Сестре цар-Шћепана и цркве им

Сестре цар-Шћепана и цркве им

Састале се сестре Немањића,

Све три сестре српског цар Шћепана

Најстарија краљица Марија,

А друго је љуба Војинова,

Племенита госпа Шћепанија,

И најмлађа сестрица Милица,

Књаз Топлице љуба вјереница+

Па им царе бабовину даје,

Да на брата не зажале сеје.

Првој даје земљу Арбанију,

Другој даје зенљу Љубовију,

А Милици, најмлађој сестрици,

Њојзи даје земљу Шумадију.

Ту се сеје брату обећају,

Да ће свака саградити цркву.

То  је цару врло мило било,

Па им царе прилог обећаје.

Све три сестре начинише цркве.

Пита царе сестрицу Марију:

“Јеси л’,  сејо, начинила цркву?”

“јесам брате цркву начинила,

Колика је дуга и широка,

Би у њојзи пландовало стадо,

И ходали коњи и волови,

Да не такне један у другога!”

Одговара српски цар Шћепане:

“Немој тако говорити сејо,

На земљи је промјенито царство,

Могу доћи дани и године,

Па у цркви пландовати стадо,

И ходати коњи и волови!”

Пита царе сестру Шћепанију:

“Јеси л’ сејо саградила цркву?”

“Јесам, брате, српска круно златна.

Колика је дуга и широка,

Би се у њој платно бијелило,

И ходиле буле под дуваком.

Да би једна друге не виђела.”

“Мучи, сејо, ако Бога знафдеш!

По Азији мијешају Турци,

И пролазе кроз грчке државе,

А Грци су на Србију жедни

Могу Грци Турке пропушћати,

Да нам цркве ропства допанути,

И Туркиње бијелити платно,

У вјечите наше богомоље,

Шетати се буле под дуваком,

Наше цркве за шалу држати,

И црквено раскивати злато,

Раскивати, на се ударати.”

Пита царе Милицу сестрицу:

“О Милице, рођена сестрице,

Јеси л’ сејо, саградила цркву?”

Говорила књагиња Милица:

“Јесам, брате, наша круно златна,

У Шумадиј’ саградила цркву,

На сред Бирча а краја Ужица

Саградила Бирчаницу цркву,

Није црква дуга ни широка.

Ако Бог да и срећа од Бога,

Биће моја дуговјека црква.

Ја нијесам цркву саградила,

Да ја гледам у висине цркви,

Већ ја јесам цркву саградила,

Да ми црква до вијека служи,

Јер је нама за мало гледати.

Остаће нам мале и велике,

А оне су најглавније цркве,

Које буду служит’ до вијека.

Неће наске млади спомињати,

По висини, старој грађевини,

Већ по милој својој отаџбини.

И свијетлој вјери православној,

Што наш закон до вијека дужи.

Ја сам малу саградила цркву,

Ал’ јој желим дугога вијека,

Да ми служи по закону црква;

Лудо ми је чедо уз кољено,

Само једно од вијека мога,

Чедо лудо, ал’ је мушка глава,

Мајка га је Миланом прозвала,

По Милану цркву наручила,

Нека буде Миланова црква,

Што је њему саградила мајка.

Ако Бог да и срећа од Бога,

Док осване прољетно јутарце,

Ђурђев данак на плодне равнице,

Крсно име, што га прослављамо,

Хоћу брате посветити цркву,

О прољећу, на светога Ђорђа.

А кад будем мријет по земану

Оставићу цркву на Милану,

До вијека биће Миланова,

На смрти му мајка поручила>”

Што рекоше сестре Немањића,

Што рекоше, све је тако било,

Све три сеје саградише цркве,

А кад Турци приватише царство,

Па у ропство цркве западоше.

Што сагради краљица Марија,

У тој цркви пландовало стадо,

И ходали коњи и волови.

Што сагради госпа Шћепанија,

У тој цркви платно бијелили,

И шетале буле под дуваком.

Што сагради књагиња Милица,

Она црква до вијека служи,

А чуо сам да казују људи,

Не зове се црква Бирчаница,

Већ се зове у Бирчу Ловница.

Кад је турска војска ратовала,

Сама им се црква сакривала,

Од тадај се Ловница прозвала.

Па сам чуо од старијех људи,

То је црква Топлице МИлана,

На смрти му мајка оставила.

Па смо брате и ми данас дужни,

Сјећати се за Ловницу цркву,

А Милана вазда спомињати,

Јер је за нас живот поклонио,

А Србија особно је дужна,

У Ловници споменут Милана

О Видову и Ђурђеву дану.

Из збирке Н. Т. К.

Босанска Вила  бр. 19    1895