Похара Зубаца и Туђемила*)
Пије вино Малени Шћепане,
У манастир,
у Брчели горње,
Код бијеле лавре Петровића;
С њиме пију кнези и војводе,
И племенски храбри началници,
Из Црмнице питоме крајине.
Кад се Шћепан понапио вина,
Овако је њима бесједио:
„Црмничани,
моја браћо драга,
Има мало доба и времена,
Да је мене Русија послала,
Да управљам малом Гором Црном
И потресам турском царевином;
Каже ми се срећа на оружје:
Ја опалих села и вароши
По граница од Херцеговине,
Од Требиња и од Суторине,
До Мораче у крај Подгорице,
Да се бјелог двора не бијели,
Ког нијесам ватром изгорио,
А не има мајке ни љубовце,
Што нијесам у црно завио.
Па сам сада к вами похитао.
И са мном је нешто мало војске,
Добровољци неки Црногорци,
Да идемо против Арбаније;
Но ђе ћемо с војском ударити?
Или ћемо крајем блата хладна,
Пут Крајине Скадра бијелога,
Ил’ високим брдом Суторманом,
Пут тврдога Бара на Крајину,
Ил’ Приморјем крајем мора слана?”
Веле њему црмнички главари:
“О Шћепане, наша круно сјајна,
Ми нећемо крајем блата хладна,
Пут Крајине Скадра бијелога —
Дубоко су у Крајину Турци
И то јесу Срби и Латини,
А све наша браћа од старине;
Нит’ Приморјем крајем мора слана
И то јесу Срби и Латини,
Исто браћа наша од старине,
—
Но хајдемо брдом Суторманом,
Пут тврдога Бара на Крајину,
Да харамо села под Кунаром,
Туђемилце и горње и доње,
И површје село од Зубаца;
Јер су Зупци клета колијевка,
Бјеху прави Срби од старине,
У Созину давно насељени,
Па се с нама сложит’
не хоћаху,
Но се Бару отимаху граду,
Ђе лимуни и неранџе расту,
А под турску припадаху владу.
Па ми често чете подизасмо,
Из Созине Зупце ишћерасмо,
Сагнасмо их у барску Крајину,
Код Рибњака село населише,
И Иванску цркву обновише,
И с Турцима често долазаху,
Те заједно на нас војеваху.
Ал’ их Турци пријеко гледају,
Јер Србина виђет’ не могаху.
Опет Зуцци клета колијевка,
Од источне цркве отпадоше,
А при римској цркви припадоше.
Католичку вјеру прихватише,
И с Турцима жешће војеваше.
Но ту с нашом војском ударимо.”
Када Шћепан разумје главаре,
Радосно је на то пристануо,
И весело коња појахао.
Оде Шћепан и са њим главари,
И ето га низ Црмницу доњу,
Докле пољу црмничкоме сађе,
Ту је Шћепан с војском починуо,
Украј Капе студене ријеке,
Ту је Шћепан за дан починуо.
Црмничани кад то разумјеше,
Сваки хита за Шћепана пита.
Кад се војска прикупи Шћепану,
Најпре зовну наше крајичнике,
Све Лимјане и Глуходољане,
Који ће му калаузит’ војсци,
Па се добра упутила војска
И Лимјане село прегазили,
И ето их брду Суторману,
На Башину воду починули,
Око воде ватру наложили,
А пред собом стражу истурили.
Кад је било ноћи од поноћи,
Бјеше јасни мјесец на истоку,
Тад главари позваше Шћепана, —
„Сад је нама вакат од ударца!”
Тад се силна упутила војска,
Низ велику Суторман планину,
Докле доше до Камена црна,
Крај Смоквице у тијесна љуца,
Тада Шћепан позива главаре,
Првог зивну на гласу сердара,
Бољевићког Пламенца Мојаша,
И даде му два храбра племена,
А пред њима два избрана кнеза,
Ђуровића и Барјамовића,
Преко Пода по дну од Куноре
На крваве Суличића куле.
А оправи други дио војске,
С десна крила од Камена црна,
А пред њима до два добра кнеза,
Кнеза Марка Глуходољанина,
И сокола Клисића Николу,
С њима посла Масоничић Јанка,
Са барјаком у бијеле руке;
А осталу по сриједи војску:
Сотониће и још Брчељане,
А пред њима три избрана бана,
До два брата до два Поповића,
Прота Ника и Ђурицу кнеза,
И војводу Сотонићког Богда,
Да ударе на Зубачке куле.
Шћепан сједе на облу главицу,
Тако звану на Камену црну.
Доклен Шћепан подијели војску,
У то сијну зора на истоку,
Са свих страна Срби ударише.
Ах, мој Боже, големе жалости!
Кад удрише од свуд Црногорци,
Сташе у дим претварати куле,
А из кула искачу јунаци
Хватају их мрки Црногорци,
И сијеку са рамена главе.
Бјеже буле са њима Латинке,
Голе, босе,
с ђецом по камена,
Пишти робље
— големе невоље,
Док на исток обасјало сунце,
Сва три села Срби похараше.
