недеља, 24. јануар 2016.

Вукан Бољановић - Погибија Сали-бега и Ибрахим-бега Ченгића

Погибија Сали-бега и Ибрахим-бега Ченгића

Састало се до пет арамбаша,
Код бијела пивског манастира
И око њих шездесет ускока,
Састали се код бијеле цркве,
Да с’ помоле Богу по закону,
Калуђери да им причест даду.
Кад се божја служба одслужила,
Изађоше ускоци из цркве,
Посједаше по зеленој трави,
Арамбаше сташе пити вино.
Па да ви их по имену кажем:
Једно бјеше Обреновић Драго,
Од Грахова, мјеста маленога,
Друго бјеше Павловићу Пеко,
С Чева равна, са сред Горе Црне,
Треће бјеху двије арамбаше,
Из широка поља гатачкога,
Из малена села Срђевића,
Једно Петко, а друго Стојане,
Пето бјеше Мандићу Филипе,
Из Дулића, мјеста маленога.
Вино служи Шаренчевић Божо,
Из Пржина, мјеста каменога.
Како коју чашу наљеваше,
Сваку чашу вином прељеваше,
Сваку чашу преко руке дава,
Преко руке, из лијеве руке.
Проговара Обреновић Драго:
“О, бога ти, Шаренчевић Божо,
Што нам чаше прелијеваш вином,
Што нам чаше преко руке даваш,
Преко руке из лијеве руке,
А што смо ти учинили криво?”
Божо проли сузе низ образе,
Арамбашам’ поче говорити:
“Браћо моја, српске арамбаше,
Та ви знате није давно било,
Ево има три године дана
Да четујем с вама по турћији;
А знате ли браћо арамбаше,
Изненада кад удрише Турци,
На Пржине моју постојбину.
Моју пусту кућу запалише
И два моја брата погубише
И трећега мог несретног баба.
Ја побјегох између Турака
И без капе и без опанака,
За млом Турци поточ учинише,
Гађаше ме из пушака Турци.
Ни једна ме пушка не згодила,
Мене брзе ноге унијеше
И утекох у Солину тврду.
Пред Турцима бјеше буљубаша,
Буљубаша Зуковић Бећире,
Што је моју кућу ископао.
Браћо моја, српске арамбаше,
Ако ћете мене послушати,
Да идемо Гацку широкоме,
И каменом брду крвавоме,
До крваве Џоџине гомиле,
Онђе има турска караула,
У њој турски станују пандури
И пред њима Зуковић Бећире,
Те чувају из Корита џаду,
Не даду нам с миром пролазити;
Не би ли нам Бог и срећа дали,
Да крвника мога уловимо.
Ако ли ме послушат’ нећете
Више с вама четовати нећу.
Сам ћу ићи Гацку широкоме,
Па се крити ноћно без мјесеца,
Увлачит’ се међу турске куле,
Или браћу своју осветити
Ил’ и своју главу изгубити!”
Кад то чуше српске арамбаше,
Арамбаше изједе срамота,
Погледаше један на другога.
Проговара Обреновић Драго:
“Сједи, Божо, да пијемо вино,
Докле данас бијел данак прође,
А довече мркла ноћца дође,
Ићи ћемо Гацку широкоме,
И каменом брду крвавоме,
Тражићемо Зуковић Бећира”.
Данак прође, мркла ноћца дође,
А ускоци на ноге усташе,
Припртише торбе обравнице,
Претурише струке сингашице,
По сриједи пушке прихватише,
Па пођоше ноћно без мјесеца.
Хватају се скута од планина,
Док питоме птице запјевале,
У Липника чета долазила,
Угазише у поље гатачко,
Док дођоше на гомилу зборну,
Ту их жарко огријало сунце,
Ту је чета мало починула.
Даде им се нешто погледати,
Угледаше један крд ајвана,
До педесет коња и говеда
У широкој бари Вератовој,
Под бијелом кулом Ајдаровом
Обузбија Анкија циганка.
Хајдуци се сташе разговарат’
Смију л’ турски ајван поћерати.
Неки веле: “ајван да гонимо”.
Неки веле:”гонит не смијемо,
Стићи ће нас поточ од Турака,
У сред равна поља гатачкога!”
Жао им је шићар оставити.
Сви рекоше:”да га прихватимо!”
Па на лаке ноге устадоше,
Полећеше као горске срне,
Циганчету синлу ударише,
Поћераше коње и говеда.
Док су били испод Ђурђевице,
Опази их софта Тановићу.
Бјеше Турчин рано уранио,
Па на пенџер главу наслонио,
Те сеири Гацко поље равно
И бијеле око поља куле.
