петак, 29. јануар 2016.

Ђорђије М. Ђуричковић - Погибија Николе сердара

Погибија Николе сердара

Полећела два црна гаврана
Од главице Спужа бијелога,
Од главице са врх Пандурице;
У Пипере излећеше тврде,
У Пипере на камене Црнце,
На дворове Николе сердара.
Заграктале тице на авлију.
Уочи их сердарова љуба.
Купи Јела дрвље и камење,
Те ћераше два црна гаврана:
“Уј отале тице злогласнице!
Ја сам чула ђе говоре људи,
Ђе падате берићета нема”.
Тице прхни, па се опет врни,
И попадај високој авлији.
Али Јела тицам’  говорила:
“Ала врани, обиљежје грдно!
Да ве срећа није донијела
Од бијела на крајини Спужа?
Виђесте ли мога господара,
Господара Николу сердара,
Око њега сву Пиперску војску.
Повео их Спужу бијеломе,
Да’ ко тога ишћерају врага,
Е нам нигда мироват’ не дају!”
Један граче, други проговара:
“Слушај љубо Николе сердара,
Отуда смо јутрос долазили.
Виђели смо Николу сердара,
Око њега сву пиперску војску.
Ту крвава боја заметнуше,
Проз Кулине и око Кулина,
Проз Бостане и око Бостана.
Од ка’ свану док завика подне
Бој се био, никад не престава.
Тадер оџа викну са мунара:
Што је мртва и рањена друга
Томе краја никаквога нема!
Клети Турци с бојем навалише,
И пиперску војску поломише.
У том сату, у коме бијаше
Пуче танка пушка од Турака,
Добра пушка, а добра Турчина,
А на име Муратовић Ела,
И погоди  Николу сердара.
Сердар паде у сред боја љута.
Пиперска га војска оставила,
Ма не ‘оће Машовић Стојане
И делија Симовић Иване,
С њима д’јете Веко Ристовићу
Момче младо од шеснаест љета.
Више њега метериза граде,
И бију се боја жестокога.
А покличе Машовић Стојане:
Ај, Пипери, моја браћо драга!
Е погибе Никола сердаре,
Турци њему понијеше главу!
Ал’ је њима мука одољела,
Неко чује, а неко не чује.
Виђи муке, а више жалости
Од јаднога Машовић Стојана,
Нестала му џебеана прашна.
То видјеше два Сикина сина
Асан-ага и Усејин-ага,
Полећеше Турци на сердара,
Да му русу посијеку главу.
Кад се Турци примакоше близу,
А ну, виђи Машовић Стојана,
Са сердара пушку уграбио,
И пунану пушку находио,
Па јој живи огањ ударио
И једнога убио Турчина,
Баш Турчина Муратовић Ела.
А кад Турке грдна рана нађе
Побјегоше у турску ордију.
Оно трећи Турчин уочио,
Турчин силан Омовић Мурате;
Колико је силан и бијесан
Од бијеса не даде лијека;
Па полеће Мурат  на сердара.
Када му се примакнуо близу,
Виђи муке и невоље љуте
Од јунака Машовић Стојана;
Три пута га годио каменом,
Он га гађе но га не погађе;
А кад виђе да га не помага,
Тада Стојан на ноге скочио;
На ливаду сусрете Мурата;
Погоне се тамо и овамо …
Силан Турчин Омовић Мурате,
Па од себе отиште Стојана
А за перчин прихвати сердара,
И пламена повадио ножа;
Удари га три-четири пута,
Готово је да м’ одвоји главу.
У Стојана пуче срце живо
Ђе му сјече брата пред очима;
Па уграби пушку-леденицу
На Мурата пушку обрнуо;
Ма да видиш Омовић Мурата,
Од празне се пушке препануо
И побјеже у турску ордију…
То бијела вила уочила
Од Главице са врх Пандурице;
Вила зове у турску ордију
А на име Ћишмовић Мемију:
“О Мемија турски бахтаџија!
Ако те је игђе у ордију
Ти потрчи право на сердара,
Да му добру посијечеш главу;
Е то није која драго глава
Но је глава Николе сердара,
Од бијесне куће Пулевића;
Перјаник је Петровић Владике!”
Немија се у ордију нађе,
И сердару уграбио главу¹)
Турци шермак и весеље граде,
Из пушака и из лубарада –
Из три пута шермак учинише
Порад главе Николе сердара.
Мрче, паде и почину сунце;
Обије се војске раздвојише,
И Пипери дома отидоше;
Понијеше мртве и рањене.
Но не ‘оће Машовић Стојане;
У рођака находи фишека,
Чим га добро ноћца ухватила
Он уљезе Спужу бијеломе.
А кад дође у Дердемез тврди,
Баш под кулом Омовић Мурата;
Па Мурата зове полагано.
Кадуна се була одзиваше:
“Који зове мога господара?!”
Тада Стојан були говорио:
“Је ли дома Омовић Мурате?
Ако га је на бијелу кулу
Нек’ изиде доље у сокаку
Е имамо нешто да зборимо”.
А була му тада проговара:
“Ево Мурат на бијелу кулу;
Ако ти је преша до Мурата
Ајде к њему у бијелу кулу”.
А то Стојан једва и чекаше,
Па на турска допануо врата;
И угледа Омовић Мурата
Ђе на ћилим клања Мухамеду;
Па опали с рука џевердара,
Просуо му мозак на сеџаду!
На то боја прекинути неће,
Но утрча на бијелу кулу;
‘Оћаше му главу окинути,
Ал’ му буле двије не дадоше
Но на њега обје навалише,
А кликују што им грло дава …
Кад се Стојан на муке видео
Он уграби пушке Муратове,
Па га ето низ бијелу кулу
И утече кроз честе сокаке…
За њим се је поточ напуштила,
Зајмише га низ Лазине Турци …
Стојан право на Чајницу дође,
На авлију два Сикина сина;
На збор су се Турци окупили,
А из куле була излазила,
Из авлије дрва уносаше;
За њом Стојан допаде на врата,
И погледа у бијелу кулу;
Али отац држијаше сина,
По турски му пјева полагано.
Стојан пали сјајна џевердара,
Те проз оца погодио сина
А проз сина другога Турчина!
Па побјеже Машовић Стојане,
А поточ га крајем Зете зајми…
Бјежи Стојан право на Чајницу,
И ту Ибра Шоговога нађе, -
Врже ножем посјече му главу;
Дохвати је у бијеле руке,
И избјежа Стојан Височици;
Ту му жарко огријало сунце.
Здраво дође у камене Црнце;
Ту донесе од Турчина главу,
На двор био Николе сердара…
То јуначки весела му мајка”.

Прибиљежио Ђорђије М. Ђуричковић


¹) По другој пјесми о истоме догађају:
“А допаде Муратовић Ело
  Те сердару окинуо главу …”.


Босанска Вила бр. 13 и 14    1912.









Нема коментара:

Постави коментар