недеља, 18. фебруар 2024.

Ђ. Ђуричковић - Крваве Благовијести (25. марта 1857. год)

 


Крваве Благовијести (25. марта 1857. год)

 

Подиже се од Турака војска,

Из бијела Спужа на крајину;

Војске има четири стотине,

А пред војском турске поглавице:

Једно турчин Бехтешевић Зеко

Од крваве куће Дуровића,

Друго Алил Ибраимовићу,

Треће Јуко Змијобаловићу

А четврто Селим Галичићу,

Пето Усеин-беже Катанићу.

Па за њима четири стотине,

Све биране злице и крвавца;

Војска пође испод Стологлава.

Но, говори Јуко Баловићу:

“Стан’те, Турци, те ме причекајте,

Док изидем на врх Стологлава

Да погледам уз Прасквице равне;

 Ту су вазда овце и чобани

Од Брђана и Црногораца.”

Турци сташе те га причекаше;

Пође Јуко да уводи овце,

Без никаква из дружине друга.

Јунак турчин ни бољега нема,

За њ’ говоре од крајине Турци:

Да га пушка убити не може,

За њ’ олово пријонути неће!...

Он погледа у Прасквице равне,

И угледа крдове оваца;

Код оваца два добра јунака:

Од Једноша Тања Јововићу

А од Брда Дамјанов Павићу;

И са њима десетак чобана,

Те чувају по Прасквици овце.

Кад је Јуко уводио овце

Уводио овце и овчаре,

Он се брзо у дружину врну;

Па дружини право кажеваше:

“Ето силне по Прасквици овце,

Код оваца дванајест чобана; -

Раширили овце до Орашја,

А чобани на скуп сједијаху;

Уз рамена држе џевердаре,

У појасу љуте бјелокорце,

Уз ножеве по двије кубуре.

Код чобана хрти и огари,

Те чувају чобанима стражу

Од ајдука и горскога вука.

Ајте, Турци, да им ударимо,

Да њихову стоку плијенимо.

Но, чујте ме, браћо моја Турци:

Чувајте се Дамјанов Павића,

Е је пушком гађат научио;

Што уз пушку може замјерити,

Убиће га, преварити неће.

Припазите Тању Јововића,

Он имаде дебела мркаља

Што му јави пребијеле овце;

Добро га је Тања научио,

У огањ би за њим ускочио!”

Сви су Турци Јука послушали;

Окренуше уз Прасквице равне.

Кад виђеше овце и овчаре,

На чобане Турци ударише

И живи им огањ наложише;

А чобани пушке при’ватише,

Са Турцима боја учинише.

Но погледај Тању Јововића,

Како ћикну дебела мркаља,

За мркаљем стадо свеколико;

А тутакну хрте и огаре;

Побјегоше уз Прасквице овце,

Као да их вуци поплашише.

А чобани боја учинише;

Што им Турци више наваљују,

То их Срби боље дочекују

Жестокијем огњем из пушака.

Но је веља јака у Турака,

На чобане сила навалила,

Четири сто на дванајест друга

Ал Србима добра срећа била,

Близу им се помоћ намјерила,

На широку Грабову Пазару,

Чета мала али поуздана,

Од питома Загарача равна;

У чету је двадесет момака

Све ђетића од Ђуричковића;

А то ти је Радовић Ћираче

И његова два млада синовца,

Два синовца Радо и Јовица;

И Драгова до четири сина

Јес Драговић Машан и Мијајло

И са њима Ристо и Периша;

Још делија Раде барјактаре

И дијете Спасојев Томашу;

Нема Томо до шеснајест љета,

Браде нема а бркова нема,

Ма је јунак мајка му кукала

Ка што ће му брзо закукати.

Кад зачуше боја Црногорци,

По’иташе браћи у помоћи

А кад били на воду Сушицу,

Туна Срби мало застанули;

Бјеше скоро киша ударила,

Те Сушица вода устанула;

Мутна вода дере у брегове,

Да је не би соко прелетио

А камо ли јунак прегазио,

А на воду пријелаза нема;

На муку се нашли Црногорци.

Ма да видиш крилата јунака,

Баш јунака Драговић Машана:

Он објеси пушку о рамену

А јатаган у бијеле зубе;

Па ускочи у воду Сушицу,

И Сушицу здраво препловио.

За Машаном дружина остала,

Преко воде здраво препловише

И оружје бојно пренесоше;

Уз Главицу мушки полећеше

На Главицу вучки излећеше,

Па на Турке сложно ударише.

Бој убише црну крв пролише,

Турску силу огњем уставише;

Чобани се њима посилише

И на Турке боље кидисаше.

Бој се зачу на свакоју страну;

То зачуо Радојев Драгоје

С Ћуриоца из Бјелопавлића;

Пушком меће а из грла виче:

“А на ноге брцки соколови!

На Главицу ударише Турци,

На Павића и на Црногорце!”

Боже драги, чуда великога:

Како пуче пушка Драгојева,

Стаде тутањ Косовијем Лугом;

Стоји вриска младијех момака,

Пролијећу као соколови.

Све чобани остављају овце

На ђевојке и на ђецу малу,

А ратари рала и волове,

А у руке пушке узимају;

Сваки хита за Спужане пита.

Кад Драгоје на Калдрму дође,

Ту је своју исчека дружину;

Па Сушицу, воду пријеђоше

Но Овчијем Газу под Главицу;

Пријеђоше, боја започеше.

