја:
Чујеш мене, пашо од Затарја,
Ја сам чуо ђе ми људи кажу,
 Да ти имаш триста ћеса блага,
А ја немам паре ни динара.
Оћеш ли ми пашо поклонити,
Поклонити шесет ћеса блага,
А све блага жутије дуката.
Ако ћеш их мене поклонити,
Задавам ти божју вјеру тврду,
Куд год хоћу чету проводити,
Клонићу се од чардака твога,
Чуваћу га као своју главу;
Ако ли их оправити нећеш
С драге воље, ти ћеш насрамоту.”
Књига дође у Затарје равно
На кољено паши од Затарја,
Књигу гледа грохотом се смије,
Па овако Турчин проговара:
Гле курвића Пивљанина Баја,
Какву ми је књигу оправио,
Да му пошљем шесет ћеса блага!”
Па је одма књигу оправио
Бијеломе Рисну и Перасту,
А на руке Пивљанону Бају,
У књизи га тако поздрављаше:
Чујеш мене, Пивљанине Бајо!
Што ми тражиш шесећеса блага,
Не дам тебе паре ни динара,
Осим голу сабљу иза врата,
Два камена на оба рамена;
Још ме слушај, Пивљанине Бајо!
Што ми кажеш, да ћеш амо доћи,
Не било ти за очину душу
За очину и за материну
Удри, Бајо, кад је теби драго,
Вазда сам те кадар дочекати“.
Кад је Бају књига долазила
И кад виђе што му ситна пише,
Он подвикну три стотин хајдука:
Сад хајдуци, моја браћо драга,
Да идемо у Затарје равно,
А до куле паше од Затарја,
Дако би ни Бог и срећа дала,
Да велико благо покупимо,
И њихове придобимо главе”.
Оће они ријеч не чињаху,
Па сподбише струке сињгавице,
А на плећи шарке обравнице,
А на рамо бистре џефердаре,
Па отоле Срби окренуше,
Ето ти их уз которске стране,
Док дођоше на врх од Праћишта,
Ту је чета починула била:
Ко је гладан једе леба сува,
Ко је жедан пије воде хладне,
Ко ли јунак о оружју ради,
Но не хоће Пивљанине Бајо,
Вазда му је наредно оружје.
Бајо сједи на камен студени,
Па овако поче бесједити:
Да имали у дружини друга,
Ђе је добар шићар запазио
У влашкоме ја лсрпскоме граду?”
Сви хајдуци ником поникоше
И у црну земљу погледаше,
Но не гледа Лимо барјактаре,
Него побру међу очи црне,
Па овако Лимо проговара:
Побратиме, Пивљанине Бајо!
 Ја сам добар шићар запазио
Тамо горе у Безују равну,
А на кулу Краичника Рада,
Има Побро стотину волова,
Ми би њему могли ударити,
Задобити стотину волова,
Још његово небројено благо!
 Тада рече Пивљанине Бајо:
Не хвала ти, драги побратиме!
Безује је моја ђедовина,
А Пива је моја бабовина,
 Ја ти тамо ни крочити нећу,
Него одох пут Затарја равна
Бјелој кули паше од Затарја,
Ђе сам јунак давно намислио.”
Па он скочи на ноге лагане
И подвикну тристотинхајдука.
Отоле се Срби окренуше,
Па на више преко Горе Црне,
Док дођоше у Затарје равно;
У најљепше доба долазили,
Међу акшам и међу јацију,
Ђе их тавна нојца прихватила,
 А бјели их данак оставио,
Па ту сјели те отпочинули.
Мало било, дуго не трајало,
Док ево ти старца Игумана,
Има старац сто и шесет љета,
Носи старац у руке јаглука,
У јаглуку све из главе зубе.
Старац њима помоћ натурио,
Ајдуци му помоћ прихватили
И до себе мјесто начинили.
Но не хоће старац растезати,
Но се одма поче Јадовати:
Сад помагај, Пивљанине Бајо!
Од силнога паше од Затарја
И његова Усеина сина:
Ево има два мјесеца дана,
Заминуо по Затарју равну,
Те он купи данке и хараче
И порезе од седам година;
Од велике нужде и невоље
Ево су ми попадали зуби, —
Па сам моје искупио зубе
И донио ево међу вама,
Не би ли се на ме смиловали,
Да на пашу сложно ударите;
Не би ли ви Бог и срећа дала,
Да његову погубите главу,
Од зулума избавите рају!”
Кад је њега Бајо саслушао,
Вјеру му је тврду заложио,
Да ће њега старца послушати
И његову молбу извршити,
Ако Бог да и срећа донесе.
Па да видиш Пивљанина Баја,
Скочи јунак на ноге лагане
И подвикну тристотин хајдука.
Заврнуше скуте и рукаве,
Па у Тару воду загазише;
Пријеђоше Тару воду хладну,
Па навише преко од Затарја,
Док дођоше под пашину кулу.
При њима је лоша срећа била
Око куле камена авлија,
На авлији затворена врата,
А на врата реза натурена,
Баш да пукне од облака муња,
Не би могла саломити врата,
А камо ли рука од хајдука.
Ајдуци се на муци виђеше,
Но не гледа Лимо барјактаре,
Но је јунак скока поскочио,
Те искочи на бедем од града,
Па ускочи доље у авлију,
Те отвори од авлије врата
Уљегоше три стотинхајдука.
Лимо пође ка бијелој кули,
Уз госпоцке ситне басамаке,
Докле дође на врата од куле.
Кад на кули врата затворена,
И на њима реза натурена.
Баш да пукне од облака муња,
Не би могла саломити врата,
А камо ли рука од хајдука.
Кад то виђе Лимо барјактаре.
Он се натраг у дружину врати,
Па овако јунак проговара:
Чујте мене, моја браћо драга,
Запиштите грлом бијелијем,
Ка што пиште сужњи у синџиру,
Ја ћу викнутна врата од куле:
Кадо моја, отвори ми врата!”
Сложни бише па се послушаше.
Сад да видиш Лима барјактара,
Ето њега на врата од куле,
Па овако јунак проговара:
Не бојте се сужњи у синџиру;
Не бојте се, не веселили се,
Јер ја имам на дворове каду,
Сад ће нама отворити врата”.
Па овако Лимо проговара:
Кадо моја, отвори ми врата!”
Оће она ријеч не чињаше,
Јер мишљаше, да је паша побро,
Па је њему отворила врата.
Када виђе бијела кадуна,
Ђе се сјају токе на хајдуке,
Она шћаше затворити врата,
Но јој не да Пивљанине Бајо,
Но кадуну ухвати за руку,
Па овако њојзи проговара:
Ово није паша од Заторја,
Него главом Пивљанине Бајо.“
Уљегоше три стотинхајдука,
Уљегоше те отпочинуше,
На пашиној од камена кули.
Приправише госпоцку вечеру,
Па су туна нојцу коначили.
Кад у јутро зора осванула,
Опреми се три стотинхајдука
На бијелој од камена кули.
Мало било дуго не трајало,
Док ево ти паше од Затарја
И његова Усеина сина,
Па под кулу коње одјахаше,
Па их ето на бијелу кулу.
Како они изишли на кулу,
Сусрете их Пивљанине Бајо,
Поред њега Лимо барјактаре,
Обојици погубише главе:
Па по кули покупише благо
И узеше два коња витеза,
На окрету кулу запалише,
Ухватише бијелу кадуну,
Одведоше Рисну и Перасту.

Шп. Калуђеровићучитељ

"Луча" 1897.