А кад виђе плијен и хајдуке,
Позна своје коње и говеда.
Скочи Турчин ко да се помами,
Па повика своју вјерну слугу,
Своју слугу Васиљевић Марка:
“Слуго, Марко, на зло ударио,
Изведи ми хата из подрума!”
С чивилука скиде џефердара,
Пушку пали а из грла виче,
Док побуни око поља Турке,
Па га ето низ бијелу кулу.
На авлију Турчин излазио,
На готова хата закрочио,
Поћера га трагом за хајдуцим’,
Преко бара хата окренуо,
Да претече плијен и хајдуке,
У тијесну Дулићкоме кланцу.
А кад био под Дулићко кланац,
Сусрете га Сава Перовићу,
Па је аги Сава говорио:
“Ђе ћеш ага, главу изгубио,
Ко што ћеш је данас изгубити!
А видиш ли, њима не видео,
Ђе је зап’о  Шкиљевићу Мићо,
На сред пута, у Дулићком кланцу,
Па на камен пушку наслонио,
Убиће те, преварит’ те неће”.
Ту је агу мало уставио,
Док ето ти поточ од Турака,
Има брате пет стотин’ Турака
На хатима и на парипима,
А пред њима два млда Ченгића:
Сали-беже и Ибрахим-беже.
У Дулиће доиграше Турци,
А ускоци на степен Дулићки.
Кад виђеше од горе хајдуци,
Ђе их силни пристигоше Турци,
Повикаше у глас арамбаше:
“О, Стојане, о, Ковачевићу,
Узми собом три-четири друга,
Гони плијен уз гору брезову,
А ми ћемо метеризе градит’,
Ође ћемо Турке дочекати”.
Узе Стојан три-четири друга,
Па поћера плијен уз планину.
Да видите Стародулићана,
Покупише дрвље и камење,
Сусретоше коње и говеда,
А завика Ковачевић Стојко:
“Ђе си Петко, ниђе те не било,
Отеше ми плијен Црногорци”.
Кад виђеше од горе хајдуци,
Оставише метеризе тврде,
Рашћераше Стродулићане,
Поћераше плијен уз планину.
У кланце их пристигоше Турци.
Поклаше се Турци и хајдуци,
Побише се огњем из пушака;
Бојак бију четири сахата,
Неки гину, неки ране стјечу,
Док Сали-бег рана допануо,
Њему пушка ногу саломила,
Паде Турчин у зелену траву.
Играше га од горе хајдуци,
С нож евима у бијеле руке,
Који ће му уграбити главу,
Ал’ се Турчин рањен сабљом брани
И једнога прихвати хајдука,
Обреза га по дебелом месу,
По имену Радојевић Руша.
Рањен Рушо срцу одолио,
И на оштру сабљу ударио,
Сали-бегу главу откинуо.
А кад виђе Ченгић Ибрахиме,
Трже сабљу, да брата одбрани,
Па и њега пушке оборише,
Хајдуци му главу посјекоше.
Кад виђеше Турци погибију,
Плећи даше, а бјежати сташе,
Јуришише од горе хајдуци,
Шћераше их до у поље равно,
Још им тридест глава посјекоше,
Па се натраг момци повратише,
Покупише шићар од Турака,
Покупише турске мртве главе,
Натичу их на јелове шиљке,
Њима ките крваву Сомину.
Рањенога Руша отправише,
Да се хајдук од рана лијечи ,
Оставише плијен у Сомини
И код њега три-четири друга.
Остали се на ноге дигоше,
Па их ето брду каменоме,
До крваве Џоџине гомиле
И бијеле турске карауле,
Не крије се чета од Турака.
И пандури чету опазише,
Из куле се неки отворише,
Заметнуше боја с хајдуцима.
Хајдуци их вјешто намамише
И ту седам глава посјекоше,
Ухватише турску буљубашу,
Буљубашу Зуковић Бећира.
Арамбаше ријеч учинише,
Да Бећира пуште на откупе,
Док ето ти Шаренчевић Божа,
Носи турску у рукама главу.
А кад виђе Зуковић Бећира,
У њем срце заиграло живо,
Арамбашам’ ријеч говорио:
“Арамбаше, ја вас Богом кунем,
Не тражите за Бећира пара,
Но дајте ми мојега крвника,
Кој’  је моју кућу ископао”.
Арамбаше ријеч не рекоше,
Дадоше му Зуковић Бећира
И Божо му посијече главу.
Отален се чета подигнула,
Оде чета планини Сомини,
Да дијели шићар од Турака.
То је било, истина је била,
А ми, браћо, да се веселимо.

Прибиљежио од Вукана Бољановића пјевача уз гусле.

Стеван Зимоњић


Босанска Вила бр. 15-16  1911.











Нема коментара:

Постави коментар