А покличе Радовић Ћираче:

„Ај, ђе сте ми брцки соколови,

Е не клети савладаше Турци!”

Кад Брђани оно разумјеше,

Пут Турака јуриш учинише;

А најпрви војсци четовођа

Сиви соко Радојев Драгоје,

И делија попе Драговићу;

На Главицу хитро излећеше

И у турске шанце ускочише;

Кад Брђани шанац потпунише,

Црногорци крила задобише;

Халакнуше љути Загарчани

Загарчани и Покрајвођани.

Натјечу се српски витезови

Ко ће више глава окинути:

Арамбаша Радојев Драгоје

Са соколом Радовић Ћираком,

А Драговић Машан и Мијајло

Са Јованом попом Драговићем

И јунаком Живковићем Симом,

Од питома села Ћуриоца;

А делија Ђуровић Мироје

Са соколом Пуровић Томашем;

С Ћуриоца Драговићу Ђоко

Са витезом Драговић Перишом

Од питома поља Загарача;

Сиви соко Грујичић Кезуне

И Радован Милоњићу бане;

А на крило Саво Калезићу

И делија Ристо Драговићу;

Па по реду Срби крајишници.

Ал’ се јако ушанчили Турци;

Нож сијева, крв се пролијева,

Пушка пуца на свакоју страну...

А повика Бехтешевић Зеко:

„Погледајте, браћо моја Турци,

Видите ли на шанац јунака,

Силнијега у крајину нема,

У три града и три пашалука:

Оно ти је Драговић Машане

Од лијепа Поља Једношкога;

Он је мога посјека рођака,

Мог рођака Махмута колаза,

Кад смо били у Коловоз тврди.

Оћу њега данас осветити

Али моју главу изгубити!”

А то зачу Јуко Баловићу,

Силан Турчин из шанца искаче

С голом сабљом у јуначкој руци;

На Машана учинио загон,

Да му српску посијече главу.

Оно виђе Пуровић Томашу,

Па на турски шанац налетио,

На турчина Јука Баловића;

И овако њему довикнуо:

“Стан’, турчине, Јуко Баловићу,

Ја ћу тебе на мегдан изаћи

За Машана братучеда мога;

Но напријед да се огледамо

Ђе гледају војске обадвије!”

Ал су Турци вазда непокорни,

Не даше му до турчина доћи;

На Томаша огањ оборише

Уби једна Пуровић Томаша

А нека је већ му не пуцала

Која уби онаква јунака!

Паде Томаш у зелену траву,

Ни жива га земља не с’чекала.

На њега се Турци залећеше,

Ко ће први посјећи му главу;

Ал’ га Срби посјећ не дадоше.

Нат’јече се јунак пред јунаком,

Ко ће први уграбит Томаша

Да му Турци не посјеку главу;

Ма најпрви Радојев Драгоје.

Кад Драгоје до Томаша дође,

Оћаше га јунак унијети;

Но Драгоју лоша срећа била:

Пуче танка пушка од Турака

И погоди Драговић Драгоја,

Десну му је руку саломила.

А искочи Драговић Машане

И делија Ђуровић Мироје;

Машан узе Пуровић Томаша

А Мироје Драговић Драгоја

Из жива их огња уграбише,

Да им Турци не сијеку главе.

Сипљу Турци огањ из пушака,

Али Срби узмаћ не ‘оћаху,

Но на Турке јуриш учинише;

У шанчеве ускакат почеше,

И витешке руке крвавити;

А Турци им плећи обрнуше,

Побјегоше пут крвава Спужа...

А за њима лете Црногорци,

Сијеку их и ватају живе.

Мало било, дуго не трајало,

Мала им је помоћ прискочила;

Мала помоћ а срећа велика:

Прискочише педесет момака

Од питома села Загарача,

А пред њима Драговић Никола.

Како дође удари на Турке;

Зајмише их Сребарној Главици.

Мало стало дуго не постало,

И друга им помоћ прискочила,

Долећеше тридесет Брђана,

А пред њима Драговићу Гишо

Од питома села Ћуриоца;

Како дође удари на Турке.

Пролијећу момци и јунаци,

Па сијеку крајишнике Турке

Бјеже Турци главом без обзира,

А Срби их оставити неће;

Ћерају их испод Стологлава.

Али Турци у Спуж утекоше,

Под низамом и под топовима;

Вуку собом мртве и рањене,

Утекоше Табљи и капији.

Још их гоне Срби соколови

И у граду ускочити ћаху,

Но се турска појачала војска:

Запуцаше са табље топови,

Живим огњем Србе уставише,

А ноћца их тамна застанула.

Па се отле натраг повратише,

На крваву Расину Главицу;

И крвава боја раздвојише.

Ту се Срби на једно скупише,

Од љута се боја одморише;

Пребројише од Турака главе,

Што у томе боју посјекоше:

Сто и двадест и више четири;

Још толико има рањеника,

Што их Турци собом одвукоше;

Половина пребољети неће!

Погинуле своје пребројише,

Бјеше на број дванајест момака;

Међу њима Пуровић Томашу,

 Од питома поља Загарача.

Нека гину весела им душа,

Јер су живот дали за поштење

И лијепо име црногорско.

 

Из нештампане збирке: Ђ. Ђуричковића











 

 

Нема коментара:

Постави коментар