Ал' су Срби срца милостива,
На слободу робље оставише.
Што утече испод сабље српске,
То побјеже Бару бијеломе.
То гледала пребијела вила,
Па полеће на лагана крила,
На високу брду Велебусу,
Отлен зивну Бару бијеломе,
А на име Шкањевића Бега:
„На зло сио у зору заспао,
Црногорци рају похараше,
Туђемилце и горње и доње,
И Површје село од Зубаца!”
Кад је Бего разумио вилу,
Једанак је на ноге скочио,
Топ избачи,
а пушку прихвати,
Хабер даде у барску Крајину,
Да хитају Турци у индату.
Сам покличе Барце и Заљевце,
С њима пође пут воде Сусташа,
Да претече Србе на потоку,
Дође Бего на Црну потоку,
Испред себе поградио шанце,
Док му стигне војска и топови.
У то стиже црногорска војска,
С оне стране од Потока црна,
И ту с мјеста затурише кавгу.
Ту се бише преко пола дана.
Још до ноћи бјеху два сахата,
Докле Бегу индат прискочи,
Од Заљева и од Мрковића,
И са војском од града топови,
Те на Србе ватру оборише.
Ал’ се Срби огњу не подају,
Нити могу јуриш учињети,
Нити могу Поток прегазити.
Докле нојћца од акшама дође,
—
Пуче пушка,
а за њом лубарда,
Уби пушка Вучетића Марка,
А лубарда доброга јунака
Барјактара Масоничић Јанка.
И на томе боја раздвојише,
Те се Срби натраг повратише
На Рибњаку логор учинише,
Те од боја трудни починуше,
И на једно шићар покупише,
И погибшу браћу избројише:
На мртво су тридест и четири,
Међу њима Јанко барјактаре;
А бројаху од Турака главе:
Осамдесет и више четири,
А не бројим робље небројено,
Што су Срби на слободу дали.
Па стадоше шићар дијелити,
Свакојему другу подједнако,
Харамбашам’ дају старешинство:
Коме хата,
коме сабљу бритку,
За Шћепана нико и не хаје,
И на њега не обрћу главе,
Но овако њему говораху:
„Ми оваквог вођу не желимо,
Који војсци стоји за плећима,
Него ишту вођу Црногорци,
Коме блиста сабља испред вранца,
Ка ’но муња из густа облака,
То од тебе данас не гледасмо,
Ни знадосмо куд си, ни како си —
Зато тебе старешинства нема.”
Па се Срби натраг повратише,
Ко је мртав покојна му душа,
Ко је здраво опет војевао.
*) Зупци су стојали у Доњу Созину, у подножју планине Врсута.
И данас се ту налазе сувозидана кућишта, бистијерне, убли и земљана гувна.
Пошто су их одатле прегнали, настанили су се више Дибњака, гдје се и данас познају њихова кућишта на Поврије, одакле су их Црмничани одагнали.
Црквицу, коју су они обновили, по причању је била саградила краљица Јелена,
кад је из Црмнице предигла. Дакле,
као што и у пјесми стоји,
они нијесу могли имати повјерења у Турака, док су римокатоличку вјеру примили. А онда их је заступао и бискуп,
који је на бискупији ниже Бара становао. Док су у Созини становали,
звали су се Созинићи; а прозвали су се тако због зубастог камења,
гдје су се настанили били. Пошто им Црмничани погоре куће, они се помакну овамо, гдје се и данас налазе. Ово земљиште
припадало је манастиру Ратцу св. Рока. Развалине, која се сад надази у
аустријском Приморју, на крај Спича, причају да је градила царица Јелена. Ту
има и разрушених цркава 7—8, и вода је доведена била водоводом кроз камен и сад
се познаје, кудије је доведена била. Па кад је цар Сулејман потучен био под
Бечом, онда су са Ратца топовима чињели шемлук турској погибији. Турци онда разуре
Ратац из љутње и земљиште манастира Ратца припане Турцима, т. ј. данашње
Зубачко земљиште; те су Зупци у почетку на спахилуке турске живјели, а послије
су га закупили. Сад да се опет врнем на Шћепана: Он је, живјећи у Брчелима,
излазио на коња на брдо Острик, који је на средини и погледу све Црмнице, и
говорио, да ће ту град градити. Сад се туда не би могло коњем изаћи, но је вода
острмила. У Доњем Брчелу градио је Шћепан тамницу у дну једнога потока, па
пошто му се допане, уврћао је воду од тога потока на тамничаре; до скора се је
познавала га Шћепанова тамница, па су је људи разурили и камење однијели по
међа од њива. До скора се је налазила — а не знам је ли сад, — једна страна од
носила Шћепанових, биће сигурно од оних, на којима су га носили, кад је
ослијепио, по племенима. Ако постоји сад та страна од носила, вриједно би било
коју о њој проговорити и описати је.
Л. Ј.
Из збирке:
Луке Јововића, учитеља
“Луча” 1898.
Нема коментара:
Постави коментар